Foto: Peščanik
Kragujevac, 15.2.2025, foto: Peščanik

Na ovogodišnje Sretenje medvedi su izašli, jer nisu videli svoju senku, i tako označili proleće, a vrapci su, kao i svake godine, obavili venčanja: simbolički, mudrost i lakomislenost (sa veseljem) ujedinili su se u najavi ključne i neizbežne kalendarske promene. Užasna biblijska priča o otkriću Isusovog identiteta, pomoru 14.000 muške dojenčadi i bekstvu u Egipat može se danas lako prepoznati u desetinama sličnih priča po svetu, pa bogme i kod nas. Obaška istorija, Karađorđe i Ustav.

Drugi su mi otkrili da sam krajem prošlog oktobra tačno predvidela oblike „obojene revolucije“ i to potkrepili odgovarajućim snimcima: ne vidim to kao svoju zaslugu, jer o takvim oblicima pobune govorim i pišem nekih četrdesetak godina, ali sreću što sam to na Balkanu i doživela ne može mi niko uzeti. Kao prava ateistkinja, volim biblijski tekst i sigurna sam da priča o nefunkcionalnoj porodici i migraciji ima dubok i razgranat alegorijski smisao, i zato i ne verujem u pobedu Iroda i njemu sličnih, a za njihovo kažnjavanje me je baš briga… kad jedanput prorade institucije.

U svakom slučaju, doživelo se istorijsko Sretenje: deca su primljena u društvo, još više, sama su se zadužila pa zatim to i izvela, za razliku od praktično svih vladara i svih vlada danas u svetu – temeljno su promenila društvo u kojem žive. Obojene revolucije, odnosno otpori, retko su to uspevali, i obično za kratko vreme. U politološkoj i sociološkoj literaturi kao vodeća paradigma obojene revolucije pominje se upravo Otpor u Srbiji 1996-98. Trenutnom uzurpatoru položaja predsednika republike Srbije (skraćeno TUP) izraz služi uglavnom da psuje Zorana Đinđića bez pominjanja imena. Nova obojena revolucija – termin je opravdan u stručnoj literaturi i u pomenutom dodatnom kontekstualnom značenju – uspela je da razreši nerešiv društveni globalni problem, odsustvo saradnje i neprijateljstvo između meštana i seljaka. Time je izbrisana provincija i ukinuta palanka, glavna osnova sistema ohlokratije u Srbiji. Vlast je izgubila bazu. Težište društvenog interesa postale su institucije, koje jedine mogu da uspešno podrivaju širenje personalizovane politike, kapilarne mreže moći, korupcijskog mentaliteta – i da sruše verbalnu ispraznost. Kako su to deca uspela? Nogama, pre svega. Onda tu još dođe samokritika, odustajanje od sopstvenih stereotipa, menjanje ponašanja, saosećajnost, humana solidarnost umesto nacionalističkih veriga i još mnogo drugih uistinu revolucionarnih promena. Posle toga nije nikakav problem obratiti se svakome, pažljivo i dostojno, razveseliti kad treba, koristiti privlačnost mladunčeta. Ostali, predmet dečijeg prevaspitavanja, sa svoje strane morali su da probude sećanje, da se javno pokaju i priznaju sve što nisu uradili, i da decu konačno priznaju kao svoju; tačnije, kao najbolje od sebe.

Sremska Mitrovica je za kratko vreme postala najuzbudljiviji antropološki teren: jedan dan smo gledali kako se šorovi otvaraju i kako iz njih kuljaju topli ljudi koji dočekuju neke još toplije, drugi dan su se zatvorili, a po njima su glavinjale zlopogleđe, koji su se stalno osvrtali, a ponekad i vređali prolaznike i posebno novinare iz medija u državnoj nemilosti. Stezali su svoje kese sa sendvičima i u najskrivenijem džepu nosili dnevnice (30-100 evra), urlali kad im se kaže i ostavili đubre svuda po gradu. Ako je to većinska Srbija, onda je ona nemoralna, agresivna, prljava i pre svega glupa. Srećom, više sigurno nije većinska, pokazali su svi ostali istog i prethodnih dana. Kakav je onda smisao organizovati miting uvoznih mrzitelja-plaćenika u očito neprijateljskoj sredini? Samo jedan, ali multipleksni: zastrašivanje, pretnja, ucena, razdvajanje, napujdavanje na građanski rat. I završna groteskna fantazma, ono nešto o planetarnom uspehu nekakve knjige, o budućim tučama pred knjižarama i uništavanju celog sveta, odnosno domaćih neprijatelja. Ova omaška otvara razmišljanje koje ni obojenoj revoluciji, koja ima suviše posla da bi se bavila fantazmama, još nije palo na pamet. TUP je nesvesno/slučajno otkrio istinu, koja u današnjem kulturnom kolonijalizmu ne vidi veću polovinu sveta: obojena revolucija u Srbiji globalno je primer šta i kako raditi u slučaju pojave diktature, kakve treba da budu strategija i taktika pokreta, koja povezivanja postaju neophodna, koji društveni slojevi najangažovaniji, koje ponašanje najprivlačnije, kako po svaku cenu izbeći nasilje, kako to izvesti sa vojničkom preciznošću… TUP je možda razumeo da je poslednja, da ne kažemo labudova pesma Dodika ukrala i njegovu poslednju predstavu, i to mu je možda odlomilo pomenutu globalnu pomisao, koju mediji još nisu razumeli, možda od straha. Dragoceno „možda“, puno nade! Recimo, da EU, zakrmeljisana i mamurna, uopšte nije primetila da je izgurana iz svetske politike, i da je možda primer obojene revolucije u Srbiji najkraći i najuspešniji način da primeti, nagradi i obaveže svoje članice i time povrati nešto dostojanstva. Pitanje uskoro više neće biti hoće li EU posle ovolike sramote primiti novu Srbiju, nego hoće li nova Srbija isponižavanu EU…

Medvedi i vrapci ovog februara imaju pravo, zajedno. Promena je neizbežna, vidljiva kao savršeno očišćeni Kragujevac, očigledna kao raspadnute patike i vrela kao čaj od šipka. Uvucimo se pod ofucano ćebe na nekoliko sati.

Peščanik.net, 17.02.2025.

NADSTREŠNICA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.