Proteklih nedelja pažnja javnosti u Srbiji najviše je bila zaokupljena posmrtnim ostacima predaka. Srpska pravoslavna crkva organizovala je nekoliko spektakularnih rituala posvećenih zemnim ostacima dvojice svetaca, Save i Vasilija Ostroškog, i jednog crkvenog velikodostojnika – vladike Nikolaja Velimirovića. Crkva te relikvije naziva moštima, crkvenoslovenskom rečju koja, kažu rečnici, vodi poreklo iz staroslovenskog. Etimologija upućuje i na glavnu osobinu koju religija pripisuje zemnim ostacima svetih predaka, jer se u osnovi reči mošti nalazi germasnko-slovenski leksem Macht, odnosno moć. Slično etimološko poreklo ima i grčka reč za mošti – dinamis.

Posmrtni ostaci svetaca, mučenika ili istaknutih sveštenika i ćivoti – kovčezi u kojima se ti ostaci čuvaju, kao i njihovi grobovi ili delovi njihove odeće, u očima Crkve imaju natprirodnu, čudesnu moć. Najčešće im se pripisuje čudesno isceliteljsko delovanje. Isceljuju od boleština tela i duha. Takvu moć navodno imaju, na primer, sanctorum reliquiae  Svetog Vasilija Ostroškog. Nedavno pronošenje njegovih moštiju u litiji kroz Nikšić zamišljeno je i izvedeno kao svojevrsna kolektivna terapija. Organizatori litije objasnili su da čudesnom moći svečevih relikvija žele da utiču na stanje duhova u tom crnogorskom gradu, gde je poslednjih godina bio izuzetno veliki broj ubistava i samoubistava.

Zakoniti čuvari moštiju, objavitelji, usmerivači i tumači njima izazvanih čudesnih događaja raspolažu izuzetno važnim instrumentom i simbolom moći. Zato se od najstarijih vremena crkva i sveštenstvo trude da sačuvaju monopol na staranje o moštima i drugim relikvijama predaka. Njihovo posedovanje predstavlja tradicionalni izvor autoriteta crkve, a ritualno manipulisanje i egzibiranje relikvija služe širenju vere. Ali kontrola nad moštima može da bude i važan politčki kapital. Sveštenstvo ih može koristiti i za ostvarivanje politčkog uticaja. S druge strane, i same političke vlasti zainteresovane su da kult mošti predaka stave u službu učvršćivanja i legitimisanja sopstvene moći. U nekim slučajevima one to čine u saradnji sa crkvenim autoritetima, a u drugim slučajevima nezavisno od njih ili čak nasuprot njihovoj volji, na svoju ruku.

Litija sa moštima Vasilija Ostroškog 10. i 11. maja kroz Crnu Goru u Hercegovinu, od Ostroga do Tvrdnoša i nazad, primer je saradnje verskih i svetovnih vlasti u upotrebi crkvenih relikvija u političke svrhe. O tome svedoče tri stranice posvećene ovom događaju u listu “Javnost”, jednom od glasila režima na Palama. U reportaži pod naslovom “čudo u Hercegovini” opisani su čudesni događaji koji su pratili litiju. Patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije, piše u toj reportaži, “noć prije kretanja čudotvorca su presvukli” i tom prilikom je Amfilohije primetio  da je telo Svetog Vasilija izuzteno dobro očuvano i kasnije isprčao “kako su se svecu ruke savijale, kao da nam je hteo pomoći da ga lakše obučemo za veliki put”. I drugo čudo, kao dokaz svetosti Vasilija Ostroškog, javilo se pre polaska litije: “Oni koji su imali tu sreću da pristupe njegovim moštima pre kretanja, ljubeći naprsni krst osjetili su božanski miris koji je dolazio iz svečevih grudi”. Najzad, celim putem kojim je prošla litija sa moštima čudotvorca iz Ostroga događalo se čudo radosti sveg živog: “radovale su se ptice, cvijeće, pa čak i životinje kraj kojih je litija sa svecem prolazila”. Posebno je bila zapažena radost jednog konja zelenka: “Zelenko je dugo trčao u koloni automobila, kao da je i sam želio da pokaže radost što je živ na dan kada najveći srpski sin Hercegovine obilazi svoju svetu i biblijsku Otadžbinu”.

Ipak, prema rečima autora ove reportaže, i prema izjavama  organizatora litije, u Hercegovinu je “Gospod 10. maja ove godine uputio mošti svetog Vasilija Ostroškog, čudotvorca”, pre svega s ciljem da _udotvorac poradi na njenom spasu od patnji i muka koje su izazvali neprijatelji. “Aman, pomagaj sveti Hercegovče”, zavapio je nad moštima Svetog Vasilija vladika Atanasije. On se nije ustručavao od toga da održi pretežno politički govor i tom prilikom imenuje spoljašnje i unutrašnje neprijatelje Hercegovine, zemlje “ranjene spolja i unutra”, zemlje gde se nalaze “temelji Vizantije pravoslavne” i “temelji srpstva”. Žalio se on čudotvorcu Vasiliju na “tuđince” i “belosvetske okupatore”, Ujedinjene Nacije, Evropsku zajednicu, Špance, “koji su malo blaži od drugih”, a još više na “lažne obećavaoce, koji su govorili da se nežemo saginjati, a oni danas puze pred tu_incima i okupatorima, znate na koga mislim”.

Govoreći nad moštima svetog pretka, uzdajući se u njihovu čudotvornu moć, a još više u autoritet i snagu koju imaju reči opunomoćenih kustosa i demostratora tih moštiju, vladika Atanasije je pozvao okupljne Srbe da se zavetuju na odlučni obračun sa neprijateljima, na rat do poslednjeg čoveka: “Braćo, neka ovo bude zavet Sv. Vasiliju da ćemo se uspraviti i ispraviti, da ćemo rađe poginuti, nego obraz okaljati”. Uz govornika su u tom trenutku stajali i neki od najviših predstavnika vlasti i vojske Republike Srpske. Jedan od njih, Božidar Vučurević, svoje razmišljanje o Svetom Vasiliju i srpstvu, koje je poverio novinaru “Javnosti”, završio je porukom da “svako ko bude na sljedećm izborima glasao za neku drugu stranku, a ne SDS, snosi odgovornost za budućnost srpskog naroda, ali i odgovornost prema mrtvima, koji su svoje živote dali za ovu državu”.

Režim Slobodana Miloševića potrebu za odgovarajućim brojem i kvalitetom predaka i njihovih svetih ostataka mora danas da zadovoljava uglavnom nezavisno od Srpske pravoslavne crkve, koja svoj kontingent tog strateškog simboli_kog materijala u ovom času ne želi njemu da stavi na raspolaganje ili s njim da deli. Zbog toga se vlast u Srbiji trudi da manjak u moštima i ćivotima svetitelja i sveštenika nadoknadi posmrtnim ostacima i grobovima nacionalnih junaka, pre svega ratnika. Tokom protekle dve godine najveći broj proslava godišnjica slavnih bitaka i drugih epizoda iz života nacionalnih junaka održan je u organizaciji vlasti i s politčkim šefovima u glavnim ulogama. Poslednji takav događaj je komemorativna ceremonija pred mauzolejem na Vidu i nad krfskom “plavom grobnicom”, s predsednikom srpske vlade Mirkom Marjanovićem u ulozi glavnog žreca. Kako piše “Politika”, u opširnom izveštaju na prve dve strane izdanja od 24. maja, Marjanović je tom prilikom posebno istakao ono što se od svakog rituala sa moštima najpre očekuje – ispoljavanje čudesne moći, odnosno, kako se predsednik vlade izrazio, “gordog osećanja snage i samopouzdanja u času kada evociramo slavnu epopeju srpske vojske od pre osam decenija”.

Ni policija ne može da svede svoj autoritet na fizičku silu, nego i ona hoće da snagu i prestiž crpi iz kulta nacionalno uvaženih predaka. I ona se klanja moštima svojih čudotvoraca. Tako je srpska SDB nedavno proglasila A. Rankovića, S. Penezića i S. Lazarevića precima – osnivačima i uvela ritual klanjanja njihovim grobovima. U istu vrstu preokupacija vlasti spada i kontoverza oko čuvanja Titovih posmrtnih ostataka u Beogradu. Pitanje da li je današnjoj državi potreban Titov grob ili ga treba prepustiti Hrvatskoj, koja izgleda zna šta bi s njim, u stvari je pitanje o sudbini jednog trenutno uglavnom potcenjenog ali potencijalno moćnog oruđa vlasti. Titove mošti su možda u boljem stanju nego što se danas procenjuje. Možda i one imaju moć da donesu radost ljudima i zverima, moć koju je nekad imala Titova štafeta? Zašto žuriti s njihovom predajom Hrvatima?

S obzirom na to da vlast i najveći deo opozicije u Srbiji užurbano popunjavaju svoje redove mrtvim precima i nastoje da pod svojom kontrolom zadrže što više grobova, kapela, spomenika, relikvija, epifanija i parastosa, može se predvideti da će se politički sukobi u Srbiji u buduće sve više odvijati u znaku rata moštima, u kome će pobeđivati onaj ko ih ima u većem broju i u boljem stanju.

1990.

Peščanik.net, 18.05.1990.

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)