(Vice)premijer nas je obavestio da je u Briselu postigao najbolji rezultat. Igralo se u sudije na severu Kosova, i na kraju je bilo 60 prema 40 za Srbe. Što se tužilaca tiče, za sad ostaje nerešeno, a (vice)premijer kaže da je to takođe u redu jer bolje nije moglo. Nije izvesno da li će se igrati revanš, (vice)premijer o tome ništa nije rekao, pa možda ne treba o ovome govoriti kao o konačnom ishodu. Zato ćemo komentarisati u načelu: kada kaže „najbolje“ na šta on u stvari misli? Je li tu reč o najboljem mogućem, ili najboljem za građane Kosova, ili najboljem za građane Srbije, ili najboljem za njega samog, ili najboljem što on može da uradi, ili najboljem po njegovom mišljenju? Od opštijeg značaja bila bi važna samo prva varijanta, ali sva je prilika da se ovde radi samo o potonje dve. O najboljem mogućem ne može čak ni da se razgovara, jer mi zapravo ni ne znamo u kojim okolnostima (vice)premijer igra svoje utakmice, čiji ishodi imaju posledice po sve nas.

Samo treba da se zapitamo da li je odnos 60 prema 40 kada je reč o broju srpskih i albanskih sudija najbolji moguć, pa da odmah shvatimo da imamo nedovoljno informacija da bismo o tome uopšte mogli da sudimo, i da (vice)premijer može da priča šta god mu padne na pamet jer niko pored njega i (bivšeg) premijera ni ne zna o čemu se oni u Briselu zapravo dogovaraju. Da li je igde vođena javna rasprava o tome koji je idealan odnos broja etnički razvrstanih sudija? Da li je igde objašnjeno zašto je etnička pripadnost sudija uopšte bitna u pravnom sistemu koji bi građane morao da tretira kao jednake bez obzira na njihovu etničku ili bilo koju drugu pripadnost? Da li su pravnici igde javno rekli šta misle o ovome? Da li su građani Kosovske Mitrovice nešto rekli o tome? Šta o tome misli, na primer, Oliver Ivanović?

(Ima dovoljno razloga da se tvrdi da ovo rešenje o srazmeri 60 prema 40 uopšte nije dobro, jer se ne vidi na čemu je utemeljeno. Ovako kako nam se predstavlja, ono uvodi etnički osnov u sistem koji ne sme biti etnički zasnovan. To rešenje kao da polazi od toga da će sudije deliti pravo prema etničkim a ne prema pravnim kriterijumima [sve i ako važi da u etnički heterogenim zajednicama postoji potreba da se pripadnici svake grupe mogu obratiti sudu na svom jeziku, to se ne rešava proizvoljnim proporcijama nego nekom vrstom pariteta i uvođenjem kriterija jezika, a ne etničke pripadnosti]. Povrh toga, to rešenje je „postigao“ neko ko nema nikakav pravni ni politički osnov da zastupa građane sa severa Kosova. Jedini razlog koji opravdava učešće [vice]premijera u tim razgovorima jeste naopako shvaćeni etnički princip. Tako uveden u sudove, taj princip će nadalje proizvesti pravo koje polazi od etničkih principa pripadanja a ne od univerzalnih principa pravde i jednakosti. Ali, [vice]premijer nas uverava da je baš tako najbolje.)

Umesto rasprave i odmeravnja argumenata jedino se dakle dogodilo to da nam je (vice)premijer saopštio da od toga što je on uradio nema boljeg. Dobro, ako već nije bilo pre, je li bilo nekih komentara posle tog njegovog navodnog uspeha. Koliko znamo – nije. Izuzev komentara samog (vice)premijera koji nam se po svom tugaljivo „skromnom“ običaju poverio da tu „nema ničega čime bismo se hvalili“ te da ništa tu nije „mnogo lepo“. Tako on istovremeno sâm sebe hvali kao „najboljeg“ i sâm sebe opominje da to nije „mnogo lepo“. Gledamo kako osoba na vrhu vlasti donosi odluke mimo bilo kakvih rasprava, u okolnostima koje su većini nepoznate, i pri tom nas ubeđuje da su njene odluke najbolje te da nema svrhe kritikovati ih jer je ona sáma dovoljno samokritična. Uz sve to, oduzevši drugima pravo da kritikuju, za sebe je zadržao pravo da kritikuje sve ostale, a ponajviše političke oponente iz drugih stranaka. Što je, na kraju, možda i bolje nego da ih samo hapsi.

Slično pregovorima o Kosovu odvija se formiranje nove vlade. Ništa se ne zna o programu i ciljevima oko kojih treba da se okupe novi ministri. Ništa se ne zna o mogućim kandidatima, njihovim kompetencijama i zamislima o budućem radu vlade; dobili smo samo datum – do koga je ostalo oko tri nedelje – kada će vlada biti sastavljena. Ne treba sumnjati ni u to da ćemo, u datim okolnostima, opet dobiti najbolju vladu – ekipu Bajerna, reći će (vice)premijer, kome se u poslednje vreme dopadaju sportske metafore. Ali, i ona vlada iz leta 2012. nam se predstavljala kao najbolja – u najmanju ruku kao Barselona. Pa je najbolja Barselona rekonstruisana u najbolji Real. Za manje od dve godine imali smo niz od tri najbolje vlade.

Slično stoje stvari i sa novim talasom komisija, kako onim formiranim tako i onima čije se formiranje najavljuje. I te komisije, uveravaju nas, najbolje su rešenje, jer se bave ili će se baviti pitanjima koja su od opšteg društvenog značaja – identifikovanjem ubica Slavka Ćuruvije, utvrđivanjem političke pozadine atentata na Zorana Đinđića. Opet dakle imamo posla s nizom koji čine isključivo najbolje stvari. Za (vice)premijera bilo je najbolje što su njih dvojica (i ne samo njih dvojica) ubijeni; pa je bilo najbolje što se pravosuđe time nije bavilo kako treba (recimo, što su uporno odbacivani zahtevi Srđe Popovića da se istraži politička pozadina atentata); a sad je najbolje da se time ponovo pozabave razne komisije bez ikakvih konkretnih ingerencija. (Po analogiji, slično je i s Kosovom: bilo je najbolje zagovarati nasilna rešenja; pa je bilo najbolje pribeći etničkom čišćenju; zatim je bilo najbolje ne sarađivati sa Sudom u Hagu; a danas je najbolji rezultat 60:40.)[1] Kada bih gledao očima (vice)premijera, možda bi se i meni taj niz činio najboljim. Jasno je, međutim, da iz ugla građana Srbije to može biti jedino niz najgorih rešenja.

Sve u svemu, građani Srbije su dobili (vice)premijera koji je u stanju da im iz dana u dan omogući da žive u najboljem od mogućih svetova. Oni treba da ispune samo tri uslova za to: da ništa ne znaju, ničega se ne sećaju i ništa da ne očekuju.

Peščanik.net, 02.04.2014.

———–    

  1. Treba ovde dodati da je i sam Oliver Ivanović deo jednog neobičnog niza „gradonačelnika“ Kosovske Mitrovice: u tom nizu jedan gradonačelnik (Krstimir Pantić) dao je ostavku (ili je smenjen?); drugi, kandidat sa najviše šansi da pobedi na ponovljenim izborima za gradonačelnika (Oliver Ivanović) uhapšen je; a treći, takođe kandidat (Dimitrije Janićijević) – ubijen je. Pomalo zbunjuje to što se (vice)premijer uzdržao od ocena o ovim „postignućima“ takozvane srpske politike na Kosovu. Jedan ovakav niz sugeriše pak da je proklamovana zaštita interesa „našeg naroda“ i dalje tek puka mešavina političkog mesijanizma i nacionalnog trabunjanja, a sve zarad očuvanja klijentelističke apanaže u državi koja tone u mrak.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)