Znamo da vikinzi nisu imali rogove na šlemovima i da Deda Mraz (ili sveti Nikola, kako vam drago) nije „tradicionalno“ bio simpatični sedi deka debeljuca odeven u crveno. Ali, to je postalo opšte mesto, široko prihvaćeno i nećete se buniti, pisati pisma čitalaca, ljute komentare po društvenim mrežama, izuzev ako niste aktivista kakvog društva za istinu o vikinškom nasleđu ili ogorčeni borac protiv Koka-kole i njenog nasleđa.
Neki mitovi i legende, iako u osnovi netačni, lako zažive jer odgovaraju našem poimanju ljudi i pojava na koje se odnose. Tako se Vučiću, na primer prilepila izjava o ubijanju sto (zarobljenih) Muslimana za jednog ubijenog Srbina, iako je zapravo na toj skupštinskoj sednici citirao Šešelja.1 No, kako je Vučić zapravo branio i hvalio Šešelja zbog te izjave, navodeći da je reč o „slobodarskoj tradiciji“ koja „nema veze sa fašizmom“, i kako je slobodarski uzdignutog čela gradio politiku utemeljenu u Štrpcima, Srebrenici, na Bikavcu i u Pionirskoj, „100 za jednog“ se održalo kao autentični, autohtoni izraz srbopojca koji se presvukao u evropejca.
Tako je i aktuelni ministar zdravlja u javnosti često označavan kao „doktor smrt“, iako je zapravo taj nadimak prvobitno, nakon svedočenja svedoka saradnika na suđenju Zemunskom klanu, dobio anesteziolog Risović koji je iščezao 2003. godine. No, Lončar se uklopio u profil – slike sa pripadnicima klana, kupovina stana pod čudnim uslovima, sa čudnim vremenskim poklapanjima sa „nekim događajima i nekim ljudima“. I kao što se borba za slobodu i demokratiju nikada ne završava, i borba da se sačuva neformalni nadimak je, u slučaju Lončara, izgleda, neprestana.
Ne tako što bi, bar se nadam i verujem, ubrizgavao nekim pacijentima neke materije u neke infuzije, već što sa izuzetnom lakoćom proglašava ljude, ako ne baš mrtvim, a ono mrećivim. Kada je u parlamentu pozlilo poslanici vladajuće koalicije, nakon što je neko od opozicionih poslanika bacio dimnu bombu, ministar je izvestio da joj je „stanje kritično i lekari se bore za nju“. Isto veče, međutim, posetio ju je Vučić i sa njom „komunicirao“.
I Darko Glišić bio je nakon moždanog udara „u izuzetno teškom stanju i na respiratoru“, da bi ga već narednog dana posetio Vučić i slikao se sa njim.
Konačno i muškarac ranjen u parapolicijskom kampu ispred Skupštine Srbije bio je, po Lončaru, „u životnoj opasnosti“. Vučić ga još nije posetio, ako se pitate da li Lončar olako dijagnosticira „izuzetno teško stanje“ ili Vučić svojom posetom udahnjuje život.
Nekako se pogodilo da su ovi mitovi, prišiveni uz naprednjake, povezani sa smrću. Cinik bi možda primetio da to nije slučajno niti čudno jer partija iz koje dolaze (a koju mentalno, duhovno i ideološki nikad nisu ni napustili) baštini kult smrti. Još od kašike i „tompsona“.
Pa nema mesta čuđenju i iznenađenju ni što je kult smrti transformisan u smrt kulture. Naprednjaci su redom streljali i satirali institucije, gradove, parkove, šume, sve što je stajalo na putu zgrtanju novca. Kultura i ono što je sa njom povezano bili su u pojedinim slučajevima direktne, a u pojedinim indirektne, kolateralne žrtve. Generalštab mora „biti ubiven“ zbog zarade i moći (političke podrške koja ojačava poziciju, što povećava šanse za očuvanje vlasti, a vlast služi za bogaćenje), dok pojedine manifestacije i institucije padaju jer su ljudi u njima podrili ili pokušali da potkopaju moć. I nije to pitanje bilo kakve kulturne politike ili kvazikulturne politike, plasiranja folklora kao avangarde. Rijaliti programi, raznorazne karleuše i lukasi dovoljni su da zadovoljne „kulturne“ potrebe Srbije po meri naprednjaka. Mogu postojati i „paralelne“ institucije i manifestacije, ne toliko da stvore privid opstajanja kulture, već kao apanaža za lojalne pregaoce. Za lojalni kulturni „živalj“.
I stoga nema mesta čuđenju ili zaprepašćivanju zbog, hajde da ironišemo, „kenselovanja“ Festa, Belefa, Bitefa, ili maltene (ako uopšte ima potrebe za ovom ogradom – „maltene“) gašenja Narodnog pozorišta. Možemo samo da se čudimo zašto im je bilo potrebno toliko vremena, više od decenije.
Bitef nema tenkovske divizije, u njega i kroz njega ne može se ugraditi i zaraditi, a ako može da nanese štetu – šta će nam.
Expo, pak, to je zarada od nekoliko milijardi evra. To je (kulturno) nasleđe koje će nam ostaviti. Beograd na vodi, to je urbanističko-arhitektonsko nasleđe ove mračne ere.
Utešno je što će, kada se okonča mračno doba, neke institucije i festivali biti brzo obnovljeni. Sa duhovnim ponižavanjem i fizičkim ožiljcima u ubijenim gradovima biće teže.
Peščanik.net, 25.10.2025.
________________
- „[…] Vojislav Šešelj rekao da je jedini izlaz Srbima da pohvataju ili pripadnike UNPROFOR-a ili da zarobljenike uhvate, pa da ucene međunarodnu zajednicu, pa vi bombardujte, ubite jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana. Pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom. Ta izjava je bila upravo dokaz velike slobodarske tradicije Srpske radikalne stranke i upravo izraz onoga što Vojislav Šešelj želi srpskom narodu, a to je sloboda i to je dokaz da nema nikakve veze sa fašizmom.“
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Sve će to prekriti asfalt - 05/05/2026
- Umetnost primitivizma - 23/04/2026
- Sportska kampanja - 20/04/2026
