Ministarka bez srama

Pre nekoliko dana ministarka bez portfelja Slavica Đukić Dejanović, gostujući u Dnevniku RTS-a, dala je izjavu u kojoj je istakla zabrinutost zbog demografske situacije u Srbiji. Napomenula je da „u Srbiji svake godine nestane grad od 40.000 ljudi“ kao i činjenicu da spadamo u stare nacije. Po ministarki je posebno alarmantno što se na rađanje ne odlučuju obrazovane žene od 30 do 33 godine. Situacija je toliko ozbiljna da Đukić Dejanović najavljuje i formiranje posebnog Demografskog saveta koji će se baviti rešavanjem tih problema.

Centar za mame, organizacija koja se bori za radna prava majki i protiv njihove diskriminacije, osudila je ovu izjavu Slavice Đukić Dejanović. U svom saopštenju, ova organizacija je ukazala na neke od problema u izjavi ministarke. Pre svega, na problem siromaštva, nezaposlenosti, neadekvatan tretman žena koje se odluče na rađanje, pre i nakon trudnoće. Kao posebno problematično ističe se fokus na žene, iako žene ne mogu same da naprave decu. Osvrćući se na deo izjave o obrazovanim ženama, Centar za mame ističe:

„Imajući u vidu da je samo oko 10% naših sugrađana i sugrađanki fakultetski obrazovano, da vlada velika nezaposlenost i da žene u reproduktivnom dobu predstavljaju visoko diskriminisanu grupu na tržištu rada, grupa žena o kojoj ministarka priča, i da postoji je toliko mala, da ima neznatan uticaj na natalitet nacije.“

Kao članica Vlade, ministarka je svakako svesna ovog podatka, i upravo zbog toga njena izjava poprima nacionalistički i rasistički prizvuk. Poruka je jasna – ne rađaju nam se deca kakvu želimo. Iako ne imenuje, prosečnom građaninu i građanki je jasno da ministarka, kada govori o siromašnim ženama sa više dece, pre svega govori o Romkinjama i/ili muslimankama. Kada pominje žene koje se zbog komfora odriču materinstva jasno je da pre svega govori o dobro situiranim ženama koje vreme provode na manikirima, masažama i kod frizera. Obe grupe žena su već prezrene u društvu. Obe iz mizoginih, prve i iz rasističkih razloga. U odbranu Đukić Dejanović moglo bi se reći da ona „hvali“ siromašne žene sa više dece. Međutim, pošto ih koristi samo kao alat za posramljivanje druge grupe žena, jasno je da one figuriraju samo kao objekti.

Nije prošlo mnogo pre nego što je podtekst ministarkine izjave postao eksplicitan. U tekstu Miroljuba Jevtića objavljenom u Politici, možemo pročitati: „Gospođa Dejanović nije rekla jednu stvar: da siromašne žene koje rađaju, npr. muslimanske Albanke, ne prihvataju i ne poštuju vrednosti civilnog društva“. Jevtić bez suzdržavanja prosipa izjave zbog kojih bi u svakom razvijenom civilnom društvu ostao bez profesorskog mesta. Ali zašto bi se suzdržavao kada može da računa na zaštitu države oličene u ministarki bez portfelja?

Što se tiče velikog broja abortusa, koji je ministarka takođe navela, taj podatak treba gledati u svetlu, kako navodi Centar za mame, nepostojanja seksualnog obrazovanja u srednjim školama, kao ni centara za planiranje porodice pri zdravstvenim centrima. Iako ministarka ističe da treba raditi na edukaciji kao i promociji zdravlja žena i reproduktivnog zdravlja, ona nakon toga kao pozitivan primer navodi novčani stimulans za rađanje drugog deteta u Rusiji. Pored toga što jednokratni novčani stimulansi ne mogu biti adekvatna mera, naročito u pogledu rađanja dece, mora se skrenuti pažnja na podatak o procentu smrtnosti od raka grlića materice u Srbiji. Taj podatak ukazuje da zdravlje žena jako dugo nije prioritet vlasti. Naime, po procentu smrtnosti od ove vrste raka (koja može biti smanjena ranim otkrivanjem, to jest redovnim ginekološkim pregledima) Srbija se nalazi na drugom mestu u Evropi (podaci iz 2012). Dakle, ukoliko želi da fokus stavi na poboljšanje ukupnog zdravlja i reproduktivnog zdravlja žena, ministarka bi pre svega trebalo da se pozabavi proučavanjem problema. Da proveri koliko stanje u zdravstvu utiče na odluku da li će se kod ginekologa ići redovno ili će se otići tek kada se osete tegobe. Da posluša žene koje se već godinama, preko raznih organizacija, žale na tretman trudnica u porodilištima. Da sasluša žene koje su se odlučile na abortus, a ne da im pripisuje motive. Da organizuje zvanično istraživanje koje će dati tačne podatke o korišćenju kontracepcije, ne samo među adolescentima. I tek onda da izađe u javnost. Ovako, edukacija koju Đukić Dejanović pominje zvuči kao da će se svesti na promociju čari materinstva kome svaka obrazovana Srpkinja treba da se prepusti.

Iako ministarka broj abortusa vezuje za lošu edukaciju i nedostatak informacija kod mladih o kontracepciji, njena izjava se već u narednom koraku čita u mizoginom ključu (što ne treba da iznenadi). Broj abortusa postaje centralan, a Srbi nestaju jer Srpkinje, željne komfora, ne žele da rađaju. Žene su krive. Rešenje za to je jednostavno – vratiti se tradicionalnom sistemu. U izjavi za Alo ovo predlaže sociolog Neven Cvetićanin. Konkretno, on predlaže nalaženje balansa između tradicionalnih i modernih vrednosti (da li je to civilno društvo o kome govori Jevtić?) „u kojem će se sačuvati jezgro porodice“. Međutim, rečenicu pre toga, on naglašava da ekonomska situacija nije jedini razlog demografskog pada, već uzroke treba tražiti i u napuštanju tradicionalnog modela. Najproblematičniji deo izjave vezan je za abortuse. Pored olakšica za rađanje, sociolog predlaže i „uvođenje striktnih moralnih obrazaca“ kojima će se destimulisati abortusi. Nije jasno ko bi trebalo da sprovodi te moralne obrasce. Možda Cvetićanin kao idealno rešenje vidi neki vid protesta ispred klinika u kojima se vrše abortusi, nalik onima koji se mogu videti u SAD-u. Možda bi okupljeni trebalo da se fokusiraju na posramljivanje žena koje odlaze u te klinike, ili bi trebalo da budu proaktivniji i krenu u napade na lekare koji vrše abortuse. Možda bi, opet po američkom modelu, država trebalo da klinikama postavlja nemoguće uslove kako bi bile primorane da se zatvore. U svakom slučaju Cvetićanin je siguran – patrijarhat će nas spasiti izumiranja.

Konačno, treba istaći da je Slavica Đukić Dejanović članica vladajuće garniture od 1990. godine, i da je samim time učestvovala u svim procesima koji su doprineli da Srbija dođe u situaciju u kakvoj je danas. A ta situacija svakako nije pogodna za podizanje dece.

Peščanik.net, 22.09.2016.

Srodni link: Ministarka bez srama, deo II

FEMINIZAM