„Ruski vajar Aleksandar Rukavišnjikov, autor spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu, biće zadužen za uređenje parka na mestu sadašnje marine Dorćol, dogovoreno je na sastanku predstavnika Beograda i ruskog vajara u Moskvi. U konceptualnom parku, koji će se prostirati na 6,6 hektara, biće postavljeni autorski objekti i skulpture ovog vajara. Detalji, kao i troškovi preuređenja ovog prostora biće saopšteni kada svi detalji budu precizirani. Sa ruskim vajarem razgovarano je i o njegovoj želji i idejama da učestvuje u podizanju spomenika kralju Aleksandru Karađorđeviću, a koji bi trebalo da bude smešten između zgrada Predsedništva i Starog dvora.“
Navedenu vest preneli su prekjuče manje više svi naši mediji. A nažalost, bar za sada, nijedan nije akterima vesti postavio nijedno pitanje od popriličnog broja koji se povodom ove vesti otvaraju.
Kako su već famozni zamenik gradonačelnika i „predstavnici Beograda“ ili onaj ko ih je poslao na ekskurziju u Moskvu došli na ideju da sa ruskim vajarem mogu dogovarati realizaciju nepostojećih projekata?
O spomeniku kralju Aleksandru nadležni organi Beograda nikad ništa nisu odlučivali. Pravno, taj projekat ne postoji. A ni urbanistički plan za „Marinu Dorćol“ ne postoji, na njemu se tek radi, nije usvojen, što bi samo po sebi, u normalnim okolnostima, moralo moskovski razgovor i dogovor činiti bespredmetnim.
Zašto baš park u marini Dorćol? Otkud to da je prioritetan interes grada da uređuje park u okviru budućeg kompleksa luksuznih stanova u vlasništvu privatnog investitora?
„Marinu Dorćol“ je krajem 2019. kupila firma MD Investment 2000, češkog biznismena Petera Dajka, našoj javnosti poznatog i po tome što je vlasnik filmskih studija u Košutnjaku (nekad Avala filma), čiji investicioni projekat u Košutnjaku je nedavno zbog planirane seče više hektara šume izazvao oštre reakcije javnosti. Poslovni potez sa „Marinom Dorćol“ biznis analitičari su ocenili kao izuzetno unosan, jer za uloženih 32 miliona u kupovinu zemljišta i najavljenih 50 miliona evra za gradnju, prema sadašnjim cenama novogradnje u tom delu grada i to na manje atraktivnim lokacijama, zarada bi mogla da premaši 225 miliona evra.
Koliki je stvarni obim posla? Koliko će „dogovoreni“ posao da košta građane Beograda, možda i Srbije?
Obim posla je bez sumnje vrlo veliki, a za takav zaključak dovoljno je uporediti najavljene dimenzije parka (6,6 hektara) sa na primer dimenzijama parka u Beogradu na vodi koji je nedavno, uz ocenu da je „najlepši u ovom delu Evrope“ otvorio A. Vučić (1,8 hektara, kad bude potpuno završen 2,7) ili dimenzijama parka Manjež (2,64 hektara).
Park će, kako najavljuju, biti „konceptualni“, u njemu će biti postavljeni autorski objekti i skulpture Rukavišnjikova. Koliko će radova biti i koliko će to koštati nismo čuli, čak ni okvirno. Štaviše, čuli smo da se to ne zna, da će se znati tek kad „svi detalji budu precizirani“!
Sa stanovišta odgovornog odnosa prema javnim sredstvima, normalno je da se prvo definiše raspoloživi obim sredstava za određenu namenu, a potom se, u okviru njega, preciziraju detalji. Kod nas je eto obrnuto. Valjda zato „preciziranje detalja“ može na kraju dovesti i do iznosa toliko velikih da je zgodno da se, bez ikakvog osnova, proglase za tajnu, kao u slučaju spomenika Stefanu Nemanji. Sticajem okolnosti ni nezakonit status tajne nije sprečio da u javnost dopru šokantne informacije o ceni ovog spomenika. Na osnovu podataka iz carine o vrednosti delova koji su carinjeni (spomenik je dopremljen u delovima) došlo se do 9 miliona evra, odnosno više od milijarde dinara. A iznos se može osetno uvećati ako mu se dodaju troškovi transporta i montaže, plate angažovanih ruskih radnika, autorski honorar ili ko zna šta još što nije bilo predmet carine.
Konačno i najvažnije – ko i na osnovu kojih ovlašćenja i kriterijuma je izabrao baš Rukavišnjikova?
I da ostavimo po strani evidentan problem nepostojanja ovlašćenja, pa čak i pitanje umetničke vrednosti vajarevih dela koja je, bez obzira na fascinaciju vlasti, za veliki broj građana a pogotovo ljudi od struke vrlo sporna, jedna stvar ga objektivno diskvalifikuje.
Isti vajar i isti predstavnici vlasti bili su akteri sramne petljavine sa sakrivanjem iznosa javnog novca koji je potrošen za spomenik Stefanu Nemanji. Vlast nam je ilustrovala potpunu nadmoć voluntarizma nad pravom, pritom bezočno potcenjujući ne samo relevantne zakone već i razum građana nudeći razna kontradiktorna i neodrživa „objašnjenja“, a vajar joj je u tome zdušno pomagao.
Već to što su nam isti akteri burleskom dostojnom Žorža Fejdoa („Vlada je troškove proglasila za tajnu“, pa „nije Vlada već je vajar to tražio“, pa „neki Alan sve troškove zapisuje u svesku“) demonstrirali da nam država čak i ne liči na iole ozbiljnu, bilo je nedopustivo mnogo, previše. Bilo bi zaista ponižavajuće da to ponove.
A sudeći po moskovskom dogovoru naumili su upravo to. Zato, uprkos tome što u „limbu“ u kom živimo nije realno očekivati da organi poput tužilaštva, Agencije za sprečavanje korupcije ili Državne revizorske institucije (DRI) takve mutne kombinacije spreče, valja ih pozvati da to urade. I podsetiti ih da će jednom, kad tad, i u ovoj zemlji za propuštanje vršenja dužnosti morati da se snosi odgovornost.
Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Peščanik.net, 18.03.2021.
SPOMENIK STEFANU NEMANJI