Foto: Konstantin Novaković

Foto: Konstantin Novaković

Podstaknut teorijskom paradigmom, ne naročito novom, koja je u prvi plan istakla značaj jezika, činilo mi se uputnim da ovaj tekst započnem jednom primedbom koja se tiče upravo jezika. Jezik, naime, otkriva uvek više od onoga što bi govornik hteo da (po)kaže. Govoreći, tako, o “problemu Kosova”, političari iz Srbije, barem oni koje imamo (ne)priliku da svakodnevno slušamo unazad (pre)mnogo godina, sveudilj govore o tome da se za taj problem traži “konačno rešenje”. Svako ko je vaspitavan u duhu savremenog humanizma (na stranu ideološki predznaci) nedvosmisleno zna da pojam “konačno rešenje”, kojim je označen projekat uništenja evropskih Jevreja od strane nacista i koji je postao sinonim za holokaust, osim u matematičkim jednačinama, ne treba koristiti u drugim kontekstima. Naročito ne bi trebalo tragati za “konačnim rešenjem” u kontekstu određenih politički osetljivih pitanja koja, pri tome, podrazumevaju konflikte sa etničkom dimenzijom.

Na stranu sve druge veoma neprijatne implikacije (kao, na primer, da onaj koji u takvim osetljivim pitanjima traga za “konačnim rešenjem” sam pobuđuje, u percepciji drugih, asocijaciju da se radi o nacisti), jedna je važna u kontekstu teme kojoj je posvećen ovaj tekst: toliko ležerna i česta upotreba pojma “konačno rešenje” (u kontekstu “kosovskog pitanja”) odslikava zapravo, posmatrano iz jedne druge perspektive, bilo manjak obrazovanja, bilo odsustvo svesti kod ovdašnje političke klase o stvarnom karakteru zločina holokausta. Posledično, i jedno i drugo dovodi u pitanje spremnost i sposobnost političke klase da se tim pitanjima uopšte ozbiljno bavi. A htela bi, kako svedočimo unazad nekoliko godina, između ostalog (i naročito) u kontekstu memorijalizacije prostora Starog sajmišta.

Otuda, u pauzi traganja za tim “konačnim rešenjem” kosovskog problema (zvuči loše, zar ne?), vladajuća klasa u Srbiji posvetila se i osetljivim pitanjima kulture sećanja. Jedan od proizvoda te “posvećenosti” je i (veoma rđavi) predlog Zakona o Ustanovi spomen žrtve, sa kojim je nedavno upoznata javnost u Srbiji.1 Doduše, sva je prilika da će i ovaj zakon biti iskorišćen da se, izokola, ojačava pozicija u rešavanju već pomenutog “kosovskog pitanja”. Sa tom namerom u Predlogu zakona je istaknuto da je srpski narod bio žrtva genocida koji su počinili “Nezavisna Država Hrvatska, kao i Nemačka i njeni saveznici i pomagači, a posebno albanski kolaboracionisti na Kosovu i Metohiji, za vreme Drugog svetskog rata”. Zašto bi situacija u kojoj su se našli Srbi na Kosovu bila posebnija od, eto, baš one u NDH – teško je shvatiti, osim u kontekstu savremenih potreba, što sve skupa zaista liči na veoma ružnu i nedostojnu manipulaciju.

Bez obzira na to što nije jasan status teksta naslovljenog Predlog Zakona o Ustanovi spomen žrtve, jasno je da je opšti pravac koji je u njemu trasiran – beznadežno pogrešan. Dokument započinje, u skladu sa ovdašnjom recentnom tradicijom, jednom konfuznom i neprimerenom Preambulom, koja je i predmet jezičke i sadržajne analize u ovom tekstu. Tema je, razume se, suviše osetljiva da bi se sastavljačima ovog dokumenta, bez podrobnije rasprave, pripisivala nekakva umišljajna rđava namera. Sa druge strane, nemoguće je izbeći problematizaciju jednog uistinu nezgrapnog teksta, sa puno visokoparnih reči, arhaične popovštine i prepatetičnog isticanja nacionalne veličine.

***

U Preambuli zakonskog predloga izražava se, najpre, „najdublje poštovanje prema pravednom stradanju i mučeništvu, prihvatajući nevinu i herojsku žrtvu kao najuzvišeniju vrednost, sećajući se žrtava i suprotstavljajući se njihovom zaboravu i poricanju smisla žrtvovanja”. Ovakve formulacije su na svakom nivou (od izbora leksike, preko stila, pa do samog smisla) najblaže govoreći – problematične. Prvo, šta uopšte treba da znači sintagma “pravedno stradanje i mučeništvo”? Naravno da ne impliciram da se želelo reći da je pravedno to što su ljudi stradali, ali umesto da naslućujemo tj. podrazumevamo šta se ovakvom konstrukcijom želelo reći, na raspolaganju je dovoljno jasnih i nedvosmislenih reči i formulacija da se to i kaže.

Naročito je problematično što se u Preambuli načelno govori o svim žrtvama, kako onima koje su stradale kao civilne žrtve progona, tako i onima koje su izgubile život pružajući organizovani otpor zločincima. Ali, kako se ne radi o istom kontekstu, pojedine formulacije se odnose malo na jedan, malo na drugi kontekst, ali sasvim nejasno i zbunjujuće. Herojstvo kakvo su, primera radi, pokazali jugoslovenski partizani u antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi, jeste “najuzvišenija vrednost”, i ako se na to misli u Preambuli, taj deo bi, nesumnjivo, imao smisla. Sa druge strane, stradanje nevinih civila je jedan posve drugačiji fenomen. Ako se složimo da i on predstavlja “najuzvišeniju vrednost”, to je i dalje ipak drugi kontekst: različit je sadržaj priznate moralne vrednosti i jedne i druge žrtve, odnosno različit je motiv moralne počasti koju i jedna i druga zaslužuju, razume se, ne konkurišući jedna drugoj. (Sa tim u vezi, deo tragizma stradanja miliona ljudi u logorima i srtatištima sadržan je, između ostalog, u okolnosti da u tome najčešće nije bilo ničeg herojskog: “Toliko želimo da živimo, ali nam neće dopustiti, ubiće nas”, piše u poslednjem pismu svom ocu dvanaestogodišnja Judita Višnjackaja i nastavlja: “Toliko se bojim ove smrti, jer malu decu bacaju živu u jamu”. Šta je sa svima onima koji, po hladnokrvnom izveštaju poručnika Valtera, “jauču, vrište i stalno se pokreću, iako se nalaze već na mestu streljanja”, od kojih su neki “čak pre plotuna poskakali u jame i pokušali da se pritaje kao mrtvi”? Život u logoru smrti, bio je tek mučno iščekivanje izvesnog i skorog kraja, u varljivoj nadi da će se nekako umaknuti neumitnoj sudbini. U tome, osim retkih izuzetaka, nije bilo mnogo herojstva. Ima samo beskrajne patnje i očajanja, navike i letargije, mučnih strategija preživljavanja. Sa svim tim žrtvama danas najdublje saosećamo, ne manje ili više, nego na drugačiji način nego sa stradalim herojima bilo oružanog bilo jasno izraženog moralnog otpora.

Sve ovo naročito ističem zbog pominjanja “smisla žrtvovanja” u Preambuli. Kao i herojstvo, “smisao žrtvovanja” postoji onda kada je reč o svesnom izboru da se pruži otpor zločinačkoj pretnji, kada se u tom pružanju otpora može dogoditi (ili je čak izvesno) da pojedinac može da strada i kada je on te mogućnosti svestan. Međutim, o kakvom “smislu žrtvovanja” se može govoriti kada naoružana horda zločinaca iz domova izgna nevine ljude i odvede ih u logore gde će biti zlostavljani i ubijeni ili kada bestijalno postrelja zarobljene borce za slobodu? U Preambuli se ta toliko jasna razlika ne prepoznaje: važno je samo da se napiše nešto visokoparno…

***

U Preambuli dalje stoji da ovaj zakon treba doneti, “ponoseći se srpskom slobodarskom tradicijom i vidovdanskom etikom žrtve i podviga koje našoj istoriji daju smisao, svesni zavetne obaveze prema slavnim precima i potomcima, odlučni za odbranu otadžbine i prava na život u svom identitetu i slobodi, kao narod mali po broju a veliki po istorijskom karakteru, spremni na odvažnost i odgovornost postojanja u istini i pravdi”. Ako ostavimo po strani nacionalnu patetiku (jer bi rasprava o tome zauzela previše prostora), frazerska je, klišeizirana i kičasta, a pri tome opasno dvosmislena formulacija o srpskom narodu koji je “mali po broju a veliki po istorijskom karakteru”. Da li se radi o nekakvom tobožnjem transistorijskom karakteru srpskog naroda ili se radi o trajnim, repetitivnim obeležjima istorije srpskog naroda? Tlapnje o “karakteru naroda” odavno su se preselile – u manje opakoj varijanti – u kontemplacije zadocnelih nacionalnih romantika. Međutim, ispisane u jednom tekstu zakona, makar se radilo i o preambuli, takve formulacije izazivaju izrazitu nelagodu. Pa još u zakonu koji služi ustanovljavanju spomena na žrtve genocida, zločina čija je ideološka kvintesenca upravo trabunjanje o nacionalnim, etničkim i rasnim “karakterima”, uzdignuta na nivo zvanične politike. Konačno, iako je ovde to najmanje relevantna konkretna primedba, ne vodi se mnogo računa ni o određenim jezičkim “zamkama”, pa se tako u preambuli nalazi i isticanje moralne obaveze prema “slavnim precima i potomcima”, što bi ironičnom komentatoru poslužilo kao dobar materijal za primedbu da su pisci Preambule, opsednuti veličinom naciona, slavnima proglasili i buduće potomke. Intonacija Preambule opravdava takvu ironičnu primedbu. (Dakle, ako je ta vrsta patosa uopšte neophodna, onda bar treba reći: “osećanje obaveze prema slavnim precima i prema potomcima”.)

Ako se u nastavku Preambule kaže da se “srpski narod u oslobodilačkim i odbrambenim ratovima časno ubrojao među narode s najvećim žrtvama u novijoj istoriji a naročito u dva svetska rata”, onda se moramo zapitati šta je sa onim delom istorije, koji je u ovoj reminiscenciji izostavljen, bar što se tiče glavne teme, a to je Drugi svetski rat? Dok su hiljade i hiljade građana Srbije stradali od okupatora, našli su se u srpskom narodu i oni koji su sa okupatorima tesno sarađivali, doprinoseći nesebično stradanju i drugih naroda i pripadnika srpskog naroda. Da li su i oni vodili oslobodilački i odbrambeni rat ili su upravo u tom vremenu ogromnog stradanja srpskog naroda neki njegovi pripadnici “sišli” sa tog “puta časti”? Preambula bi i bez svih glorifikatorskih pasaža, a naročito zbog njih, morala da sadrži i osudu, na primer, “svih pripadnika srpskog naroda koji su pošli putem izdaje, kolaboracije i zločina, a posebno osudu Milana Nedića i njegovog zločinačkog saučestvovanja u holokaustu i porajmosu, kao i saučesništva u pokušaju slamanja pravedne borbe za oslobođenje od okupatora i u pogromu nad ideološkim protivnicima, pre svega komunistima i partizanima”. Baš tim (ili sličnim) rečima, pa makar bile i iz crkvenoslovenskog vokabulara (pod uslovom da, ako je moguće, komunisti ne budu nazvani “crveni đavoli”). Bez toga, predloženi zakon, ako bude usvojen, predstavljaće prećutnu, ali dovoljno jasnu amnestiju kolaboracionista i oprost njihovih zločina.

Nadalje, u Preambuli se izražava briga “za žrtve genocida nad srpskim narodom i nad sastradalnim narodima, za žrtve holokausta nad jevrejskim i porajmosa nad romskim narodom, kao i za sve žrtve ratnih zločina”. I ponovo nepotrebne nejasnoće: Prvo, na koje se “sastradalne narode” (kome li je ovaj izraz pao na pamet?!) misli, kada je reč o genocidu? Da li je nastavak ovog konfuznog niza reči – koji se odnosi na Jevreje i Rome – zapravo pojašnjenje o kojim “sastradalnim narodima” je reč? Da li se oni navode samo exempli causa, a postoje i neki drugi “sastradalni narodi”? Da li se misli na “sastradalne narode” drugde u svetu? Sve to ostaje potpuno nejasno. Da se tekst Preambule, kako je i tebalo, ograničio na Drugi svetski rat i prostor Srbije, takve nedoumice ne bi bilo, ali pošto se pisci Preambule “Braunovim putanjama” kreću po prostornoj i vremenskoj osi, neminovno se pojavljuje pomenuta nejasnoća. Konačno, pored žrtava genocida, pominju se i žrtve ratnih zločina. To je u redu. Ali zašto su, onda, izostavljene žrtve zločina protiv čovečnosti, imajući u vidu da se kao najteži oblici zločina u međunarodnom i nacionalnim pravima navode genocid, zločin protiv čovečnosti i ratni zločin? Siguran sam da je u pitanju nepažnja, ali to tvorce dokumenta ne izvinjava – naprotiv.

U celini posmatrano, najveći deo Preambule, u pogledu poruke koju ona šalje – neprihvatljiv je. Ponajpre zato što je od celog teksta jasno jedino to da se posebno mesto ukazuje srpskim žrtvama i srpskoj moralnoj veličini. Osim što se nepogrešivo reprodukuju patetični nacionalni mitovi, sve drugo u Preambuli je pogrešno i trapavo, zamućeno i zakukuljeno. U tom smislu, neophodno je da se preambula bitno izmeni, čak i ako se želi da ostane i smislom i stilom arhaična, kao neka popovska jektenija.

Peščanik.net, 19.02.2017.

Srodni link: Jovan Byford – Sporni zakon o Starom sajmištu

________________

  1. Dokument koji je dospeo u javnost nosi naziv Predlog Zakona o Ustanovi Spomen žrtve. Iako je zvanični stav predlagača da je u pitanju nedovršeni tekst, na ovaj tekst referišem kao na Predlog zakona zbog toga što je pod tim naslovom dospeo u javnost.