Ministarstvo kulture izdalo je Saopštenje povodom intervencije Andreja Josifovskog, umetnika poznatog pod pseudonimom Pijanista. Na uspravljeni mač koji drži Stefan Nemanja na Savskom trgu umetnik je poprečno zalepio selotejpom zlatnu letvicu. Time je, nakratko, mač pretvoren u krst, a u roku od 24 sata gradske službe su uklonile intervenciju. Jedan bezazleni, unekoliko subverzivni gest – jer pravo i obaveza umetnosti je da bude društveno svesna, te shodno tome i subverzivna – imao je za posledicu nesrazmerno gnevno Saopštenje Ministarstva kulture, koje započinje rečima: „Povodom skandaloznog incidenta na Savskom trgu, gde je spomenik velikom županu Stefanu Nemanji oskrnavljen nedopustivom ’intervencijom’ umetnika i profesora Arhitektonskog fakulteta, Andreja Josifovskog, Ministarstvo kulture Republike Srbije najoštrije osuđuje ovaj čin.“
Ova rečenica imala bi smisla kada bi glasila: Povodom skandaloznog postupka, kojim je devastiran Savski trg podizanjem spomenika visine 23 metra, stručnjaci iz oblasti spomeničke zaštite Srbije najoštrije osuđuju ovaj čin, sproveden uprkos protivljenju struke i šire javnosti. Protivljenje je bilo zakonski zasnovano: Savski trg sa zgradom Glavne železničke stanice – kulturnim dobrom od velikog značaja – čini celinu i deo je njene neposredne, a time i zakonom zaštićene okoline. Donosioci odluka zaključno sa upravom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, kao najnižom ali i stručno najodgovornijom instancom, pogazili su zakon, jer je podizanjem predimenzioniranog spomenika zgrada železničke stanice postala tek njegova pozadina. Devastirano je konceptualno rešenje Savskog trga koji je urbanistički osmišljen kao prilaz zgradi Glavne železničke stanice i njoj je pripadao – trebalo ga je samo obnoviti prema originalnoj zamisli. Umesto toga, uljez je „oteo“ trg koji je novim, konfekcijskim arhitektonskim rešenjem postao bezličan. Drugim rečima, devastiran.
Iz više razloga teško bi bilo spomenik Stefanu Nemanji nazvati „jednim od najznačajnijih spomenika moderne Srbije“, kako se navodi u Saopštenju. Njegove dimenzije jesu džinovske, ali to ne znači da je značajan, jer predstavlja samu negaciju savremenog umetničkog stvaralaštva. Delo je zanatski veštog, ali retrogradnog akademizma, iako opšteprisutnog – stila lišenog autentične umetničke vrednosti.
Nemanja je dimenzijama prevazišao čak i faraonske spomenike u Abu Simbelu u Egiptu, visine 20m, ili mastodonte totalitarnih komunističkih režima. U Goriju, u Staljinovom rodnom gradu u Gruziji, spomenik njemu posvećen postavljen je ispred monumentalnog zdanja skupštine grada 1952. godine (uklonjen je 2010). Sa svojih 15m visine, taj spomenik sa postamentom čini tek dve trećine visine spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu koji je „dobacio“ do 23m. Za pretpostaviti je da je visina bila zahtev naručioca.
Postiđen kičem u koji je pretvoren i podsećajući više na personifikaciju smrti, Velikog kosača, nego na vladara – veliki župan se, metaforično govoreći, po svoj prilici okreće u svom studeničkom grobu. Oduzet mu je epitet svetitelja, iako je kao Sveti Simeon Srpski ili Mirotočivi, trajao stolećima u memoriji svog naroda. U desnicu mu je umesto krsta, uručen mač, kojim je zamahivao pre no što je predao vlast svom mlađem sinu Stefanu, da bi se potom zamonašio i uputio na Svetu Goru, gde je umro par godina kasnije (1199/1200) u svojoj zadužbini, manastiru Hilandaru, gde je proglašen za svetitelja. Čitav život Stefana Nemanje/monaha Simeona – i svetovni i monaški – uslovio je njegovo proglašenje za svetitelja. Njegov najstariji sačuvan portret iz treće decenije 13. veka naslikan je u fresko tehnici na zidu crkve manastira Mileševe, da bi se od tada uvek slikao kao monah. U paru sa sinom, Svetim Savom, od početka 14. veka i u narednim stolećima činio je uobičajeni deo slikanog programa naših crkava. Današnje poštovanje prema osnivaču dinastije Nemanjića i velikom županu Stefanu Nemanji, bilo je primereno iskazati jedino predstavom svetog monaha Simeona, u skladu sa viševekovnom tradicijom njegovog slavljenja u srpskom narodu. Time bi naručilac pokazao da poštuje, ne samo vladara svetitelja, već i nacionalnu tradiciju, odnosno da poseduje zrno vladarske mudrosti.
Kada je reč o „vandalizmu nad istorijskim nasleđem i dostojanstvom našeg naroda“,1 kako je gest Pijaniste nespretno okarakterisan u Saopštenju Ministarstva kulture, treba podsetiti da je podizanje spomenika bilo praćeno velikim kontroverzama iznetim u stručnoj javnosti, kao i da ovaj spomenik, postavljen tek pre četiri godine, ne može biti označen kao „istorijsko nasleđe“. Nasuprot tome, zgrada Glavne železničke stanice u Beogradu, dovršena 1884. godine, zbog svojih arhitektonskih i istorijskih vrednosti svakako čini važan deo istorijskog nasleđa zbog čega je proglašena spomenikom kulture, a potom kategorisana kao spomenik kulture od velikog značaja, ne samo zbog svojih arhitektonskih, već i simboličkih vrednosti. Za potrebe postavljanja spomenika mastodonta i širenja onoga što se poetski naziva Beogradom na vodi, zgrada Glavne železničke stanice nezakonito je ruinirana i svedena na fasadu koja gleda na Savski trg kao kulisa. Za devastaciju zgrade Glavne železničke stanice odgovorna je upravo aktuelna vlast i njeni protagonisti, pa se vandalizmom može nazvati način na koji oni postupaju prema istorijskom nasleđu, kako ovaj primer pokazuje.
„Spomenik Stefanu Nemanji nije samo umetničko delo – on je simbol srpske državnosti i duhovnosti. Njegovo narušavanje predstavlja napad na temelje našeg identiteta i podseća nas da je podizanje ovoga spomenika mnogima zasmetalo, jer je jasno potvrdilo srpski identitet naše prestonice“. Ostavljam mogućnost da se spomenik Stefanu Nemanji prema nekim, meni stranim kriterijumima, proglasi umetničkim delom, ali ovaj spomenik nije uspeo da umakne dalje od grandioznog kič proizvoda, koji šalje iznad svega potresnu/zastrašujuću poruku o neutaživoj težnji ka moći koja seže do karikaturalnosti.
Kako je pisac Saopštenja došao do zaključka da je „podizanje ovoga spomenika mnogima zasmetalo, jer je jasno potvrdilo srpski identitet naše prestonice“, kada su se kritike odnosile na predimenzioniranost, arhaizam stila i pogrešno mesto za njegovo postavljanje kojim je žrtvovan Savski trg i zgrada Glavne železničke stanice u Beogradu? Kako je podizanje takvog i tolikog spomenika Stefanu Nemanji potvrda „srpskog identiteta prestonice“? Šta to uopšte znači? Zar nije nesporno da je Beograd prestonica Srbije, većinski naseljena Srbima? Vrhunac promašenosti je tvrdnja da je spomenik na Savskom trgu simbol državnosti i duhovnosti. Tako bi se mogli okarakterisati rezultati vladavine Stefana Nemanje, dok je predimenzionirani spomenik mnogo pre simbol kompleksa inferiornosti i megalomanije kao kompenzatornog alata. Setimo se, spomenici istorijskim ličnostima manje govore o onima koje predstavljaju, a mnogo više o onima koji ih naručuju.
„Srpski spomenici kulture kroz vekove su opstajali uprkos brojnim iskušenjima i zavojevačima, a danas su ugroženi još na prostoru Kosova i Metohije, gde su i dalje meta skrnavljenja, nasilja i pokušaja brisanja istorijskog pamćenja našeg naroda. Stoga je dodatno porazno što se sada, u srcu Beograda, suočavamo sa sličnim pokušajem ponižavanja i narušavanja simbola srpske državnosti, duhovnosti i kulture“. Porediti lepljenje, pa skidanje jedne letvice na novom spomeniku, sa onim kroz šta prolazi srpsko nasleđe na Kosovu tokom poslednje dve decenije – maliciozno je, i besmisleno. Dok je letvica sutradan bezbolno uklonjena, problemi vezani za naše crkve i manastire na Kosovu ostaju i ne smanjuju se. Niti je rešenje na vidiku. Kako se srpska država sa tim problemima nosila i nosi se – to je pravo pitanje za Ministarstvo kulture u nekoj drugoj prilici.
Iz poslednjeg pasusa vidi se da je gromopucatelni stil ovog Saopštenja primenjen kako bi se odglumio argumentovan stav da Andreja Josifovskog treba kazniti za njegov nestašni umetnički čin.
Ali, kako onda postupiti prema učesnicima nezakonite procedure skidanja spomeničke zaštite sa zgrada Generalštaba oštećenih tokom NATO bombardovanja 1999. godine? Kako nadležnima u Ministarstvu kulture izgleda plan o skidanju zaštite sa kulturnog dobra i memorijala stradanja, radi njegovog dogovorenog rušenja u korist firme Džareda Kušnera, zeta američkog predsednika Trampa? Da li je zaštita u potaji skinuta i sa Kasarne Sedmog puka, takođe spomenika kulture, za koju je predviđena sudbina Trampovog hotela? Kako postupiti sa onima koji su pregovarali sa američkim predstavnicima o rušenju zakonom zaštićenih arhitektonski značajnih građevina u administrativnom središtu prestonice i države, i potpisivali ustupanje na 99 godina, što je gotovo isto što i poklanjanje parcela strancima usred Beograda? Da li Ministarstvo kulture „oštro osuđuje“ i te planirane postupke? Zar baš oni ne predstavljaju „napad na temelje našeg identiteta“? Zar ne treba kazniti one koji su zaista načinili „pokušaj ponižavanja i narušavanja simbola srpske državnosti“ koje predstavljaju građevine i institucije u njima smeštene, pozicionirane oko raskrsnice ulica Nemanjine i Kneza Miloša u Beogradu? Da li su povodom ovih postupaka duboko protivnih interesima građana Republike Srbije nadležne službe pozvane da rade svoj posao? Ili odgovorni u Ministarstvu kulture vide samo zalepljenu, pa uklonjenu letvicu, posmatrajući širom zatvorenih očiju devastaciju istorijskog nasleđa Beograda i Srbije: onu koja je ostvarena i onu koja se planira?
Autorka je istoričarka umetnosti iz Beograda.
Peščanik.net, 07.05.2025.
SPOMENIK STEFANU NEMANJI