Naoružavanje tvrđave Evropa

Beživotna tela najslabijih izvučena su iz vode nedaleko od Lampeduze. Usled masovne panike, afričke izbeglice, među kojima je bilo trudnica i dece, skakali su u more. Za mnoge je spas došao prekasno. Možemo samo da nagađamo koliko ih je bilo, jer na svaki pronađeni leš dolazi 45 onih koji su potonuli, smatra UNHCR.

Da li je ovo tragedija koja je ovih dana duboko potresla Evropu? Ne, ovaj izveštaj potiče iz aprila 2011. On je karaterističan za evropsku izbegličku politiku u proteklih nekoliko godina. Ostaje još da se sa vremena na vreme upiše tačan datum i broj mrtvih. Međutim, mehanizmi koji prouzrokuju ove izbegličke drame su i dalje nepromenjeni. Zašto je to tako? Dati odgovor na ovo pitanje nije jednostavno, ali vredi pokušati.

Lampeduza već duže vreme predstavlja simbol italijanskog, kao i odnosa drugih država sa juga Evrope prema izbeglicama iz Afrike. Za probleme nije kriv samo Rim. Evropska unija je pre svega skup država članica, a u pitanjima izbegličke politike glavnu reč su do sada vodile bogate zemlje srednje Evrope.

Prema pravilima EU, država nadležna za rešavanje zahteva za azil je ona u koju je azilant prvo kročio, dakle ili Italija ili Grčka. Na ovome su u takozvanom „Dablin II“ sporazumu insistirale Francuska i Nemačka. Zbog toga su u Nemačkoj postupci za rešavanje zahteva za azil prilično kratki i okončavaju se sa ili jednim „Ne“, tj. odbacivanjem zahteva (72,2%), ili jednim „Ne, ali vas još nećemo deportovati“ (14%).

Drugi odgovor važi samo u slučajevima kada azilant može da dokaže da je u svojoj domovini izložen političkom progonu, ali i tada se to lice može deportovati u jednu od pograničnih zemalja EU i to u onu u koju je prvu doputovao. Sve se češće može čuti prigovor pograničnih zemalja o nepravednoj raspodeli tereta. Organizacije poput Pro Asyla takođe smatraju da tu postoji problem pošto na ovaj način bogate zemlje EU izbegavaju odgovornost.

Izbeglice koje nameravaju da u nekoj zemji Evropske unije podnesu zahtev za azil moraju da poseduju zvanične dokumente i dovoljna finansijska sredstva ukoliko žele da na legalan način uđu u Evropsku uniju. U suprotnom, ostaje im da se na svoju ruku ili preko krijumčara nekako probiju do EU.

Geografski posmatrano, najpovoljniji put za dolazak u Evropsku uniju je ili preko tursko-grčke granice ili preko Sredozemnog mora i obala Grčke, Italije, Španije, Kipra i Malte.

Pošto izbeglice zahtev za azil mogu podneti samo u onim zemljama u koje su prvo ušle, to sve države na spoljnim granicama EU stavlja pod dodatni pritisak da zatvore svoje granice. One moraju da organizuju prijemne centre, obrađuju zahteve za azil i da u slučaju negativnog ishoda zahteva deportuju njegove podnosioce.

Ali kako da se zaštite granice kada se na obali pojavi brod pun izbeglica? „Pa ne možemo da ih pobijemo“, izjavio je jedan visoki evropski zvaničnik još 2011. Kako u tim situacijama reaguju pojedine zemlje?

Španija u severnoj Africi poseduje dve enklave: Ceutu i Melillu. Za mnoge afričke izbeglice one su idealna prilika da se već na afričkom kontinentu stigne na evropsko tle. Ove enklave su već godinama ograđene bodljikavom žicom i detektorima kretanja. Do sada su izbeglice više puta pokušavale da preskoče ove prepreke, kada je bilo mrtvih i povređenih. Ukoliko im je to pošlo za rukom čekao ih je centar za deportaciju. Još jedan važan cilj izbeglica sa severnoafričke obale su i Kanarska ostrva. Patrolni čamci Guardie Civil pretražuju okolinu ostrva u potrazi za brodićima sa izbeglicama.

Lampeduza se nalazi između Sicilije i Tunisa, udaljena je samo 140 kilometara od afričke obale. Smatra se da je do sada u pokušajima da dosegnu Lampeduzu poginulo nekoliko hiljada ljudi. Na samom ostrvu postoje dva prijemna centra u kojima je situacija toliko loša, da služe kao neka vrsta upozorenja onima koji nameravaju da se zapute ka Lampeduzi.

Grčko-turska granica je neuralgična tačka, jer je najveći pritisak imigranata upravo ovde. Evropska pogranična agencija Frontex procenjuje da je tokom 2012. bilo 73.000 nelegalnih prelazaka ove granice, dok ih je u 2011. godini bilo dvostruko više. Granica na ovom mestu velikim delom prolazi duž reke Evros, koja je odnela mnoge živote.

Gotovo 80 procenata pokušaja prelaza ove granice odvija se u pojasu širokom 12 kilometara u blizini grada Jedrena, oko koga je Grčka podigla ogradu od bodljikave žice. Uprkos žestokim kritikama organizacija za zaštitu ljudska prava i komesarijata za izbeglice UN-a, evropski političari ovu ogradu, osiguranu dodatnim brojem graničnih službenika i patrolnih čamaca, smatraju velikim uspehom, jer je broj izbeglica koji pokušavaju da uđu ovim putem značajno smanjen. Međutim, činjenica da je ova granica tako dobro čuvana nije odvratila imigrante od njihove namere, već se sada odlučuju za još opasniji put – preko reke Evros ili otvorenim morem.

Nemačka sa druge strane čini vrlo malo kako bi ublažila pritisak na Lampeduzu. Upravo suprotno je slučaj. U godini arapskog proleća kada je broj izbeglica naglo porastao, a Italija apelovala na EU partnere da prihvate neke od njih, Nemačka je odbila ovaj zahtev pozivajući se na jasna pravila Evropske unije. Nemački stav po ovom pitanju može se opisati jednim Ne.

Frontex – čuvar evropskih granica

Briga o granicama EU nije prepuštena samo vlastima pojedinačnih zemalja. Od 2005. postoji agencija za kontrolu granica Evropske unije – Frontex. Ona pomaže državama članicama u sprovođenju mera, koordiniše saradnju među njima, analizira rute kojima izbeglice dolaze u EU i organizuje njihovu deportaciju.

Uz to, Frontex raspolaže i „interventom jedinicom“, Rapid Border Intervention Teams (Rabits), koja se u hitnim slučajevima razmešta po granicama. Tako su policajci iz Frontexa tokom proteklih par godina pomagali grčkim službenicima na granici sa Turskom.

Od 2011. službenici Frontexa su opremljeni helikopterima i vozilima namenjenim kontroli granica. Njihov zadatak je otkrivanje brodova sa izbeglicama, kojima u pomoć može da pritekne samo zemlja u čijim vodama se nalaze. Prema izveštajima organizacija za ljudska prava postoje brojni problemi kada je reč o tretmanu izbeglica koje su pronađane na moru, jer pravi zadatak graničara nije da im pruže pomoć, već da ih spreče da stupe na tlo EU.

Ljudska prava na moru

Graničari iz država EU se dužni da izbeglicama na otvorenom moru pruže mogućnost da zatraže azil, jer su članice EU potpisnice Ženevske konvecije o izbeglicama. Organizacija za ljudska prava Pro Asyl smatra da i Evropska konvencija o ljudskim pravima zabranjuje deportacije bez provere tvrdnji ovih ljudi.

Međutim, sporno je kako službenici iz Frontexa interpretiraju ove konvencije. Agencija svoje akcije, poput operacija Hera iz 2008, opisuje ovako: „Brodovi sa izbeglicama nisu oterani, već su njihovi putnici ubeđeni da se vrate ili su ispraćeni do najbliže vanevropske luke.“

Međutim, u jednoj radio emisiji nemačkog NDR-a iz 2008, komandant jedinice italijanske Guarda di Finanza, koja je nadležna za kontrolu granica, izjavio je sledeće: „Na zvaničnim sastancima nas upoznaju sa planovima i pismenim naređenjima prema kojima se sprečavanje ilegalne migracije sastoji u tome da se uđe na brod i da se zaplene sva hrana i gorivo, tako da imigranti imaju izbor ili da nastave putovanje pod ovim uslovima ili da se vrate odakle su došli.“

Nakon što su organizacije za ljudska prava žestoko kritikovale Frontex, EU je imenovala specijalno telo za ljudska prava. Kritičarima evropske izbegličke politike i dalje nije jasno kako se izbeglice na otvorenom moru mogu odvratiti od nastavka putovanja uz istovremeno poštovanje ljudskih prava.

Deo mera kojima se pokušava sprečiti dolazak izbeglica jeste i gradnja centara u Kufri i Sabhi u severnoj Africi, koji se finansiraju novcem Evropske unije. EU takođe pruža finansijsku podršku zemljama koje nisu članice, a cilj ove podrške je bolja kontrola granica. Međutim, mrtvi sa obala Lampeduze su nedvosmislen dokaz da se problemi sa izbeglicama ne mogu otkloniti na ovaj način. Ni praktično, ni etički.

Markus C. Schulte i Ronen Steinke, Süddeutsche Zeitung, 04.10.2013.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 07.10.2013.

Srodni linkovi:

Srodni linkovi:

Branislav Dimitrijević – Muzej kao očevidac

Milutin Mitrović – Robovi dolaze

Inside Story – Ovde smo i ostajemo

Svetlana Slapšak – Čije je more?

Ervin Hladnik-Milharčič – Evropska unija na Haškom sudu

PressEurop – Dajte Nobelovu nagradu Lampeduzi

Der Freitag – Evropska sramota

Biljana Vankovska – Nobel, Erazmo i Orvel

Slavoj Žižek – Varvarizam s ljudskim likom