Silvia Lorenz i Daniela Gugg, Einlassen, 2006

Silvia Lorenz i Daniela Gugg, Einlassen, 2006

Muškarci u Srbiji izgleda sve više muku muče sa ženama. A tu muku umeju i da prekrate hladnim, a sve češće i vatrenim oružjem. Ubica iz Martinoša je navodno napravio pokolj na svadbi upravo da bi svog sina “spasio muka” koje je on imao u braku.

Zaključno sa ubistvima u Martinošu, Lozoviku, Čačku i beogradskom hotelu Slavija, za manje od pola godine u Srbiji je ubijeno skoro onoliko žena koliko cele prošle godine. To je još daleko od El Salvadora ili Hondurasa u kom je samo u prvoj deceniji 21. veka ubijeno više od 3000 žena. Honduras je inače ozloglašen po visokom stepenu političke i policijske korupcije, po organizovanim kriminalnim gengovima i sličnim društvenim simptomima koji ni nama nisu potpuno nepoznati. Uostalom, da nije bilo teške korupcije i zloupotrebe u policiji, zločin u Martinošu se možda ne bi dogodio. Ali, opet znamo da čak ni pritisak na policiju da radi “svoj posao” ne rešava ovu zastrašujuću i sve učestaliju pojavu.

Takođe, svi znamo da je femicid samo ekstremni simptom sistematičnog porodičnog nasilja i zlostavljanja, koje se u 90 odsto slučajeva odnosi na nasilje muškaraca nad ženama, i koje je kod nas prisutno do stepena društvene ritualizacije. Što se osnovnog poimanja nasilja nad ženama u porodici tiče, nema se naizgled mnogo dodati definiciji iz deklaracije UN o eliminaciji nasilja nad ženama:

“Nasilje nad ženama je ispoljavanje istorijski nejednakih odnosa društvene moći između muškaraca i žena koji su doveli do diskriminacije i dominacije nad ženama od strane muškaraca i do sprečavanja potpunog napretka žena. Nasilje nad ženama je jedan od osnovnih društvenih mehanizama kojima se žene prisiljavaju da budu u podređenoj poziciji u odnosu na muškarce. Nasilje nad ženama je prepreka u postizanju jednakosti, razvitka i mira.”

Radi se dakle o problemu koji nije nigde iskorenjen (mada ima primera kao što je Island gde se iz godine u godinu ne beleži ni jedan slučaj femicida) i koji ni jedan politički sistem do sada u istoriji nije suzbio jer je patrijarhalizam osnov i današnjih vladajućih ideologija. Otuda se nasilje po pravilu tumači kao eksces koji čine pojedine psihopate, ali ne i kao čitljiv ideološki simptom. Ako je “nasilje nad ženama prepreka u postizanju jednakosti, razvitka i mira”, onda je to jedan od najznačajnijh društvenih i političkih izazova, univerzalan a ne partikularan problem. Što će reći da ovo nije problem u čijem mišljenju i rešavanju mogu i treba samo da uzmu učešće različite “stručne službe” ili nevladine organizacije i njihove atktivistkinje i aktivisti. Kada su ovakvi problemi u pitanju, društvo se ne može deliti na one stručne i na one nestručne, jer se na taj način nerešeni problem delegira na one za-koje-se-pretpostavlja-da-znaju nešto što drugi ne znaju, odnosno na one za koje se pretpostavlja da imaju instrumente da nešto spreče i reše, a koje drugi nemaju. Tako se stvara samo zabuna oko uloge organizacija koje se time aktivno i jedino bave, jer to daje društvu samo iluziju da već ima tamo neko ko o tome brine, pa ne moramo mi.

Ali i onako je naše društvo teško nagovoriti da se povinuje stručnjacima. Zato među građanima i postoje razna tumačenja ovolikog femicida, pa čak i razne ideje za moguća rešenja. Ta tumačenja nisu “stručna”, ali su svakako politička. Oni bliski konzervativnim vrednostima videće u nasilju dokaz uništavanja vekovnog patrijarhalnog univerzuma, krizu braka (za koju žene bivaju optužene mnogo češće nego muškarci), ali i zaborav boga, te naravno kobno povinovanje otuđenoj zapadnoj kulturi i sl. Liberalna pozicija naglasiće pak da se radi upravo o manjku tih “zapadnih vrednosti”, o kulturnom primitivizmu balkanskog muškarca, njegovoj neobrazovanosti i svim onim nasleđenim navikama u svakodnevici koja je specifična za naše podneblje. Dok će se na levici uglavnom polaziti od konstatacije da je to sve posledica siromaštva i ekstremne nejednakosti unutar kapitalističkog poretka.

Međutim, na osnovu dostupnih statističkih podataka ne možemo zaključiti ni jedno, ni drugo, ni treće. Na primer, evropske zemlje u kojima se beleži najviše slučajeva femicida ne karakteriše sličan stepen siromaštva, niti ista kulturna tradicija ili klimatsko podneblje, a još manje sličnost po snazi ili slabosti patrijarhalnih ili religijskih vrednosti. Tako su u Evropi po broju ubijenih žena “po glavi stanovnika” najpoznatije Litvanija, Finska, Kipar, Austrija, kao i Hrvatska, a sve više i Srbija, mada se to i menja iz godine u godinu. Za mnoge vanevropske zemlje, posebno azijske (uključujući i Japan koji je ozloglašen po rodnoj neravnopravnosti), podaci su mahom nedostupni, pa se teško i može otkriti neki obrazac.

Ali ovo ne znači da među učestalim tumačenjima treba naći neko srednje rešenje jer će ono samo doprineti relativizaciji femicida. Takva kompromisna sinteza bi glasila da se ovde radi i o krizi braka i porodice, i o primitivnim i nazadnim navikama, i o siromaštvu, odnosno o svemu tome zajedno. Takva vrsta pseudo-teorijske sveobuhvatnosti jeste možda glavni razlog naše nesposobnosti da razumemo šta se to događa i nemogućnosti da se snađemo u tom mnoštvu odgovora.

Čitavo pitanje je još jedno od onih nerasvetljenih, neshvaćenih i nedokučivih društvenih “zala” na koje društvo ne pronalazi odgovor, pa se tako čekaju stručnjaci, profesionalci u svom poslu da se time pozabave u naše ime. To je vrlo slično onoj floskuli da “istoriju treba prepustiti istoričarima”, koja se pominje kao jedini “spas” od sadašnjih društvenih tenzija zbog simboličkih i stvarnih učinaka istorijskog revizionizma.1 Mislim da je to opasna teza. Prepuštanje društvenih problema stručnjacima, profesionalcima, stvara parcijalizaciju mišljenja, izolaciju i otuđenost intelekta, dok sprečava pojavu kolektivnog intelekta, odnosno ostvarivanje inteligencije jednakih. Jer upravo kada je nasilje u porodici u pitanju stručnjaci možemo biti svi. I ta emancipacija zajedničkog znanja upravo na ovom primeru može da se pokrene. Ali koji su zapravo naši aparati?

Zato krenimo s druge strane, sa strane naučne zajednice koja treba da omogući svima da upoznaju i koriste određene misaone aparate, da uspostave vokabular i usmere praksu govora o takvim društvenim poremećajima. Koja je to “struka” onda zadužena da se bavi mišljenjem o femicidu? Da li je to, na primer, psihologija ili je to sociologija? Da li su to pravnici ili ekonomisti? Politikolozi ili kriminolozi? Ili možda teoretičari medija? I da li među njima treba da bude više muškaraca ili žena? (Jer bar na univerzitetima u Srbiji, dakle u samoj akademskoj zajednici, bar kada su društvene nauke u pitanju, žene postižu sve veću ravnopravnost pri zapošljavanju i njihov uticaj i odgovornost u akademskoj sferi ne može više biti zanemarljiv.)

Uprkos neophodnoj transdisciplinarnosti u društvenim naukama, one na našim univerzitetima ostaju učaurene u taborima i feudima jer je tako jednostavnije štititi lične karijerne interese sakrivajući se iza mita o partikularnoj “stručnosti” za koju postoje možda kvantitavna ali ne i kvalitativna vrednovanja, a ako i postoje, njih uspostavlja ta ista samo-reprodukujuća zajednica. Naše društvene nauke ne samo da nisu transdisciplinarne, one se uporno odupiru bilo kakvom teorijskom osveženju sopstvenih metodoloških postupaka, pa čak nisu postigle ni značajniju interdisciplinarnost koja to osveženje može da donese. Tako se, na primer, one u kontinuitetu opiru i nekim društveno-teorijskim disciplinama koje već imaju dobranu tradiciju u poslednjih stotinjak godina. Jedna takva disciplina, koja bi recimo bila korisna za našu temu, jeste teorijska psihoanaliza – ali interes za nju zatirali su čak i neki inače uvaženi profesori psihologije, a da ne govorimo da je ona za studente sociologije, antropologije, prava ili ekonomije potpuno nepoznata ili čak odbačena kao opskurna. Dok Frojd kao nezaobilazni mislilac možda i biva pomenut na ponekom spratu Filozofskog fakulteta, njegovi nastavljači, a posebno oni koji su znatno unapredili teorijski aparat i otvorili nove horizonte za psihoanalizu kao teorijsku disciplinu (a ne samo psihonalizu kao specijalizovanu kliničku, medicinsku praksu) uglavnom ostaju izvan postojećih kurikuluma društvenih nauka, a često i unapred demonizovani kao nekakvi šarlatani, što se posebno odnosi na teorijski doprinos Žaka Lakana i njegove škole mišljenja. Naravno, interes studenata i pojedinih istraživača postoji, ali je on raštrkan i neintegrisan u obrazovni sistem, a da ne govorimo da se u srednjoj školi reč psihoanaliza ni ne pominje.

A upravo ono što nas teorijska psihonaliza primarno uči ovde bi moglo biti vredno pomena: ne postoji puka razdvojenost između unutarnje-psihičkog i spoljno-društvenog života. Odnosno, ne postoji jedan razdvojeni “set” problema koji s jedne strane, na primer, rešavaju neuropsiholozi (čovek kao hemijski sistem koji se ponaša u skladu sa u taj sistem unapred upisanim obrascima), a s druge profesionalni sociolozi (čovek koga proizvode društveni obrasci i društvena praksa). Takođe, za teorijsku psihonalizu ovo nije pitanje pronalaženja dijagnoze za onoga ko je u stanju nekoga da ubije, kao neke njegove od društva izolovane psihopatologije, već proučavanje struktura i međuodnosa psihičkog i društvenog, što se tiče svih nas a ne samo onih za koje se smatra da su poremećeni i da zbog toga pribegavaju nasilju.

Jer, upravo se ovde radi o onoj kompleksnoj strukturi u kojoj se prelamaju tri međusobno zavisna lakanovska “registra” ili “poretka” – Imaginarno, Simboličko i Realno. Ali, psihonaliza takođe ukazuje i na to da je nesvesno strukturirano kao jezik, kao i da se u jeziku, u formama komunikacije, nalaze simptomi, koji nisu tek neki kodirani “označitelji” koje treba dešifrovati da bismo spoznali njihovo “skriveno” značenje. Simptomi sadrže ono što bi Lakan nazvao čistim Užitkom (jouissance), i što može biti definisano kao “način na koji svaki subjekt uživa nesvesno onoliko koliko nesvesno određuje subjekta”. Simptom je taj koji uvezuje pomenuta tri registra i predstavlja zapravo nekakav višak značenja koji je izvan značenja, jer se ono što zovemo “značenjem” konstituiše u intersekciji Imaginarnog i Simboličkog. Zato cilj teorijske psihonalize nije u tome da nam objasni nešto što ne znamo o sebi, već da nas suoči sa uznemiravajućim delovanjem onoga što već znamo ali nam ili stalno izmiče ili ga potiskujemo a nalazi se tu pred nama i za nas.

Zašto, na primer, policija ne obraća pažnju na prijavljene slučajeve porodičnog nasilja sve dok se ne dogodi smrtni ishod? Ne samo zato što je ona korumpirana (kao u slučaju načelnika policije iz Kanjiže, lovačkog drugara ubice), već i zato jer je jezičko poreklo nasilja potpuno normalizovano, pa i očekivano u kriznim porodičnim situacijama. Nije li gotovo normalizovano da se u bračnom ili ljubavnom životu koriste različiti oblici verbalnog zlostavljanja i pretnji, te da se žene podjednako smatraju odgovornima za takve događaje? Snaga folklornih iskaza tipa “ubiću te kurvo pa makar te i odrobijao” takva je da se upravo tumači suprotno od onoga na šta otvoreno ukazuje: iako se njima manifestno uspostavlja scena za teatralizaciju nasilnog čina, smatra se da je to tek “prazna pretnja” koja se samo u retkim (patološkim) slučajevima i ispolji. Dakle, to što ubistvo u najvećem broju slučajeva ne sledi iza ovakvih iskaza uzima se za dokaz o irelevantnosti takve upotrebe jezika, kao i za to da samo neko ko je psihički bolestan zaista i realizuje svoju pretnju. Pa se tako i psihonaliza, kada se uopšte i uzima u obzir, odnosi na eventualni tretman “psihopate” koji izvrši ono što je izgovoreno, pa je opet društveni problem delegiran na stručnjaka, na nekog praktikujućeg psihoanalitičara.

Tu leži i naša dliema oko uloge medija u svemu ovome. Čuvena je nedoumica da li porast prisustva nasilja (posebno seksualnog) u medijima rezultira i stvarnim porastom nasilja ili ne. Iako jeste nasilja bilo i pre nego što su ga masovni mediji glamurizovali, opet postoji očigledna receptura inscenacije nasilja u predstavama koje mediji generišu. U tabloidnoj štampi vesti o nasilju nad ženama redovno su praćene nekom gotovo meko-pornografskom fotografijom zlostavljane i ponižene žene, dakle već teatralizovanim i koreografizovanim vizuelnim obrascem. Ili, recimo, ono čuveno pitanje jedne voditeljke upućeno žrtvi incesta – da li je doživela orgazam dok ju je otac silovao? Ovakav “diskurs” tako jednostavno implicira uključenost i bezmalo saradnju (a da ne kažemo i Užitak) koji ima žrtva nasilja. Dakle “psihopata” koji na kraju i ubije svoju žrtvu ima već unapred pripremljenu simboličku “scenu” za svoj čin. I ne može samo on biti predmet analize već upravo ta čitava scena, mizanscen nasilnog delanja. Jer samo tako spasićemo se partikularizma gledanja na svaki pojedinačan slučaj po kom je nasilnik samo “psihopata” (dakle potpuno različit od “nas”) a njegova žrtva takođe disfunkcionalna, pa i saučestvujuća, opet za razliku od “nas” koji smo “normalni” i navodno ne bismo dozvolili da nam se tako nešto dogodi. Po ovakvom gledanju, “mi” ne samo da se dičimo time da nismo ni nalik psihopati spremnom na ubistvo, već i time da nismo ni nalik njegovoj žrtvi: odnosno time što nemamo empatiju prema nasilniku, nemamo empatiju ni prema žrtvi. Jer i on i ona su od nas “drugačiji”.

U lakanovskoj psihonalizi ne postoji tako nešto što bismo nazvali “autonomnim subjektom”, nekakvom psihički zdravom individuom koja ne samo da ne vrši nasilje nego ume da se nasilju i odupre. Subjekt je uvek inaugurisan jezikom, i kroz jezik, i uvek se ponaša u odnosu na druge i u odnosu na jezik u kom se zatiče. Tako je sasvim očigledno bilo u svim pomenutim novijim slučajevima femicida, a nije se radilo o nekom iznenadnom i autonomnom “amoku” ili “afektu” u koji je ubica upao jer je drugačiji od nas. Sva ova ubistva su zapravo uvek unapred mišljena, pa čak i najavljena. A taj trenutak aktuelizacije je nedokučeni prostor između ličnog psihičkog poremećaja i društvenog konteksta, odnosno mesto gde okidač nasilja nikad nije jedno ili drugo već upravo njihova kobna sinergija.

Nema nikakve sumnje da aktuelno političko i ekonomsko stanje u Srbiji neposredno proizvodi porast porodičnog nasilja. Ali šta u tom sistemu predstavlja okidač? Sigurno ne prost zaključak da je to samo naša delirična vlast. Naprotiv, to je sve ono što je u društvu sadržano, što i obezbeđuje dominaciju politike na vlasti, odnosno izabira svoga Gospodara. Otuda nasilje u porodici jeste problem ključan za razumevanje i svih onih drugih pitanja oko kojih stalno lupamo glavu. Ono leži upravo u onom međuprostoru između kokoške i jajeta – društvo stvara uslove za nasilnike, nasilnici stvaraju uslove za društvo.

U kojoj tački se ta veza između društvenih ideologija i psihičkih struktura prepoznaje? To mesto je upravo pomenuti Lacanov jouissance (Užitak), koji ne treba brkati sa pojmom “zadovoljstva” jer se nalazi izvan frojdističkog “principa zadovoljstva”. Užitak nije obično zadovoljstvo jer podrazumeva eksces patnje i transgresije, i upravo je tu spona između seksualnosti i nasilja, što po pravilu i karakteriše bračno i porodično nasilje. Nasilje prema ženama dakle tiče se upravo tog “Užitka”. Jer Užitak je je povezan sa “nagonom smrti”, pa je čak, kako Lakan kaže, i “staza ka smrti”. Uostalom veliki broj femicida unutar braka i porodice završava i suicidom počinioca.

Pojam Užitka centralan je za ono što se naziva “ideološkom fantazijom”, jer su ideologija i fantazija glavni kanali kroz koje se simptomi pojavljuju da bi se onda i domestifikovali u nekom društvenom poretku. Ideološka fantazija je modalitet “imaginarnog” koji podržava Užitak i koji je osnov za operisanje ideologije – jer ideologija je po pravilu obećanje mogućnosti povratka na neki primalni Užitak. Na primer, nacionalistička ideologija je uvek obećanje povratka na neku iluziju o celovitosti nacije koja kada biva izazvana, neostvarena i frustrirana upravo može biti eksternalizovana u nasilju prema ženama, ili na primer prema imigrantima ili bilo kom drugom za koga se misli da nam je “ukrao” taj Užitak. Dok je ideja o celovitom subjektu u nacionalističkim ideologijama vezana za primalni užitak celovite nacije, kapitalističko-tržišne ideologije zasnovane su na robnom fetišizmu i uopšte na konzumerizmu kao lokaciji Užitka.

Dakle, ni kriza braka, ni kriza kulture, pa čak ni kriza društva ne mogu objasniti porast porodičnog nasilja, već je pre to delovanje udruženih ideologija. Nismo završili, kako smo to slušali od kraja osamdesetih, u nekakvom “post-ideološkom stanju”, već smo naprotiv svedoci sinergije ideologija, njihovog jačanja kroz međusobnu podršku. Tako imamo bar dva velika ideološka patrijarhalna Gospodara, s jedne strane Naciju a s druge Kapital.

I upravo porast femicida je rezultat ideološkog sintetizovanja i umnožavanja Gospodara. To je onaj trenutak kada klupko nacionalnog užitka i robnog užitka više ne može da se razmrsi i kada ova dva užitka istovremeno deluju zajedno i deluju jedan protiv drugog, kao neka vrsta lažne dijalektike. Naravno, ni žene nisu imune na ideologiju. Ne zato što neka od njih posebno pogoduje ženama već zbog toga što postoje dve sublimne uloge koje su dodeljene ženama u tim ideologijama, i većina žena je spremna da prihvatajući te uloge učestvuje u reprodukciji patrijarhata. U nacionalističkoj ideologiji to je figura Majke kao centralna za reprodukciju nacionalističkih mitova, i kao ultimativna “zona bezbednosti” svakog patrijarhalizma. U kapitalističkoj ideologiji to je žena kao seksualizovani predmet u muškom vlasništvu (“džirlo-djevojka, manekenka koja govori”), dakle sam ekvivalent robnog predmeta, što upućuje na zakonitosti robnog fetišizma kao nosioca Užitka.

Muke sa ženama nastaju upravo kada žene počnu da odbijaju te dve ideološke uloge. Tako one postaju ideološki neposlušne i moraju biti zauzdane. Nasilnik samo drastično eksternalizuje kolektivnu patrijarhalnu odmazdu za žensko nepovinovanje dodeljenim ulogama. Otuda onih napisa (a bilo ih je u tabloidima koliko i u onim novinama za koje kažemo da su “novine”) o sve većem broju muškaraca koji ne mogu da “nađu” žene koje bi se za njih udale, jer su te žene podlegle negativnim (čitaj: feminističkim) uticajima i neće “tek onako”, zato što se to od njih očekuje, da se udaju i rađaju decu onom muškarcu koji, eto, prosto ne može da “nađe” ženu. Pa onda i takav “jadan muškarac” može i da postane silovatelj i ubica jer te sebične žene neće s njim da stupe u brak. (Konačno, verovatno ne postoji jasniji obrazac mržnje koji povezuje odmazdu za neposlušnost žena po oba navedena osnova od one mržnje i pretnji upućenih organizaciji Žene u crnom.)

Po takvoj logici rešenje za problem nasilja nije “manje braka” neko “više braka”. Brak kao institucija gde se uglavnom nasilje i događa postaje odjednom rešenje za to isto nasilje. I tako umesto “manje patrijarhata”, predlaže se “više patrijarhata”. Kao što se konačno i umesto “manje kapitalizma” predlaže “više kapitalizma”, i više prevlasti privatne svojine. A šta ćemo s tim što je jedan od glavnih problema sprečavanja porodičnog nasilja upravo to što društvo to nasilje smatra privatnim problemom nasilnika i njegove žrtve? Komšije i policija često vrlo dobro znaju za sistematično porodično nasilje, ali kažu da ne mogu da se mešaju u nečije privatne stvari. U takvoj jednačini ubijena žena nije ništa drugo do privatno vlasništvo muža ili partnera koji ju je ubio. Otuda i jasna veza mita o svemoći privatne svojine i teme o kojoj smo ovde pokušali da pišemo. Ako je nasilje nad ženama pitanje nejednake moći, onda upravo mit o “prirodnosti” privatne svojine daje toj svojini tu neograničenu moć. Tako i dobijamo paradoksalnu situaciju da se ono što je ideološki učinak patrijarhalizma, nacionalizma i kapitalizma proglašava patologijom izazvanom izvan tih ideologija, i koja bi onda trebalo da se leči učvršćivanjem onih istih ideoloških obrazaca koji je zapravo proizvode.

Peščanik.net, 25.05.2015.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Femicid, seksizam, misoginija: nekoliko napomena

Sofija Mandić – Tradicionalne vrednosti

Mreža žene protiv nasilja – Pismo ministrima

Ana Jovanović – Subota uveče, ponedeljak ujutru

TEMA – FEMINIZAM

________________

  1. Zamislite kada bismo istoriju zaista prepustili na primer istoričaru Predragu Markoviću za kog i popularne forme tzv. “alternativne istorije” (poznate u SF literaturi) postaju relevantne spekulacije za istorijsku nauku. Zašto nam je onda uopšte i potreban istoričar kada svaki umešniji pisac, ali i svaki pijanac ispred trafike na ćošku može slobodno da spekuliše o tome kako bi Srbija izgledala da su Englezi pomogli Dražu i on tako pobedio u ratu. Da bi Draža pobedio u ratu pre svega nije trebalo da kolaborira sa okupacionim snagama, i nikakva “alter-istorija” ne može da izmeni tu činjenicu. Videti npr.: https://www.youtube.com/watch?v=qCCV4YHihd8&t=1723&app=desktop