Trg Republike u Beogradu, foto: Peščanik
Trg Republike u Beogradu, foto: Peščanik

Zaista je bilo dobro na novogodišnjem slavlju Peščanika! Slavlje, svakako u druženju sa Svetlanama – Lukić i Vuković – nežnim i čvrstim stubovima nosačima najdragocenijeg srpskog peščanog sata. I sa mnogim dragim dobrim, čestitim i umnim ljudima, koje je zajedno moguće sresti jedino na tom mestu.

Bila je tu naravno i Sofija Mandić, omiljena autorka trudbenika koji ovo piše. Ali, skoro i da nismo razgovarali o amalgamu koji nas drži uz Peščanik. Nego uglavnom o igri, kao daru koji je samo pojedinim ljudima udeljen, i oni takvu svoju privilegiju ostvaruju kao dimenziju više u odnosu na običan svet.

Sofija je odrastala uz igru, najpre je to bio balet a sada tango, neka čarolija izvan i iznad igre same, ostvarivanje mogućeg savršenstva i savršenog mira u pokretu, koji čini da se lebdi, da leti sve osim vremena.

U jednom trenutku ona reče da teško može da zamisli ljude lišene smisla za pokret i uzvišeni značaj plesa, kao filozofije koja te određuje da jesi. Dakle, ne znaš da igraš – sedi klipane uza zid, truba si, nema potrebe da zarad bilo čega ustaješ.

Prećutah, naravno, da sam za tango neopevani duduk, ionako smo sedeli, te tako spasih naš prijatan kolegijalni dijalog. I to je kraj ovog početka, uz Sofiju kao jedini prizor lepote u tekstu koji nastaje.

Inače je 2019. godina, trenutno u poslednjim časovima svoje agonije, zaista tegobna za razumevanje. Kad mislimo o svojoj budućnosti, kaže najpoznatiji filozof i pisac o tajnama smrti, Vladimir Jankelevič, moramo znati da nam kad-tad, ali neizbežno sledi status ravnodušnih skeleta! Tu nema užasa, ravnodušnost je spasonosna jedino kad se sve okonča.

Nije ovo preterano radosna projekcija pred praznike, ako bilo ko još ima šta da slavi. Ali nas podseća da vreme nije na našoj strani, i da su još jednu našu godinu, jedinu takvu koju smo imali, pojele nakaze.

Pristali smo na to. Ne busajmo se u grudi, nemojmo prizivati našu buntovnost. Ništa od toga, nismo takvi. Kroz nas se ide kao kroz pihtije. U Srbiji žive servilni podanici, paževi i sluge koji se klanjaju nitkovima.

Možda je dockan da postavljamo sebi pitanja kako smo stigli do takvog samoponiženja, i kako su retki buntovnici obeleženi kao rušioci države. Koja je i inače rasklaćena, rasklimatana, razorena i spremna da bude srušena.

Ona to, naravno, zaslužuje, jer inače ne postoji. Država, to je klika koja proždire naše jedino vreme.

Kad bi ovde stigao crni kopitar sa rogovima – ako već nije – morao bi da postavi pitanje pre ispisivanja računa: šta smo dakle imali?

Sve što smo imali i ono što nismo dato je u tekstovima brojnih autora Peščanika, koji su čitave nakazne godine bili pred vašim očima. Još jednu godinu koju su nam bez otpora opoganila čudovišta, a mi smo taj mahniti pir posmatrali skoro pa mrtvi, sa upokojenim mirom.

Zbog toga vas ne bih zamarao inventarom fantastičnog ludila, koje je, kao kolektivno telo sa jednim nepostojećim umom vršilo opite in vivo nad nama. Ali, da ne bih podlegao letargiji pred kojom je umro i zatrt naš građanski prkos, a pobuna protiv njih neprekidno odložena za neko bolje vreme, možda bi valjalo napraviti kratak inventar maloumnih poduhvata, koji su akumulirani u poslednjem mesecu ove proste godine.

Govor koji je Aleksandar Vulin održao generalima. Antologijski raspored reči u neponovljivo tupave poente. Amaterska monodrama, neverovatni militarni skeč klovna pred olovnim vojnicima. Kaluđerski mir lobotomiranih generala, nedovoljno postiđenih a sasvim poništenih pred ponorom, spremnih da zbog privida moći opstanu na strašnom mestu gde nakaze vladaju bivšim ljudima;

Spot u kome Aleksandar Vučić stiže kao glasnik čuda i konobar sa čajem. Čarobnjak koji obećava sve što ne može biti ispunjeno, lažov koji laže da nikada nije slagao. Putnik kroz vreme unatrag koji zna sve tajne, a i onu o tome postoji li igde Deda Mraz. Postoji, kaže, ali to je tajna o kojoj mora da ćuti. I sam Vučić kaže da su ga na snimanje tog maloumnog skeča nagovorili, i da on u tome izgleda tupavo. Prirodno dakle, onakav je kakav jeste;

Maja Gojković, za vodećim mikrofonom parlamenta. Kao lik iz porodice Adams, brani od zamišljenih fašista stasite manekene vladajuće terorističke većine: Aleksandra Martinovića, Marijana Rističevića, i sebe, na primer. Maja je likovni zaštitni znak srpske skupštine, mučenica koja majčinski neguje stranačke nakaze i strastveno mrzi one koji ne vole onoga za kojim ona mre. Na njenom se licu jasno vidi koliko je život ružan;

Ana Brnabić, prva premijerka u svetu koja ne ume da govori. Ali govori o svemu, ne hajući što je niko ne razume. Ona ne razume kako se Vuk Jeremić našao u Oku državne televizije! Ko mu je to dopustio, ko ga je tamo pozvao? Kako je to uopšte moguće, ama Vuk, ljudi moji, Vuk! Zar taj koji ga je pozvao ne zna čiji je javni servis, ko tamo sme da govori i o čemu, i kako se tamo dolazi.

To što Ana zaista ništa ne zna, svakako je preporučuje za brzi uspon prema samom vrhu SNS. Možda ona zna tajnu o Deda Mrazu, ako je već krije onaj koji sve zna. Ali, zna ovo: da je Vučić 2007. godine bio na vlasti, Crna Gora se ne bi odvojila, i tamo bi se Ana, Alek i Mile Dodik, prikazujući lepotu svojih neodoljivih nagosti, zajedno brčkali i prskali lekovitom slanom vodom na Adi Bojani.

Zna li i ovo: da je Anđelko Vučić ostao u Bugojnu, AV bi dorastao samo do dopisnog huligana Zvezdinog severa. Da je tako bilo, ni nju ne bi imao ko da odredi za sve ono što ne ume. Gradila bi vetroparkove jedino tamo gde vetrova nema. Ne preterujte okupatori Srbije sa vraćanjem u prošlost. Ako preterate, tamo negde su vaše 3LPM;

Svojoj porodici i ljudima koji je štite od zverinjaka vratila se Monika. Nekako se nadam da će ponovo naučiti da se smeje i imati čemu da se raduje.

I dalje će, iz mnogo strašnih razloga strepeti svi koji imaju decu. Zato što je ono što bi moralo da nam bude najdragocenije zarobljeno strahom.

Razbojnici, opasni mafijaški donovi, manijaci, ukoljice, lopovi, krijumčari, tirani, nakaze, silovatelji i čudovišta su na slobodi i na vlasti.

I jedino oni određuju šta je to sloboda.

Peščanik.net, 31.12.2019.

NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)