Tokom 2024. u policijskim stanicama, zatvorima i drugim ustanovama zatvorenog tipa zabeležen je veliki broj slučajeva torture, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, od kojih su neki završeni smrtnim ishodom. Zbog toga su nam sve češće u gostima ljudi iz Evropskog komiteta za sprečavanje torture. Govori Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Mi smo prethodne godine imali nekoliko slučajeva zverskog odnosa prema ljudima koji su uhapšeni ili pritvoreni. Neki su završeni smrtnim slučajevima. To je s jedne strane, a s druge strane imamo Evropski komitet za sprečavanje torture koji malo-malo dolazi u Srbiju. Bili su i krajem prošle godine. Za početak da te zamolim samo da izlistamo unazad, ma koliko to bilo naravno i mučno, šta se dešavalo poslednjih meseci, što ide u prilog tome da ima razloga da ljude bude strah ukoliko su ispitivani u policijskim stanicama, ili ako su slučajno završili u Padinskoj Skeli na nekoliko meseci.
Vladica Ilić: Da, prošla godina je bila makar za ono koliko ja pratim stanje u oblasti zabrane torture, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, najlošija. I mi smo imali najveći broj vrlo teških slučajeva. Kad bi sad hteo neko da predaje nekim studentima o zabrani torture, mogla bi da posluži da se, eto, samo na toj jednoj godini praktično pokrije cela materija, koje sve oblike tortura ima i na koji način i od strane koga sve može da se vrši. Imali smo, početkom prošle godine, u ovo neko doba, januara, upad policije u jedno romsko naselje, u Vuka Vrčevića, gde su neki građani izašli sa tvrdnjama da ih je policija tukla. Mi nemamo nikakav zvaničan epilog tih tvrdnji i te istrage.
Zatim smo imali situaciju, čini mi se da je to bio februar, da je jedan mladić tvrdio da ga je policija pretukla, da ga je ponižavala na najstrašnije načine, za vreme pretresa stana. To je, čini mi se, bilo na Karaburmi. Mislim da je u januaru isto bilo da je jedna građanka ostala, čini mi se, bez deteta u Sremskoj Mitrovici u porodilištu, zbog neadekvatnog ponašanja ginekologa iz te ustanove. U tom slučaju znamo da je kasnije, čini mi se, potvrđena optužnica protiv tog ginekologa, ali videćemo šta će dalje biti. Pa smo imali situaciju da se jedan građanin žalio da su ga policajci tukli, između ostalog i vezali za drvo, u blizini Guče. Tu ne znamo nikakav epilog.
Svetlana Lukić: Čovek kaže da su ga odveli noću, i to ne u policijsku stanicu policajci, nego na 30 kilometara od Guče i vezali za neko drvo i držali ga satima i tukli ga, noću.
Vladica Ilić: Da. I mi znamo da je Tužilaštvo i Sektor unutrašnje kontrole, kad su istrage policijske torture u pitanju, oni se ponašaju kao da je to neko krivično delo, otprilike najblažeg intenziteta i neko lakše, i uopšte ne preduzimaju tu istragu na jedan temeljan način, da sve dokaze prikupe, a istraga će se svesti na to da će Tužilaštvo najverovatnije pitati policajce šta je bilo, oni će reći neku svoju verziju, ovi će reći svoju verziju i tužilac će da zaključi da, eto, nema dokaza za verziju građana. I tako se najčešće vode istrage, na jedan vrlo površan i zastareo način.
Nakon tog slučaja Guče se desio, rekao bih, najteži slučaj. To je slučaj povezan sa nestankom Danke Ilić i svime što se nakon toga desilo. Prvo je izašao predsednik Republike sa nekom objavom da je ona ubijena, onda je, da podsetimo, policija uhapsila i brata i oca jednog od te dvojice osumnjičenih u to vreme, zbog sumnje da su pomagali nakon izvršenja krivičnog dela jednom od ove dvojice, onom koji im nije srodnik, i onda se pojavilo saopštenje MUP-a da je jedan građanin, brat tog jednog od glavnih osumnjičenih, preminuo prirodnom smrću, što se kasnije ispostavilo kao laž.
Svetlana Lukić: U policijskoj stanici.
Vladica Ilić: U policijskoj stanici. I to je ono što je meni lično neobjašnjivo. Ja mogu da nekako shvatim, i tortura je prisutna u raznim društvima i u državama koje su mnogo uređenije od Srbije i gde postoji mnogo efikasnija kontrola i policije, i mnogo efikasnije pravosuđe, nezavisnije, od Srbije, ali mi nikako nije zamislivo to da kad se tortura dogodi vrh MUP-a odluči da torturu prikriva i da građane obmanjuje i kaže da je neko umro prirodnom smrću, i da je to i zaključak mrtvozornika, a da se krajem godine, kad je Vuk Cvijić objavio obdukcioni zapisnik, ispostavi da je taj čovek imao povrede bukvalno na svakom delu tela.
Taj čovek je imao hematome, serijske prelome rebara, oguljotine, rascepanu kožu, uništene tabane, dakle, po svim delovima tela je bio tučen. Tvrditi da je neko sa takvim povredama umro prirodnom smrću, a da ste i lekar mrtvozornik, a i da ste neko u MUP-u ko ima takve informacije s terena, i da tako nešto objavite građanima, meni to i dan danas nije jasno, do koje mere je naš sistem spreman da zataškava, kako vi malo pre rekoste, zločine u prisustvu vlasti.
Malu digresiju da napravim: ja sam se krajem godine obratio Višem javnom tužilaštvu i pitao sam da li su i kada uzete izjave od policajaca, i da li su uzeli video nadzor. I tražio sam, pored ostalog, ime i prezime tužioca koji radi taj predmet, da bi mislim 3. januara ove godine meni stigao odgovor da ime i prezime tužioca nije informacija od javnog značaja, a da oni ne mogu ove podatke o datumima i tome da li jesu ili nisu preduzete ove radnje da mi daju, zbog toga što bi se time omela ne istraga, već predistražni postupak. To znači da oni nisu čak, da tužilac čak nije ni doneo naredbu o sprovođenju istrage, nego predmet drži u toj predistražnoj fazi. Do te mere je, dakle, ta istraga potkopana.
Mi smo čuli da su ispitivanje Dalibora Dragijevića vršili službenici iz policije, i ja imam neka nezvanična saznanja da su ti službenici, da tako kažem, malo viši u hijerarhiji MUP-a, i da to može biti razlog zbog kojeg se ovde koči. Građani, pogotovo kad se radi o slučajevima torture i nekih drugih nepočinstava službenika, imaju pravo da znaju neke osnovne informacije o toku i radnjama preduzetim u istrazi, da bi se i sami uverili da država takva ponašanja ne toleriše. Poslednja informacija koju sam dobio, ne mogu da tvrdim da li je tačna ili nije, ali bih je rekao, pa bi možda bilo interesantno hoće li se neko time baviti, da su tog dana, pre nego što je MUP saopštio da je Dalibor Dragijević umro prirodnom smrću, da je navodno, ja bih voleo da to neko proveri, pošto je ovo neproverena informacija koju sam ja dobio, da je bio zvan MTS Telekomova montaža da tamo nešto radi, što sad može da ukazuje na to da je bilo od strane MUP-a vršeno neko uklanjanje nekih video dokaza koji bi možda videli uvođenje i izvođenje tog čoveka u ko zna kakvom telesnom stanju, i slično.
Dakle, to je gomila nekih informacija koje izlaze, ali mi tapkamo u mestu i čekamo da Tužilaštvo išta uradi, a ono nam nakon 9 meseci kaže da ono čak ni istragu, ni nalog za sprovođenje istrage, nije podnelo. Tako da je taj slučaj jako sumoran. I nije samo Dalibor Dragijević taj u vezi sa kojim postoji sumnja da je tučen. Ne treba da zaboravimo da su i dvojica glavnih osumnjičenih rekli da su i oni bili zlostavljani i da su im iskazi iznuđeni zlostavljanjem, i meni se čini da mi tu imamo jednu ogromnu zloupotrebu u kojoj učestvuje i Ombudsman, koji isto mesecima ćuti, isto nam ne dozvoljava uvid u spise njegovog predmeta, koji je sa skoro dva meseca zakašnjenja pokrenuo postupak u predmetu Dalibora Dragijevića, prema informacijama koje imam od nekih ljudi.
Čini mi se da je reč o jednoj velikoj zloupotrebi, gde se namerava da se i pre temeljne provere toga da li je torture bilo ili nije bilo, u odnosu na bilo koje od ova tri lica, ide na to da se njihovi iskazi o priznanju krivičnih dela koriste po svaku cenu, kako bi ta optužnica opstala, i kako bi cela pompezna najava i predsednika republika i Gašića, da su oni sve tu rešili, kako to sve ne bi palo u vodu. I ako se tako vode istrage nestanka i sumnje na ubistvo dece, onda je to stvarno dno, posle kog mi više mislim da dublje nismo mogli. To su stvarno takvi prestupi, takva ogrešenja i o zakon i o neka moralna i profesionalna načela, da je to stvarno i za mene bilo vrlo iznenađujuće.
Mislim, mi smo znali da su naši organi skloni pribegavanju raznim nezakonitostima, da bi neke svoje greške prikrili ili umanjili, ali da vi suštinski prikrivate jedno teško ubistvo čoveka u policiji, a da onda tražite da neko veruje u tužilaštvo, i da veruje u policiju, to ne može. Dakle, imali smo krajem godine Iliju Kostića iz Novog Sada, a pre njega njegovog vršnjaka, 74 godine, čoveka u Kazneno-popravnom zavodu u Padinskoj Skeli, koji je završio u zatvoru zbog nekog prekršaja, i onda je tamo bio zverski tučen od strane drugih osuđenih, odlazio na lekarske preglede…
Mi saznajemo da je čovek umro u tom zatvoru i to saznajemo kasnije, od Ministarstva pravde. Suspendovan je upravnik, neki zaposleni suspendovani, postupak se vodi. Evo, prošlo je godinu dana, ništa. Tortura nije samo kad vas direktno policajci ili službenici druge vrste tuku, već i kad se to događa pod njihovim znanjem i implicitnim ili eksplicitnim pristankom.
Onda imamo Iliju Kostića, slučaj koji se desio u Novom Sadu, nakon ovog najtežeg događaja iz prošle godine, pada nadstrešnice, nakon jedne blokade sudske zgrade. Ilija Kostić je priveden u policiju zato što je bio osumnjičen za izvršenje napada na službeno lice tako što je poprskao u lice biber-sprej jednom policijskom službeniku, i dva dana ili tri nakon toga mi saznajemo da je on tog dana bio opet zverski tučen u policiji, tako što ga je neki policajac udario kolenom u međunožje, da su tome prisustvovali neki drugi policijski službenici, da je bio nekoliko puta pregledan i da je on, kad je izveden pred Tužilaštvo tužiocu rekao da je tučen od strane policije.
I mi sad imamo prebacivanje tog slučaja iz Novog Sada u Sremsku Mitrovicu i opet bilo kakav izostanak zvaničnih informacija o tome šta je Tužilaštvo utvrdilo. Ja sam nedavno pitao Tužilaštvo da li oni uopšte imaju neke osumnjičene, i oni su mi rekli da nemaju. A zna se ko je njega priveo. Ti policajci moraju da kažu kojim kolegama su ga predali. Zna se, ili bi moralo da se zna, ko je s njim razgovarao i uzeo neku izjavu. Sigurno postoji neka službena beleška o tome u policiji. Može da se vidi i kroz neki sistem video-nadzora ko ga je priveo…
Svetlana Lukić: Pa može on da prepozna.
Vladica Ilić: Može on da prepozna. On je i sam rekao da može da prepozna. Mi smo u javnosti čuli neke tvrdnje da se tu radilo o načelniku Policijske uprave u Novom Sadu i da se radilo o još jednom policajcu koji je inače bio u javnosti, čije se ime provlačilo i povezivalo sa još jednim slučajem prebijanja, onog dečaka od 18 godina, jula 2020. godine. Ali mi nemamo epilog.
A eto, u Novom Sadu smo imali prošle godine još jedan slučaj, odnosno okončanje jednog slučaja, verovatno se sećate, majka čiji je sin bio priveden u policiju 2018. godine pa je sutradan, po puštanju iz policije, nađen mrtav u nekom parku. Prošle godine je Ustavni sud doneo jednu po mom mišljenju jako, jako lošu odluku: odbio je ustavnu žalbu majke, našao da je istraga smrti, koja je bila manjkava na tako mnogo načina, sa obdukcijom, sa nekim tvrdnjama Tužilaštva koje nisu bile ničim potkrepljene, da je ta istraga bila sasvim ok, a da majka nema pravo da tvrdi da je njen sin bio žrtva torture jer, eto, po stavu Ustavnog suda, članovi porodice nemaju pravo da traže ustavno pravnu zaštitu za torturu kao što mogu za povredu života.
Sad, to je pitanje koje smo mi preneli na Evropski sud. Podneo sam krajem ove godine i predstavku o tom slučaju, i videćemo šta će Evropski sud da tu uradi. Ali, dakle, i to se prošle godine slilo. Imali smo i gomilu slučajeva koji su se odnosili na proterivanje građana iz ove zemlje, i na zloupotrebe u vezi sa tim ulascima i proterivanjem. Da ne zaboravim, imali smo i Piroglua, imali smo i slučaj Andreja Gnjota koji je bio u kućnom pritvoru i onda pobegao iz ove zemlje, jer je shvatio da mu je ovde vrlo neizvesno da se uzda u poštovanje zakona.
Imali smo slučaj prebijanja anesteziologa u Novom Sadu. To je bilo nakon ovog slučaja Ilije Kostića. I kad sve ovo znamo, i ne samo od prošle godine nego i od ranijih godina, mi smo imali u oktobru javnu raspravu o Krivičnom zakoniku i o Zakoniku o krivičnom postupku, i naše Ministarstvo pravde dođe na ideju da obriše iznuđivanje iskaza kao krivično delo, a da s druge strane ne uradi ono što mora: da ukine zastarelost za ta dela, da poveća kazne, da propiše obavezno izricanje zabrane ostanka u službi, odnosno zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti; da se reguliše pitanje obavezne suspenzije, da se reguliše pitanje zabrane amnestije i pomilovanja za ta dela. To su sve međunarodni standardi koje je država obavezna da sprovede i koje godinama ne sprovodi.
Oni dođu na ideju da obrišu iznuđivanje iskaza, a u Zakoniku o krivičnom postupku, kad smo tokom javne rasprave više puta ukazivali da mora da se uradi ono isto što traže CPT, Evropski komitet i Komitet protiv torture, i što nam je tražio i sad, prošle godine smo imali i sednicu komiteta za ljudska prava, pa je i to napisano u tim preporukama, a to je da su istrage nedelotvorne i da mora da se propiše obavezno audio i video snimanje intervjuisanih osumnjičenih u policiji. Kad smo to u javnoj raspravi tražili, dobili smo odgovor da, eto, to puno košta, da je pitanje kako to može da se realizuje.
Mi nismo tako velika država i nema toliko policijskih stanica i nije ni ta oprema koja je tu potrebna tako skupa. Treba u svakoj policijskoj stanici opredeliti jednu prostoriju za uzimanje iskaza, staviti kameru, neki hard disk, povezati to na neki sistem da se to beleži, da se beleži u centrali, da ne može da se tako lako briše, to na nivou naše države nije tako skupo, a i to se jednom uradi, posle se samo održava. Opravdanje za to je bilo: eto, pitanje da li mi to možemo tehnički, koliko će to da košta. U toj policiji jedan veliki i veći broj, većina tih ljudi su normalni ljudi, profesionalci koji se i ne vide zato što neke kabadahije sa uniformama svakog dana dolaze do izražaja time što se stavljaju na uslugu ovom režimu i kriminalcima.
Svetlana Lukić: Obično, dakle, govorimo o tim zlikovcima u uniformi. Međutim, i sam si pomenuo da tu ima niz ljudi koji su uključeni. Prvo, šta rade ti lekari po zatvorima ili u policijskim stanicama? Jer oni nisu konstatovali te povrede. Druga stvar je: šta je sa zatvorskim, recimo, vlastima koje nisu prijavljivale to? Šta je sa tužiocima? Šta je sa sudijama?
Znači, to je ceo lanac jedan ljudi koji su odgovorni, u najmanju ruku, činjenjem ili nečinjenjem, za najstrašnije ophođenje prema jednom ljudskom biću, šta god da je ono uradilo, a mi smo često u prilici da vidimo da su to ljudi koji su ili potpuno nelogično privedeni, zbog protesta ili ne znam čega, ili su prekršajno kažnjeni, kao što je taj nesrećni čovek koji je prekršajno kažnjen, i mučen na najstrašnije načine u Padinskoj Skeli. I svako od nas može iz ovih ili onih razloga da bude priveden, a i prekršajno kažnjen, i da završi u zatvoru.
Vladica Ilić: Upravo. Sve ovo o čemu smo mi danas govorimo su slučajevi koji su dospeli u javnost. Mi imamo jednu verovatno ogromnu brojku slučajeva o kojima mi i ne znamo, gde žrtve nisu ohrabrene da javno o tome govore, da kontaktiraju nevladine organizacije, da to uopšte prijave, ali čak i ova javna statistika koju mi znamo i o kojoj smo danas nešto govorili, je strašna. Da bi toga bilo u ovom obimu potrebno je to što ste vi upravo rekli: da zakažu i razni drugi segmenti, i razne druge profesije.
Pre svega, tu su važni lekari koji, moram da kažem, u mnogo slučajeva se ne ponašaju ni izbliza onako kako bi morali. Oni su obavezni da dokumentuju torturu, da uzmu kao anamnezu iskaz pacijenta šta mu se desilo, kako su mu povrede nanete, da te povrede detaljno opišu, da kad imaju bilo kakvu sumnju, ili kad dobiju takvu tvrdnju od pacijenta, da tu sumnju prenesu kome treba, ali to nije policija nego je to tužilac. Vi očekujete da vam pacijent kaže pred istim tim policajcima da su ga oni tukli. Onda neki ljudi ustuknu, pa to ne kažu, a neki i kažu. A onda imate lekare koji to ne napišu u izveštaju, nego napišu: povređen u tuči.
Vi kažete lekaru: Tukli su me policajci, a on kaže: Povređen u tuči, i potpuno promenite kontekst. I kasnije ga tužilaštvo pozove, tog lekara, da da iskaz nakon 2 godine, 3 godine, jer naši tužioci uopšte promptno ne sprovode istrage, a onda lekar kaže: Ah, pa ja se ne sećam šta je bilo pre 2, 3 godine. Šta sam napisao, to mi je rekao. To se, nažalost, događa i u zatvorskom sistemu. Mi smo imali krajem 2023. godine jedan slučaj koji je bio zapanjujuć: čovek je pretučen od strane zatvorskih službenika, odveden kod lekara, tada mu je, izgleda, polomljeno rebro. Čovek nije mogao ni da diše. On to prijavi lekaru. Lekar njegove povrede, koje su bile na leđima, slika sa otprilike 3 metra. To je slikanje koje je apsolutno neupotrebljivo sudskom, kasnije, veštaku.
Specijalistima sudske medicine su potrebne precizne fotografije, da se vidi boja, da se vide dimenzije, da se vidi taj neki oblik, uvek đavo leži u detaljima. On ga slika s 3 metra, onako jedna panoramska slika, pa gde je i taj jadan čovek uhvaćen u kadar. Onda je on tražio da ga odvedu izvan zatvora u hitnu pomoć, u bolnicu u Nišu, čini mi se da je bilo. Lekar se na to ogluši, stave ga u neku vrstu izolacije, gde čoveku pozli u toku noći i on, da bi skrenuo pažnju zatvorskim vlastima na svoje zdravstveno stanje, koliko mu je loše, dođe na ideju da iseče sebi vene, ne bi li ga onda odveli u bolnicu. I on je tako, ja bih rekao, i ostao živ. Kasnije se utvrdilo da je on imao teške povrede. Mi smo tu i podneli krivičnu prijavu protiv tog lekara, iz tog zatvora. To je bilo u Nišu.
Svetlana Lukić: I šta je bilo?
Vladica Ilić: Ništa.
Svetlana Lukić: Glupo pitanje.
Vladica Ilić: Da. Dakle, lekari. Imamo nažalost i situaciju sa tužiocima. Tužilac je bio obavezan da istog dana kad mu Ilija Kostić kaže: Mene su tukli juče u policiji, on je bio obavezan da mu istog dana, odmah, da mu uzme detaljnu izjavu, da ga pita: Ko su ti ljudi? Jel možete da ih prepoznate? Jel imate sad neke povrede?, da uradi gomilu stvari. A ovo kako naši tužioci rade, pa tako ne mogu da dokažu ništa, a kamoli torturu, koju najčešće vrše policajci koji su itekako verzirani da sakrivaju dokaze.
Mi imamo i tu posetu CPT-a koju ste pomenuli na početku. Evropski komitet, Savet Evrope, Komitet za sprečavanje mučenja, koji je u Srbiju dolazio i 2023, pa u dva navrata 2024. godine, on je sad dolazio zbog pacijenata u psihijatrijskim ustanovama da vidi kakvo je tamo stanje, pa je jedno od pitanja bilo kako država postupa prema dečaku koji je učinio ono masovno ubistvo u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar. Praktično niko ne spori šta se u Ribnikaru desilo, i to nije sporno, ali je sporno da li država prema njemu postupa na način koji može da se karakteriše i kao tortura, pošto mi imamo informacije da je on godinu i po dana, sad i više od toga, u potpunoj izolaciji, da nema kontakte ni sa jednim članom porodice, sa roditeljima nema jer mu je to zabranjeno, zbog nekih postupaka koji su se protiv njih vodili, ali mi imamo informacije da mu nije dozvoljen kontakt ni sa drugim članovima porodice: sestra, babe, dede i ostalo, i da je tu čak i Ombudsman bio uključen, pa je rekao da sem roditelja ovi ostali nisu članovi porodice, po Konvenciji o pravima deteta, i da, eto, zato on nema ni na to pravo.
Mi smo imali, krajem 2023. godine, isto jednu situaciju gde je država probala da donese jedan zakon kojim bi se krivično neodgovorna deca, ova ispod 14 godina, mogla zatvarati u psihijatrijske ustanove na neodređen vremenski period, kako je pisalo u tom nacrtu, ako postoji osnovana sumnja da su učinili neko teško delo, radi psihijatrijske eksploracije, i da bi se toj deci mogle uskratiti posete, uključujući i posete članova njihove porodice, ako su oni opasni bezbednosno. I taj zakon je specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija jako kritikovala, pa je država stala, ali pre nekoliko meseci sam čuo i u Skupštini, i od nekih još funkcionera, da će opet taj zakon biti aktualizovan.
Mi moramo da imamo kao društvo odgovor na društvene pojave, i to što se desilo u Ribnikaru je nešto od najvećeg značaja za ovo društvo, da se ispita kako je do toga došlo, da li tu postoje elementi krivične odgovornosti svih ljudi u tom lancu, i to je sve u redu, ali mi ne možemo da zaboravimo da, koliko god bio neki zločin težak, svako ko se nađe u vlasti ove države i u institucijama, zatvorenim institucijama ove države, mora da ipak ima i jedan minimalni krug prava, koja tog čoveka neće pretvoriti u neku vrstu objekta, ili neku zver.
Mi ne možemo da kažemo da smo civilizovana država ako nekoga držimo skoro 2 godine sa zabranom kontakta sa svim članovima porodice. To ne radimo ni punoletnim ljudima. Taj najstroži režim mi imamo u zatvoru u Požarevcu, za ove koji izdržavaju kazne za krivična dela organizovanog kriminala, terorizma i slično, u onom posebnom odeljenju, gde su tim ljudima godinama bile dopuštane posete članovima porodica preko stakla, pa je i to bilo kritikovano od strane istog tog Evropskog komiteta, da je to isto nečovečno.
A onda mi to sad u praksi primenjujemo i prema detetu – koliko god nekom bilo teško da to kaže, taj mladić je dete, i on ima neka osnovna ljudska prava, bez obzira na to šta je uradio. I ja verujem da nije ni samo on jedini, mi imamo dosta dece u ustanovama socijalne zaštite, imamo puno dece u psihijatrijskim ustanovama. Imamo jednog dečaka koji je uradio jedno vrlo teško delo, da je ubio svog druga. Naše institucije bi morale da bave i time kako se i prema tim ljudima postupa, i to je nešto što, čini mi se, imamo obavezu, kao ljudi koji se bave ljudskim pravima, da ukažemo na još jednu formu torture, zbog koje je i CPT između ostalog i dolazio, dva puta. Oni obično dođu i završe posetu. Prema nekim informacijama koje imamo, druga poseta se desila zato što prvi put nije bilo dopušteno da se, ako su informacije tačne, dakle moram da se ogradim, zato što im nije bilo dozvoljeno da razgovaraju sa dečakom koji je izvršio masovni zločin u Ribnikaru, pa su onda dolazili u decembru ponovo, zbog toga.
Svetlana Lukić: Kad si pomenuo njihov dolazak, u izveštaju tog Komiteta za 2023. godinu, čini mi se da je navedeno da su oni razgovarali sa jako mnogo ljudi koji su bili pritvoreni, koji su u zatvorima i tako dalje, i da su dobili da je njih 40% dalo verodostojne iskaze da su bili zlostavljani ili u policijskim stanicama ili u zatvorima.
Vladica Ilić: Taj Evropski komitet, on se ne bavi dokazivanjem slučajeva, ali on dolazi u jednu preventivnu posetu, razgovara sa pritvorenima, osuđenima, zadržanima i tako dalje, i onda ih pita: Kakvo je bilo postupanje policije prema vama, i ako im neko kaže: Tukli su me, onda oni pitaju: Šta se tačno desilo? Jel imate neke povrede? Uvek je u tom timu, toj delegaciji CPT-a, neko ko je lekar, neko ko je specijalista sudske medicine, ko može da pregleda te povrede, da pročita medicinsku dokumentaciju i slično, i onda oni te navode ocene sa aspekta njihove kredibilnosti.
Bilo je slučajeva kad je CPT kod nas dolazio, i to su ove poslednje posete CPT-a, gde im neko kaže: Tukli su me u toj i toj stanici, policajac je izvadio iz plakara, ne znam, letvu ili bejzbol palicu. Onda oni odu u tu policijsku stanicu gde im je ovaj rekao da se to desilo i traže da se otvori taj plakar, i tamo nađu predmet koji ne bi smeo da se nalazi u policijskoj stanici, osim u nekom posebnom delu gde se čuvaju oduzeti predmeti iz nekih krivičnih dela, prekršaja, a ne da vi držite u plakaru, u kom uzimate iskaze osumnjičenih, da u svom plakaru držite bejzbol palicu.
Pa je CPT recimo isto pisao u svim tim izveštajima da im neko kaže da je bio podvrgnut elektro šokovima. Pa je i za to imao neku medicinsku potvrdu. Pa je u tim izveštajima pisalo da su delegacije CPT-a u tim prostorijama gde se ispituju ljudi nalazile krvave tragove na zidu. Velika je šansa da se tortura solidno dokumentuje kad se jedno lice prebacuje iz jednog sistema u drugi. Recimo, policija vas privede, tuče, i onda vam se odredi pritvor, pa pritvor izdržavate u ustanovi koja više nije pod nadležnošću policije, nego je pod nadležnošću Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. I onda Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, koja je pod Ministarstvom pravde, da bi sebe zaštitila, onda oni odrade dobar, obično dobar lekarski pregled prilikom prijema lica, da se ne bi kasnije desilo da su te povrede nastale dok je on bio tamo.
Svetlana Lukić: Sećam se da je Dačić, ministar policije, rekao za nekog od tih ljudi koji su trpeli torturu: Pa šta očekuje, nije bio u biblioteci.
Vladica Ilić: Da, to je on izjavio za Iliju Kostića, ako se dobro sećam, u jednoj emisiji. Pa čekajte, jel to znači da su policije klanice, gde vi nekoga treba da udarate. To smo zaboravili i da kažemo, ali verovatno većina ljudi koji će gledati ovo zna: Ilija Kostić je zbog ovoga što mu se desilo u policiji, amputiran mu je testis. Svako za koga se utvrdi da je vršio torturu mora da bude otpušten iz policije, iz zatvora, iz komunalne policije, iz vojske, iz bilo koje javne službe u kojoj radi.
Ja ne znam nijednog policajca u zadnjih više godina koji je zbog toga što je radio torturu isključen iz službe. Poslednje za koje znam su oni koji su tukli braću tadašnjeg premijera i ministra, ili šta su tad bili Vučić i Mali. Dakle, oni su jedini policajci koji su zbog torture otpušteni. Ovi ostali ili nemaju nikakve sankcije, ili su prošli još i tako da su kasnije u službi napredovali. I to je ono što pokazuje dokle smo mi došli kao društvo.
I evo, za kraj, ako mogu da prosto ocenim: meni deluje da je prošla godina bila, i sa torturom, ali ne samo sa torturom, sa padom na svakom polju i na kraju, i pre svega i sa tim slučajem od prvog novembra, meni deluje da je to bio onaj slučaj kad žuč se izlije, kad počne telo da pokazuje neke psihosomatske, kad više nema kud, i da smo mi stvarno tog prvog novembra dotakli neko dno, i da je nakon toga nekako prirodno počeo taj bunt građana.
Svetlana Lukić: Nagon za samoodržanjem.
Vladica Ilić: Da, hoćemo li nestati, hoće li nas pobiti što gravitacija od loših radova, što policija, što neko zagađenje ili nešto treće, ili ćemo mi neke stvari ipak da rešimo. I nekako mi je, neću reći drago, jer znam šta je prethodilo svemu tome, ali nekako je makar dobra perspektiva da smo negde stali. Ali videćemo kako ćemo iz svega ovoga izaći. Sad smo, čini mi se, u jednoj situaciji kao da kreće jedan tornado, i sad je samo pitanje gde će koga da baci, gde će nas kao društvo baciti. Ili ćemo prisustvovati jednom moralnom preobražaju, koji mislim da ima potencijal da se desi, ili ćemo izaći iz ovoga još depresivniji i obeshrabreniji, da se borimo za ljudska prava.
Svetlana Lukić: I za život.
Vladica Ilić: Pa za život. 2024. godinu su ipak obeležili brojni slučajevi gubitaka života, koji su direktno povezani sa državom i državnim organima. To su razne nevidljive žrtve ove države i nefunksionisanja sistema, koje su se nekako sve slile u taj neki građanski bes i to građansko nezadovoljstvo koje sad bukti i mislim da ima potencijal da stvarno dovede ne samo do političkih nekih promena, nego i do tog jednog kulturnog i moralnog nekog preobražaja. Mi čujemo: ovaj je ubijen, ovaj je pretučen, ovaj vezan za drvo, toliko se stvari na dnevnom nivou dešavalo da su ljudi izgubili empatiju. I ovo sad što se događa je upravo to vraćanje empatije, solidarnosti, zajedništva, sramote, i to je ono što meni makar daje neku nadu nakon ove 2024. godine, koja je stvarno bila mračna.
Svetlana Lukić: Vladice, hvala mnogo na razgovoru.
Vladica Ilić: Hvala vama.
Peščanik.net, 06.02.2025.
