Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Nedavno me je jedna prijateljica upitala kako se Božić slavio u Jugoslaviji u vreme kada sam ja tamo odrastao, šezdesetih godina. Evo šta sam joj rekao: „Božić je bio ukinut“. I to je istina. Ali kompletna istina je malo složenija. Kao i u Sovjetskom Savezu – a za razliku od ostatka Istočne Evrope – Božić je u Jugoslaviji bio pripojen Novoj godini. Sve uobičajene božićne aktivnosti, uključujući kićenje jelke, dočekivanje Deda Mraza i razmenu poklona, jednostavno su bile pomerene za nekoliko dana. Spajanjem sa Novom godinom Božić je izgubio većinu verskih obeležja, mada ne sva. Jedini zvanični državni praznik u to doba godine bila je dosledno sekularna Nova godina.

Kako se to dogodilo? Došavši na vlast u Jugoslaviji, komunisti su se suočili s problemom multikonfesionalnosti u zemlji u kojoj su za vreme Drugog svetskog rata predstavnici različitih veroispovesti, uz podsticaje nacista, vodili sopstvene brutalne etničke i verske ratove. (Oni koji veruju da su religiozni ljudi uvek tolerantni verovatno ne znaju mnogo o prošlosti – pa ni o sadašnjosti.) U međuratnom periodu, u Kraljevini Jugoslaviji, hrišćani obe konfesije slavili su svoje Božiće i Uskrse; to su bili državni praznici i sasvim je moguće (mada u to nisam siguran) da su u delovima zemlje sa muslimanskom većinom neki od muslimanskih praznika imali isti status. Bio je to komplikovan kolaž verskih i državnih praznika. Opijeni uspehom revolucije, jugoslovenski komunisti su odlučili da preseku Gordijev čvor verskih proslava (koje im se ionako nisu nimalo dopadale) i ukinu državni status svim verskim praznicima.

Kao što sam već rekao, tako su sledili primer Sovjetskog Saveza. U drugim istočnoevropskim zemljama situacija je bila drugačija. Tamo su komunisti bili popustljiviji, jer su na vlast došli intervencijom Sovjetskog Saveza, pa su morali da pokažu više razumevanja za verski život domaćeg stanovništva. Takođe, nisu imali problem multikonfesionalnosti. I morali su da pregovaraju sa mnogo moćnijom Katoličkom crkvom. Zato je u Poljskoj, Mađarskoj i Čehoslovačkoj Božić preživeo i slavljen je sasvim otvoreno.

Kao dete praktično nisam znao šta je Božić. Roditelji su 25. decembra i 7. januara odlazili na posao. Bili su to obični radni dani. Kada bih u novinama naišao na izveštaj o tome kako je, na primer, Pariz ove godine bio izuzetno lepo ukrašen za božićne praznike, imao sam utisak da Francuzi organizuju neki mračni srednjovekovni festival na koji bi svaka osoba modernih nazora najradije odmah zaboravila. Proslave Božića u Zapadnoj Evropi ličile su mi na neke od onih čudnih običaja koje još praktikuje engleska aristokratija, običaja toliko neobjašnjivih da sam se pitao kako je moguće da jedna tako napredna zemlja još toleriše takve nazadne prakse. Moja reakcija je verovatno bila slična reakciji koju kod današnjih Amerikanaca izazivaju scijentološki propovednici.

Božić i Uskrs (po oba kalendara) bili su obični radni dani i u našoj osnovnoj školi. Ako se dobro sećam, na časovima ih niko nije pominjao. Jedini izuzetak bio je naš školski drug, po imenu Mikica, dečak koga roditelji nisu puštali u školu na Božić i Uskrs. Miran i ćutljiv, ne naročito popularan u razredu, isticao se time što je dva dana u godini mogao da izostane sa časova, zbog čega je dobijao neopravdane izostanke, ali niko zbog toga nije pravio preveliki problem. Mislili smo da njegovi roditelji moraju biti neki neobični ljudi, pošto mu dva puta godišnje ne daju da ide u školu, umesto da ga teraju da ide svaki dan kao što su nas terali. To nam se na izvestan način i dopadalo: ne moraš da ideš u školu i još te roditelji podržavaju u tome – to je bilo prilično kul.

Sociološki posmatrano – što sam shvatio mnogo kasnije – za objašnjavanje njegovog izostajanja sa časova bio je važan još jedan faktor. Dok je većina roditelja dece u našem razredu radila u državnim preduzećima ili u državnoj administraciji (uključujući i moje roditelje), njegov otac je bio privatnik. Bio je taksista. Ljudi koji su radili za državu, kao moj otac, nisu mogli slaviti Božić i zadržavati decu kod kuće čak i ako su to želeli (što moj otac svakako nije želeo, jer je Božić potpuno ignorisao). Priče o članovima komunističke partije ili državnim službenicima koji su uzimali slobodne dane za Božić i pozivali goste na večeru brzo su se širile gradom. To je za posledicu moglo imati strogu opomenu na partijskom sastanku, prebacivanje na manje odgovorno radno mesto, a u slučaju ponavljanja prestupa i otkaz.

Za ljude u privatnom sektoru pravila su bila drugačija. Moja tetka, religiozna žena koja se držala porodičnih tradicija, priređivala nam je svake zime raskošne večere, sa stolnjacima od damasta i kristalnim čašama, prvo za Božić, a onda za slavu, Svetog Jovana. Moji roditelji, uključujući i oca, rado su odlazili na te večere. Hrana je bila odlična, vino dobro. I to je bilo politički prihvatljivo: odlazak na versko slavlje kod bliskog rođaka nije se smatralo za ozbiljan prekršaj. A moja tetka, koja je bila zubarka, prvo u privatnoj ordinaciji, a kasnije (kada je privatna praksa ukinuta) u državnom sistemu zdravstvene zaštite koji liči na onaj u Velikoj Britaniji, mogla je slobodno da organizuje božićne proslave. Nije pripadala partiji i mogla je da radi šta želi, osim možda da previše upadljivo obeležava verske praznike. To je radila i moja druga tetka, nastavnica geografije. Njen položaj bio je malo složeniji jer se od nastavnika očekivalo da se uzdrže od svega što se može protumačiti kao verska propaganda, bilo rečima ili delima. Ali, kao duboko religiozna osoba ona je redovno slavila sve praznike, tiho, u krugu porodice.

Što se tiče nas dece, kao što sam već rekao, Božić nije postojao. Radovali smo se Novoj godini, dolasku Deda Mraza koji će nam podeliti poklone i kićenju jelke; kasnije, kada smo bili malo stariji, radovali smo se prilici za izlazak, kućnim zabavama na kojima možemo da pijemo i pušimo, ponekad i nedozvoljene supstance, do ranih jutarnjih sati.

Što smo bili stariji, Božić je sve više gubio na značaju. Bogate novogodišnje trpeze, zabave i koncerti bili su mnogo uzbudljiviji. Kuda ćemo za Novu godinu? U nečiji stan, novi hotel, klub? Ko dolazi? Koliko ćemo ostati? U poslednjim danima decembra obuzimali su nas uzbuđenje i nestrpljenje. Dok su se svi spremali za izlazak, dok sam stajao pred ogledalom i brijao se da izgledam uredno, miris nove kolonjske vode odjednom bi se pomešao sa svežim i čistim mirisom tek palog snega – i snom o devojci koju ću te večeri možda upoznati.

Global inequality, 26.12.2021.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 28.12.2021.