Ako je đeneral Milan Nedić patriota, onda je knez Lazar Hrebeljanović izdajnik, a vitez Miloš Obilić budala. Ako je trebalo sarađivati sa Hitlerom, onda je i sa Muratom. U tom slučaju, takođe, Kosovska bitka je neoprostiva istorijska greška, a Kosovski ciklus (sa pretkosovskim i postkosovskim) obična laž.

Rehabilitacija Draže Mihajlovića u početku nije izgledala mnogo verovatna. Danas rehabilitacija Milana Nedića izgleda mnogo verovatnija nego što se u trenutku podnošenja zahteva činila Mihailovićeva rehabilitacija. Bez obzira na to što je sudska rehabilitacija nekoga ko nije sudski ni osuđen već sama po sebi apsurdna. Prosto, društvene prilike u Srbiji danas Nediću idu više u prilog nego svojevremeno Mihailoviću.

Već je rečeno, ali neka bude ponovljeno. Po logici po kojoj se traži rehabilitacija Milana Nedića, predsednika srpske kvislinške vlade, Francuzi bi trebalo da rehabilituju maršala Filipa Petena, predsednika francuske kvislinške vlade, a Norvežani Vidkuna Kvislinga, predsednika norveške kvislinške vlade čije prezime je, kao što se zna, i kao što se vidi, postalo internacionalni, generički pojam za nacionalno izdajstvo i saradnju sa okupatorom. Nije primećeno da se Francuzi i Norvežani spremaju da krenu putem Srbije, naprotiv.

Ali, kome zaista treba rehabilitacija Milana Nedića? Naravno, na prvom mestu su to njegovi potomci. Ali, oni nisu i najznačajniji. Presudnu ulogu u tome imaju ideolozi raspada Jugoslavije, intelektualni generatori i generali ratova devedesetih. Oni koji su primali zlatne kolajne iz ruku Slobodana Miloševića, dok se njegova supruga smešila iz prikrajka – kao ona baba-smrt u “Ko to tamo peva”, samo oni to nisu hteli da vide – a sad bi da to zabašure. I da se to nekako zaboravi.

Treba to onima koji su od devedesetih naovamo stekli svu moguću nacionalnu slavu, dok je njihova nacija, tonuvši sve dublje, dospela na začelje Evrope i civilizovanog sveta. Onima koji vole da se izdaju za prognanike, a izdali su i odveli u progonstvo samo sopstveni narod.

U Srbiji prilike su take,
Babe slave preziru junake.
Zato ni vi, ne muč’te se džabe,
Srpska deco postanite babe.

Tako je govorio Nušić. Živ, nikad življi.

Novi magazin, 15.10.2015.

Blog Mijata Lakićevića, 14.10.2015.

Peščanik.net, 14.10.2015.

REHABILITACIJE

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)