Slučaj Monike Karimanović je slučaj Srbija. Tragedija otete devojčice je u samo nekoliko dana razobličila Srbiju. Mogli smo da vidimo kako funkcionišu državne institucije, šta u svemu tome rade mediji, koja je reakcija društva. Slika nije samo porazna. Ona je zastrašujuća.
Slučaj
Monike Karimović je slučaj državnih organa Srbije. Potera je trajala celih
devet dana. Pored policije, uključila se i vojska. „Snage“ su se iz dana u dan
gomilale. Država je baš htela da se pokaže kao moćna, jaka, odlučna i efikasna.
Ali, vrlo brzo postalo je jasno da je nemoćna, slaba, nekompetentna,
neefikasna, nesposobna. Ne samo zbog toga što je toliko vremena izgubljeno dok
je osumnjičeni mučio dete. I ne samo zbog toga što su Moniku na kraju slučajno
pronašli neki građani, a ne vojska i policija. Nego, na prvom mestu, zato što je
devojčica na kraju pronađena u rodnom selu mučiteljeve majke. Dakle, uprkos
tome što su od prvog dana u javnost curile informacije psihijatrijskih veštačenja
iz prethodnih suđenja Ninoslavu Jovanoviću, udruženim snagama svih državnih
organa nije palo na pamet da ga potraže u rodnom selu njegove majke! Pa toga bi
se setio svaki prosečni gledalac Fox Crimea! Zato je cela potera izgledala kao
masovno glavinjanje, bez plana i cilja. Slučaj Srbija.
Slučaj
Monike Karimanović je slučaj srpskih medija. Ne samo što niko nije poštovao
novinarski kodeks i minimum obzira prema žrtvi, nego nije poštovano ni mere
uzdržavanja od senzacionalizma preporučene u sličnim krizama, kad su ugroženi
ljudski životi. Posebno kad je ugrožen život deteta. Iako je poznato da
kidnaperi prate medije i tako znaju kako napreduje istraga i kuda se kreće
potera, mediji su se svesrdno utrkivali da zlikovaca o svemu detaljno izveste,
produžavajući agoniju žrve. Agoniju deteta. Čak i tobožnji ozbiljni mediji nisu
bili spremni da propuste priliku da malo povećaju tiraž da bi pomogli istrazi i
odmogli zločincu. Zemlja čuda, zemlja afera i velikih strasti još je jednom
poklekla pred sopstvenom sladostrasnom voajerskom potrebom za uzbuđenjem. Žrtvujući
žrtvu.
Slučaj
Monike Karimanović je slučaj nevladinog sektora u Srbiji. Jer, nevladin sektor je
ostao nem. Po običaju. Gde su bile nevladine organizacije specijalizovane za
ljudska prava, posebno za pitanja sankcionisanja krivičnih dela? Glavni
govornik koji je tumačio slučaj ponovo je bio Igor Jurić. Razumem užas kroz
koji je taj čovek prošao, ali u društvu koje bi trebalo da se bori za svoje
pravno upristojavanje i podizanje svesti o vladavini prava, jedan građanin, pa
makar bio i otac tragične žrtve, ne sme biti jedini tumač ovakvih situacija. Radi
se o veoma značajnim pravnim, ali i društvenim, vrednosnim pitanjima koja su
pokrenuta povodom nedavnih promena krivičnog zakonika i uvođenja doživotnog zatvora.
To su prilike koje nevladin sektor specijalizovan za ta pitanja treba da
iskoristi da bi tumačio, objašnjavao, obučavao društvo da upoznaje pravne
standarde, da nas nauči da suština krivičnih sankcija nije osveta. NVO sektor
koji bi trebalo da se bavi tim pitanjima još je jednom dokazao da ne postoji
kao korektiv društva i države, da ne služi sopstvenoj svrsi, da ne radi ni
minimum svog posla štiteći građane i žrtve onda kada sistem zakaže. Ništa.
Tajac.
Zbog
toga je ovaj slučaj zastrašujući. Mogli smo dok je agonija trajala da se suočimo
sa kolapsom države i društva. Da jasno vidimo i osetimo njihovu potpunu nemoć,
jer nema ničeg i nikog ko bi zaista zaštitio pojedinca. Jedina nada ostaje
srećna sučajnost. A jadno je društvo čija se nada na to svodi.
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015), Populism the Serbian Way (2017), Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021), Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021 (2023).
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015), Populism the Serbian Way (2017), Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021), Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021 (2023).
