Postoji mnogo načina za gledanje svakodnevnih obraćanja predsednika skoro svih građana i građanki Republike Srbije. Može se zauzeti apsolutno profesionalni stav i analizirati te govore sa stanovišta marketinga i propagande. Onda biste upali u zamku klačarizma (pomalo zaboravljen pojam ovih dana) gde biste na kraju bili primorani da kažete – jeste, on krši zakone i ljudske i božije, da ne kažem prešao je granicu faula, ali to radi tako dobro, što nužno znači da je u pravu. Mogu se analizirati i sa stanovišta psihologije, ali to je malo nezgodno, jer je u pitanju nepouzdani narator. Mogu se gledati i kao deo rituala samokažnjavanja, ali to ne preporučujem. Jedan mogući način gledanja svakodnevnih obraćanja predsednika skoro svih građana i građanki Republike Srbije je sasvim neočekivan. Treba ih gledati kao motivacione govore.
U poslednje dve nedelje motivacionih govora nije falilo. Nemojte mi zameriti što se neću setiti kada je tačno šta rečeno, bilo je dana kada smo bili motivisani ujutru, popodne i uveče; sa društvenih mreža i sa nacionalnih frekvencija. Pored toga, delovi motivacionih govora se ponavljaju, analiziraju, hvale ili kude, gde god da se nađemo. Hteli ili ne, nalazimo se u večitoj izmaglici, a iz daljine dopire poznati glas kome ne možemo da pobegnemo.
Bez obzira na to što u svojim motivacionim govorima predsednik skoro svih građana i građanki Srbije laže čak i kada laže, on nam sve otvorenije iznosi detalje funkcionisanja organizacije čiji je šef. Te nam je tako otvoreno rekao kako su došli do parole „Mi hoćemo rad. Oni hoće rat“. Hvaleći predsednicu Narodne skupštine, Anu Brnabić, kako je odreagovala na dešavanja u Skupštini prošlog ponedeljka, dodao je i kako je u kratku i jasnu parolu sažela ono što su se dogovorili da će im biti glavna poruka u narednim danima. Naravno da to nije problem. Zaista se nadam da sve političke organizacije imaju sastanke na kojima dogovaraju koje poruke će slati građanima i građankama. U uzavreloj situaciji u kakvoj se trenutno nalazimo – petnaestoro ljudi je mrtvo, a država nikoga ne smatra odgovornim za to – te poruke i treba da budu kratke i jasne. Vlast se odlučila da sve koji nisu uz njih proglasi zagovornicima rata. Mala digresija, ne bavim se marketingom niti propagandom, spremna sam da prihvatim da nisam u pravu, ali mislim da „rad“ i „rat“ previše slično zvuče i lako ih je pomešati. Naročito kada se parole uzvikuju. Osim toga, možda nije baš najbolji trenutak da se insistira na tome, jer je upravo njihov „rad“ doveo do smrti petnaestoro ljudi. S druge strane, građani, građanke i političke stranke koje očekuju da se odgovorni kazne, imaju jednostavnu parolu (krvave su vam ruke), simbol (krvava šaka) i boju (crvenu).
Problem je što se, po svemu sudeći, u vladajućoj političkoj organizaciji, dogovara oko svih mogućih izjava, odnosno svi prate propisani šablon. Te tako imamo šefa političke organizacije koji u nedelju, malo postiđeno, priča o tome kako je i on pogrešio što je u određenim situacijama za neke žrtve sveće palio van crkve ili groblja. To nije po pravoslavnim običajima, došlo nam je sa Zapada, kaže šef. Sve to da bi nas ubedio da je izlazak učenika Jovine gimnazije iz Novog Sada u petak u 11:52, kako bi odali počast žrtvama pada nadstrešnice, u stvari bila politička zloupotreba dece od strane politički ostrašćenih profesora i profesorki. Da su zaista hteli da odaju počast, otišli bi u crkvu, ili bi otišli na groblje, kaže šef. Šah-mat! Možda bi Ana Brnabić, kao iskusna i po svemu sudeći jedna od kreativnijih članica političke organizacije na vlasti, bolje prenela ovu poruku nego što je to učinio direktor Jovine gimnazije. U stvari, nije moguće da bi bilo ko to uradio gore. Već u ponedeljak, prateći šablon, direktor je svojim učenicima i učenicama navodno saopštio da je njihov ritual paganski i da svi koji nisu hrišćani nemaju dušu. Zar vas to ne motiviše?
Učenici i učenice srednjih škola u Novom Sadu, ne samo Jovine gimnazije, izuzetno su motivisani. I treba da budu. Dok im sa mesta autoriteta stižu poruke – dok si u mojoj školi/državi ima da radiš kako ja kažem – oni svima nama drže čas. Oni autoritetu odgovaraju – ovo je i moja država, ovde je i moja budućnost. Skupove srednjoškolaca u Novom Sadu svakog petka u 11:52 politizovao je samo jedan čovek. Predsednik skoro svih građana i građanki Srbije. Decu, učenike i učenice, u političke svrhe zloupotrebljava samo jedan čovek i oni koji prate propisani šablon. Ne postoji ni jedan razlog zbog koga bih ja morala da znam da predsednik Vlade Miloš Vučević ima sina, koliko ima godina i u koju gimnaziju ide. Ali on je, po oprobanom šablonu svog šefa, iskoristio svoje dete kako bi pokušao da ocrni svoje političke protivnike. Kaže Vučević, zamislite teraju dete da se buni protiv svog oca. Osim što je pobuna tinejdžera protiv roditelja najprirodnija stvar na svetu, izgleda da niko nije ni obraćao pažnju na Vučevića juniora, a kamoli da ga je terao da, o strahote, oda počast žrtvama rušenja nadstrešnice. Zar vas zloupotreba dece u političke svrhe ne motiviše?
Da li bi vas zloupotreba Ustava motivisala? Najbolji student Pravnog fakulteta ikada, za sve moguće proteste i skupove koje ne organizuje on i koji mu smetaju, voli da kaže da dozvoljava (on lično) da se dese, iako krše Ustav. Sprečavaju slobodu kretanja, kaže nam šef. Krše Član 39 Ustava Republike Srbije, kaže nam najbolji student Pravnog fakulteta. Nisam pravnica, ali umem da čitam. Ustav nigde ne garantuje da ćete od tačke A do tačke B moći da dođete tačno određenom putanjom. Ako bismo se bavili tako slobodnim tumačenjem, najveći kršitelji Ustava bi bile građevinske firme, vlasnici nepropisno parkiranih automobila i oni koji kolica za kupovinu ne vraćaju na mesto.
Sve dok vladajuća politička organizacija ubrzano radi kontrolu štete, motivacije nam neće ponestati. Samo je treba iskoristiti. Šef vladajuće političke organizacije nam kaže da su učenici i učenice srednjih škola nesposobni da samostalno formiraju mišljenje i stav. Kaže nam da su studenti kriminalci. Kaže nam da su prosvetni radnici i radnice politički ostrašćeni. Kaže nam da su svi koji su protiv njega loši, zli i da žele da unište Srbiju. Zar vas to ne motiviše da ustanete i da mu kažete da laže? Zar vas to ne motiviše da ustanete i da mu pokažete da ste vi građani i građanke ove države? Zar vas to ne motiviše da ustanete i da kažete – bolji smo od onoga za šta nas šef i njegovi poslušnici smatraju!
Peščanik.net, 04.12.2024.
NADSTREŠNICA
