Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 9. krugu 1. ciklusa razgovora (pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 13.6.1992.
Osamdeset i devete godine marta meseca u Beogradu je bilo nekoliko uličnih žurki u slavu novog ustava Srbije. Istog dana na Kosovu je bilo dvadeset i dvoje mrtvih. Na režimskim žurkama učestvovali su klinci. Na Kosovu su dvadeset i dvoje mrtvih bili isto tako klinci. Otprilike mesec dana ranije, posle one afere s „Cankarjevim domom“, „studenti, radnici i seljaci“ su u Pionirskom parku arlaukali „uhapsite Vlasija“. Snimak sam slušala na Radio-študentu u Ljubljani: sećate se Miloševićevog „ne čujem vas dobro“, a zatim iz hiljade grla muklo i podzemno zaglušujuće „uhapsite Vlasija“, i najzad obećanje. (Audio-snimci omogućavaju da „stvar“ – to zvučno valjanje gneva i zgusnute mržnje, bes i buku, dijalog i tiranina i mase osetite na koži. A kad osećate na koži, tad, tu „stvar“ jasno prepoznajete.)
A zapravo, koju godinu ranije – preuređenjem Knez Mihailove ulice – kada su gradske vlasti odlučile da prljavi Beograd malo urede, kao: pešačka zona, skupe prodavnice, granitne ploče, kandelabri i naokolo, na glavnom gradskom trgu, betonske žardinjere plus drveće plus betonske kante za smeće (ostatak tih kanti su inače razbacali po gradu od Studentskog grada do Senjaka; kao što je danas posejano po ulicama stotine surogatnih metalno-plastičnih dafiment-kioska za instant-meso, u stvari, instant-lovu i instant-oružje); i kada su na svečano otvaranje vlasti pozvale stanovnike grada koji su kao ovce napunili Knez Mihailovu pod strogim nadzorom policije na svim ćoškovima – tada je, te godine, započelo veliko osipanje energije Beograda.
Kasnije je, naravno, lako bilo u čistu, i pešačku, i praznu Knez Mihailovu postaviti pevače ravnogorskih i patriotskih pesama.
I bilo je lako u leto jedne godine napraviti onu proslavu: skup nesvrstanih zemalja u polupraznom gradu. Za tu priliku, „najveću u istoriji grada“ – kako su kazali na televiziji, rekonstrukciju Narodnog pozorišta su bili prekinuli kako bi u nedovršeno zdanje uveli „mile nesvrstane goste“ „ljubazni nesvrstani domaćini“, a sve pred oduševljenim stanovnicima koji su se slili na trg frenetično pozdravljajući operske dive, i „nesvrstane goste“, i „ljubazne domaćine“. Deo TV-prenosa operskih arija, aplaudirajućeg puka i mrtvog grada gledala sam na Krku.
To su bili glavni ulični događaji u Beogradu do devetog marta prošle godine kada se ta „čuvena“ b-g-d-ovska energija iznenada zgusnula i izlila. Zašto kažem: čuvena! Ne bez ljubavi prema mitu i ljubavi prema ironiji – Beograd jeste bio jedini grad na Istoku, izuzimajući Istambul, koji je tako privlačno i uzbudljivo sve pomešao: paralelne linije duž celog grada, izukrštane i odvojene, vijugave i prave, sve socijalne slojeve na svim mestima; i taj istočni nered imao je duboki unutrašnji smisao. Preko tih linija, preko različitih formi života, postojale su tačke neočekivane punktualnosti koje su izbijale tu i tamo, čineći celu mrežu linija uzbudljivijom.
Jedna od tih punktualnosti unutar martovske prošlogodišnje priče bio je kraj demonstracija; ili, jedna omeđena slika, scenografski, kostimografski i dramaturški veoma precizna: grupice preostalih demonstranata, od kojih su neki na ivici suza, drugi besni, treći očajni itd., s jedne strane, polivači ulica s druge strane, na sredini ulice dve antonionijevske reporterke u crnom hodaju gore-dole brzo i pognuto, levo od njih grupica policajaca, zatim nekakav momak s močugom, desno, kod Balkana, ranojutarnji šetač skroz u crnom, s crnim šeširom, u crnom mantilu, s crnim kišobranom preko ruke; na pločniku bele Mek-Donaldsove plastične čaše, na Česmi mala fotografija ubijenog dečaka i cvet, uz Česmu razbacana ćebad i demontirana bina i jedan momak koji nam je kroz plač rekao: „Ja sam pošteno shvatio evoluciju… mogao sam za ovih pet dana da maznem stotine novčanika, a nisam nijedan“.
To je, dakle, bio mart, prošlogodišnji mart. Zatim se opet ta energija slila u neke ćoškove, rupice, po nekim razbacanim mestašcima, i u maju je, ako se sećate, bio jedan takozvani antiratni miting, to je bilo posle Plitvica i Pakraca, i gotovo svi učesnici su svoje govore počinjali rečima „braćo i sestre“. Izvesni pripadnici nenacionalnih stranaka pričali su da Srbi neće u rat, ali ako ga Hrvati žele, imaće ga! Knez Mihailova je već imala onog svog ravnogorskog slavuja i razne zastave i zastavice, grbove, grbiće, kokarde i tako redom. I opet sve negde do čuvenih Sveća ulični događaji su imali energetski manjak. U januaru i februaru se u Beogradu živelo veselo i bučno na mnogim mestima, sabijanje u geta je definitivno obelodanilo okupaciju.
Danas, mislim na proteklih desetak dana, otprilike od Crnog flora, tačno tako, kako je Crni flor bio polarizovan i dvosmislen, dvostruk: polarizovana je i energija u gradu. Svakog dana prepoznajete dve zgusnute energije – energiju strepnje i nasilnu energiju. Oni koji strepe, na primer, u gradskim autobusima stojeći na pola noge neprestano govore „izvinite, molim vas“, „hvala“ i osmehuju se, a ovi drugi, koji ne strepe sabijeni u nerazlučenu emociju „svetog gneva“ nasilniji su nego pre. To je današnja slika grada. Pri tome, te dve linije energetske više nisu šarm Istoka već pouzdani i prepoznatljivi znakovi haosa i građanskog rata. A jačanju i još većem polarizovanju doprinose i podstiču i vlasti i ujedinjena opozicija, baš onako kako su godinama kuvali rat, s istom usredsređenošću s kakvom danas govore da se „građanski rat mora sprečiti“. Bez obzira što prirodno sumnjate u reči koje proizvode institucije sistema i institucije odskorašnje opozicije – Crkva i Akademija, na primer, ne možete do kraja prozreti kolika je kalkulacija i jednih i drugih da podstaknu uobličenu nasilnu energiju.
I sad da se vratim onoj punktualnosti, za koju držim da je „pojava“ čistog života u ovom gradu. Ispričaću vam dva prizora. Prvi: u ulici Generala Ždanova, preko puta jedne vojne zgrade, stoji pop i veoma dugo pilji u veliku tablu na kojoj piše: Discont – prodajemo povoljno cigle, opeke, građevinski materijal itd; iz podruma vojne zgrade pred kojom su razdragani mladići u maskirnim uniformama dopiru vesti s radija: Milošević piše Jeljcinu. Drugi prizor u istoj ulici, nedaleko od ove zgrade: Starac i starica prelaze ulicu pridržavajući jedno drugo i prolaze pored mene, čujem drhtav glas: „Nagoveštavaju…“, mala stanka, približim se, čujem: „Nagoveštavaju da će sutra biti sunčano.“
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 09.02.2023.
DRUGA SRBIJA