Ovog leta naša se javnost suočila sa usvajanjem odredbi Zakona o planiranju i izgradnji kojim se ukidajući naknadu za konverziju prava korišćenja u pravo svojine građevinskog zemljišta vlast odrekla milijardama evra vredne javne imovine i prihoda, a onda još i sa totalno netransparentnom i pravno takođe ekstremno problematičnom kombinacijom vlasti sa fantomskom ekipom Beograda na vodi i otuđenjem Beogradskog sajma. Takvo traumatično suočavanje imalo je za logičnu posledicu da joj je gotovo potpuno promakao jedan jubilej. Ružan, u poređenju sa napred pomenutim događajima sitan, ali ipak vredan podsećanja.
Pet punih godina proteklo je od kako je u leto 2018. Vlada Srbije sve podatke o troškovima izrade i postavljanja spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu posebnim zaključkom odredila za tajne podatke, sa stepenom tajnosti Poverljivo.
I pre toga vlast je ove podatke krila od javnosti. Činila je to na razne načine, na primer uz za nju tipična obećanja – „kad sve bude završeno znaće se za svaki potrošeni dinar“ ili uz jeftine demagoške floskule – „kako možete to da pitate? Taj spomenik se gradi za vekove. To je kao da pitate koliko je koštao Hilandar, Žiča ili Studenica“.
Više puta kompromitovana obećanja bila su sasvim neubedljiva, a izjednačavanje nezavršenog i uz to višestruko kontroverznog spomenika sa srednjovekovnim spomenicima koji spadaju u svetsku kulturnu baštinu potpuno besmisleno, pa je trebalo konstruisati nekakav navodno pravni razlog za uskraćivanje informacija javnosti. Zaključak Vlade je zbog toga donet. I održao se punih pet godina mada je u potpunom neskladu i sa Zakonom o budžetskom sistemu i sa Zakonom o tajnosti podataka.
Zakon o budžetskom sistemu kao jedan od glavnih principa u raspolaganju javnim sredstvima utvrđuje transparentnost i naglašava da je obaveza svih koji raspolažu tim sredstvima da informacije o tome čine dostupnim javnosti i da ih mogu uskratiti samo izuzetno, zbog interesa nacionalne bezbednosti, odbrane zemlje i međunarodnih odnosa. Očigledno je da je svaki pokušaj da se sakrivanje cene spomenika pravda bilo kojim od tri navedena razloga neozbiljan. Čak i za pravne laike bilo je i tada jasno da uskraćivanje tih informacija javnosti u konkretnom slučaju nije i ne može biti opravdano, da za to ne postoji bilo kakav legitiman razlog. Na isti zaključak upućivao je i samo površan pogled na Zakon o tajnosti podataka. Klasifikovanje podrazumeva odgovarajuću proceduru (čl. 10-14), prvo procenu moguću štete po interes Republike Srbije, pa formalnu odluku o određivanju tajnosti i onda obeležavanje dokumenta odgovarajućom oznakom tajnosti. Malo je verovatno da je ova procedura poštovana. A i da jeste, nema odgovora na pitanje – zašto bi ove informacije bile tajna? Tajnost se, po zakonu, utvrđuje da bi se sprečila šteta po interese Republike Srbije, a potpuno je nejasno o kakvoj šteti po te interese bi u ovom slučaju moglo biti reči.
U međuvremenu se dogodilo da su novinari istraživači koristeći se Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja zatražili od Uprave carina, dobili i prezentirali javnosti dokumente koji, makar indirektno, dosta govore o ceni spomenika. Podaci iz carinske dokumentacije pokazali su da je bronzana skulptura dostavljena u delovima i ocarinjena u julu 2020, a da zbir vrednosti navedenih u carinskim dokumentima iznosi 9 miliona evra, odnosno oko milijardu dinara. A tih hiljadu miliona dinara ipak nisu čak ni približno ukupna cena koštanja spomenika, jer im se moraju dodati i brojni drugi troškovi.
Zbog toga vredi podsetiti na petogodišnji jubilej fabuloznog zaključka Vlade iza kog se informacije o ovim troškovima kriju. Javnost ima, uvek je imala pravo na te informacije, a još su joj uskraćene. U proteklih pet godina Vlada je svesno propustila zakonsku obavezu (čl. 22) da najmanje jednom u tri godine preispita tajnost i, budući da je očito neopravdana, ukine je. Ali ako je tu obavezu ignorisala hoće li, sme li ignorisati i činjenicu da je protekom roka od pet godina (shodno čl. 19, st. 2, tač. 3) tajnost po sili zakona prestala?
Nema više ni formalnog opravdanja da se troškovi sprovođenja konkursa, troškovi transporta, troškovi osiguranja, troškovi angažovanja ruskih radnika umesto radnika iz Srbije i verovatno glavni razlog tajnovitosti – stvarni ili navodni honorar ruskog autora kriju od javnosti.
Krajnje je vreme da informacije o tome vlast prezentuje građanima i ako može objasni ih. Vrlo verovatna pretpostavka da je njihova visina utvrđena bez ikakvih kriterijuma, po nečijem ćefu, kao i odsustvo podataka o tome koliki honorar, kada, kako i kome je isplaćen ozbiljno pothranjuju odavno prisutnu sumnju da je počinjeno krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Kreatori neopravdane petogodišnje tajnovitosti dužni su da validnim informacijama tu sumnju otklone. Ili, ako to nisu u stanju, da snose Krivičnim zakonikom predviđene konsekvence.
Peščanik.net, 12.08.2023.
SPOMENIK STEFANU NEMANJI