Kada razgovaramo o kulturi, uvek na neki način razgovaramo i o identitetu zajednice ili društva u kome živimo. Razume se, oblik jednine „identitet“ ne odgovara realnom stanju: ne postoji društvo s jednim identitetom, ako pod identitetom podrazumevamo potpunu privrženost jednom celovitom skupu stavova, verovanja, obrazaca, simbola, narativa, vrednosti. Uvek ima više takvih skupova, a i sami skupovi su često unutar sebe nekoherentni. U tom smislu nekoherencije, trenutno stanje u domenu zvanične politike Srbije posebno je zanimljivo. Politički vrh zemlje – dakle, vlada i predsednik države – u dva delimično odvojena domena demonstriraju dve do kraja oprečne politike, to jest politike koje počivaju na vrednostima koje se uzajamno potiru. Mislim tu na odluke koje vlada donosi u vezi sa spoljnom politikom, te na njenu unutrašnju politiku. Kako to obično biva, obe politike imaju jake identitetske implikacije, što će reći da se u suštinskom smislu tiču i domaće kulture.

Možda ta uzajamna povezanost i protivrečnost ne treba da nas iznenade s obzirom na to da se javljaju u vezi s pitanjem koje je tek nedavno prestalo da bude unutrašnje i postalo spoljašnje. Reč je o Kosovu, naravno, i dogovoru s kosovskim Albancima. Po svim svojim obeležjima taj dogovor ide protiv narativa koji su u temelju srpskog nacionalnog samopoimanja. Stoga bi se očekivalo da je za takav dogovor potrebna istrajna priprema, polaganje kulturnih osnova na kojima bi on mogao stabilno da počiva. No, ne samo što je ta priprema izostala, dogodilo se u stvari nešto suprotno: izostala je volja da se bilo šta izmeni u dominantnim kulturnim obrascima. Štaviše, sadašnjim kulturnim politikama svi postojeći kulturni, dakle identitetski obrasci po kojima je svako „odustajanje“ od Kosova nemoguće dodatno se utvrđuju. Konačno, paralelno s tim učvršćivanjem teče i proces zatiranja onih kulturnih politika čiji su akteri uporno insistirali na dogovaranju, to jest na odbacivanju ekskluzivnih etnonacionalističkih matrica. Šta iz toga možemo da zaključimo?

S jedne strane, moglo bi se reći da je kultura nebitna, te da nema veze s političkim odlukama. To bi bilo lako, ali i netačno. Na duge staze, svaki politički aranžman koji pretenduje na održivost mora počivati na opšteprihvaćenim kulturnim i identitetskim obrascima i vrednostima. U kulturi koju trenutno promoviše vlada Srbije jednostavno nema obrazaca na koje bi mogao da se osloni „kosovski“ dogovor. Možemo li stoga zaključiti da su srpske vlasti neiskrene kada se dogovaraju sa Albancima (i Srbima koji su prihvatili Kosovo kao svoju novu državu) sa Kosova? To jeste jedna opcija: poražena u političkom polju, lišena resursa koji su potrošeni u ratovima iz devedesetih, politička elita Srbije pristala je na kompromis, jer nije imala drugog izbora. No, taj pristanak može se videti i samo kao povlačenje na rezervne, kulturne položaje, gde će se „prezimiti“ dok ne dođu bolja vremena. (O ovome je u Republici jednom već pisao Ivan Čolović, početkom dvehiljaditih.) Ne vidim nijedan razlog da se ova teza do kraja odbaci. Njoj u prilog ide stalno insistiranje na tome da Kosovo nikada neće biti zvanično priznato. Na nešto implicitniji način, razlozi za sumnju u dobre namere izviru i iz izjava koje domaći zvaničnici daju u vezi s Republikom Srpskom. Naime, neke od tih izjava pokazuju da ni danas Srbija ne odustaje sasvim od prekograničnih pretenzija.

Zabavno je u svemu tome što se kultura tu implicitno shvata kao sredstvo za nastavak rata u nedostatku ubojitijih oruđa (vidi na primer elaboracije srpskog stanovišta Mila Lompara, ili nedavne izjave Leona Kojena). U tom svetlu današnje ministarstvo kulture liči na neku varijantu ministarstva rata, koje pod izgovorom patriotizma preraspodeljuje oskudna sredstva u nameri da ojača linije fronta, odnosno, preciznije, rezervne položaje „demobilisanih“ srpskih jurišnika (kako drugačije shvatiti sredstva koja su izdvojena za kulturne ustanove i događaje na teritoriji Kosova, ili za Udruženje književnika Srbije, na primer). U tom ministarstvu, nadalje, imamo i osobe (Zoran Avramović, Dragan Kolarević, Živorad Ajdačić, na primer) koje sprovode jasnu komesarsku politiku, razvrstavajući građane na „rodoljupce“ i „rodomrsce“ (pri tom demonstrirajući očito kulturno neznanje ne uzevši u obzir poreklo reči „rodoljupci“) i sastavljajući spiskove patriotski podobnih i nepodobnih kulturnih radnika.

No, ne moramo u tumačenju neiskrenosti ići tako daleko, i pripisivati joj ratničku pozadinu. U tom dobronamernijem pogledu, patriotska kultura bi se mogla shvatiti tek kao opravdanje za novu preraspodelu oskudnih dobara. Busanje u patriotske grudi ne mora nužno podrazumevati i želju da se zaista potegne oružje. To može poslužiti i samo kao dovoljno opravdanje da se nekima da, a drugima ne da novac za kulturni rad. Pitanje je samo unutar kog kulturnog miljea ta vrsta patriotizma može biti opravdavajući argument. S obzirom na raširenu podršku koju građani daju tekućoj borbi protiv korupcije (koja, usput, nema mnogo veze sa uspostavljanjem vladavine prava, izuzev što je razara) i na odsustvo ozbiljnije podrške za krivična gonjenja počinilaca i podstrekača masovnih zločina, rekao bih da je to kultura koja pod plaštom patriotizma privileguje novac a obezvređuje ljudski život. Drugim rečima, za patriotizmom se tu poseže samo da bi se dograbio novac, bez obzira što bi to neki „drugi“ mogli platiti vlastitim životima.

U jednom drugom smislu, normativni jaz između „spoljašnje“ i „unutrašnje“ kulturne politike jeste opasan jer lako može poslužiti kao moćno sredstvo za samoizolaciju društva. Pritisnuti oskudicom, slabi da se odupremo zahtevima koji idu nasuprot onome u šta „verujemo“ (mislim na „verovanje“ koje se manifestuje ili podupire zvaničnim politikama državnih tela), spolja ćemo pristajati na svaki pritisak, a iznutra ćemo uklanjati svaku razliku (to je takođe jedan vid čišćenja, samo što sada nije reč o etničkom nego o patriotskom čišćenju) koja bi mogla da pokvari užitak uništenog društva koje samozaljubljeno gleda u sopstvene nerealne projekcije o vlastitoj veličini.

Beton, 18.06.2013.

Peščanik.net, 19.06.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).