Ko se sramoti više, Sveta matera ili Sveta Akademija? I dok se priklanjala otmenoj i blagoslovenoj šutnji, i dok je okretala glavu od svega što tišti mnogog njenog vernika, Srpska pravoslavna crkva sramotila se, svakog dana (jego-že sotvori Gospod), svakog proleća, svakog leta, svake jeseni, svake zime, za svaki svoj blagdan sramotila se, jer ostati ravnodušan prema onome što stanovništvo trpi, a prisećati se sa ganutošću svetaca koji su, što bi se danas reklo, osećali empatiju – zar nije još kakva sramota i još kakvo licemerje?
Na psihu Porfirijevu mora da je presudno uticao Nenad Lj. Stefanović koji u Patrijaršiji pred kamerama Javnog servisa besedijaše sa Njegovom svetošću: poslenik tiska je, kao i njegov gospodar, a rab Božji Dragan, na ćutanju zagorkinskog tipa izgradio blistavu karijeru, uglavnom je Patrijarh SPC, bivši pripadnik snaga REM-a i izaslanik bivši pravoslavnih u Zagrebu, ili ćutao, ili bi izošljario, za Božić i Uskrs, neku besedetnu i davežnu poslanicu kako ne treba da se delimo, bla, bla, što je bilo gore nego da je i dalje glumio Rubljova, da bi se s proleća presaldumio, rešio da prekine zavet ćutanja i da se raskokodače na jeziku Puškina i Gogolja, i baš na svetoj ruskoj zemlji, gde je naravno obrukao najpre sebe, istovremeno osramotivši i ravnodušnu prema plaču ustanovu kojom blagorukovodi, ali i pastvu koja je mahom stala na stranu s pravom pobunjenih studenata.
Toliko je tamo ogovarao studente – ustavše protiv bezakonja i smrtonosne korupcije – među kojima ima istinskih vernika, da je ruski car umalo zaspao slušajući od predsednika Srbije istovetno gradivo, a koje se Vladimiru Vladimiroviču, možda baš i zbog simpatičnog narečja kojim prvobesedijaše patrijarh, trajno urezalo u sećanje, unatoč silnim brigama koje ima sa dosadnim Ukrajincima i sa Evropskom unijom koja mu je dosadna pa ja mislim isto koliko i mojoj neznatnosti.
Ali našto i meriti ko bi trebalo više da se stidi, SANU ili SPC?
Kao što para na paru ide, tako i sramota na sramotu ide, stapa se u amalgam koji ne želiš ni da pogledaš izbliza, ni da ga dotakneš rukom (što uvek uradim kad je nešto od ćilibara, mesinga, drveta i sl.), ni da ga pomirišeš.
Moj iskreni i mislim solidno obrazloženi predlog da se SANU rasformira i da se članovima vrati njihova umetnička i naučnička sloboda, a da im se ukinu nezaslužene apanaže koje su ozbiljan udarac ideji ravnopravnosti radnih ljudi i građana (pa makar i ne vratili akademici nikad ono što su zahvaljujući navici i podlosti države dosad primili) višekratno je propao, a da me niko nije udostojio ni odgovora. Ideja da postoje najumnije glave, koje prirodno moraju uživati počasti i privilegije, nema nikakvo uporište u stvarnosti, to je kao kad novinari blebeću o najlepšoj slici u istoriji slikarstva, a ta slika ja mislim ne postoji, ne može postojati; ideja o velikom podvigu izuzetnih pojedinaca kojima se ubogi, prosečni pripadnici ljudske vrste moraju stalno oduživati bila bi uvredljiva, kad ne bi bila zapravo smešna, ali tako je kako je, Srbija ne može bez SANU gotovo isto onako kako SANU ne može bez priglupe, pritvorne i koristoljubive države – Ali kakve koristi ima država od SANU? – Kako kakve, pa samo dvadesetpetorica (ili dvadesetpetoro: možda ima neka akademica među bolje ikad nego nikad osvešćenima) drži da bi ostavka šefa države bila nešto najbolje što bi netom pomenuti mogao i morao da učini. Ne znam koliko ima duša u Akademiji, ne da mi se da to saznam, ali vest ne glasi da se cela SANU izjasnila protiv samodršca. Očito se ne radi ni o većini… I, koliko god me viša bića ne zanimala (obostrano je to), ipak ponekad poželim da čujem šta je akademik rekao akademiku ako je akademik drugog isto akademika upitao: „Ti još nisi potpisao peticiju za ostavku predsednikovu, što se nećkaš i šta čekaš?“
Ili bi takav razgovor bio prostački među tako finim svetom?
Ako vas ovolika propast zajednice – moralna, duhovna, estetska, finansijska – nimalo ne dotiče i ne zanima, kako ikoga može zanimati vaša umetnost, ako je još proizvodite, ili vaši naučni i teoretičarski dometi, ako to uopšte još biva među vama? Čemu vi uopšte služite, kako vi hodate Knez Mihailovom ulicom? Uzdajete se u to da vas niko ne prepoznaje? Šta kažete ukućanima dok gledate ispad samodrščev na njemu tobože mrskom RTS-u, ili kad kune studente što su izdali njegovog prethodnika u samodržavlju, iako na taj patetični i mistični Vidovdan 2001. nisu bili ni rođeni? Šta kažete ukućanima, ili ustajete u taj mah da istresete lulu?
Još nije baš potpuno i još nije baš nepopravljivo prekasno da se postidite, trgnete i učinite ono što svakako dugujete osiromaševšim sugrađanima koji vas makar i nedobrovoljno tetoše, precenjuju i sufinansiraju, još nije beznadežno prekasno da i vi preporučite vladaru: „Siđi sam sa prestola, grešni, ali još uvek tu i tamo i voljeni sine srpskog naroda. Znamo, naravno od čega strepiš, da će te dušmani predati sudu nepravednom i nedoraslom tvom uzvišenom slučaju, ali možemo se nadati, i zapravo smo skoro ubeđeni, da će budući predsednik Srbije, ko god bio, osetiti neodoljivu i neizbežnu stalešku srodnost sa tobom: budućem će predsedniku pući pred očima kolikim si iskušenjima ti bio izložen, nisi istinabog nijednome odoleo, čak si i izmislio neka iskušenja da bi im radosno podlegao, ali će te naredni vladar svejedno razumeti, pa će te pomilovati, za Dan republike, prvi koji naiđe.“
Peščanik.net, 23.06.2025.
