Zašto je predlog zakona o platnim razredima u prosveti glup i kontraproduktivan, na Peščaniku je već pisano u dva navrata. Utvrđeno je da ne postoji nijedan ubedljiv javni razlog za ovu meru, a da postoje brojni javni razlozi protiv nje. Ukratko – rad u prosveti se ne zasniva na učinku, nego na standardima koje svi radnici u prosveti moraju ispunjavati. Učenici i njihovi roditelji neće imati nikakve koristi od „kažnjavanja“ nastavnika nižim platama – oni očekuju da država obezbedi izvestan garantovani kvalitet nastave u školi, a ovaj se ne postiže platnim razredima, nego doslednijim sprovođenjem već postojećih standarda. Takođe, kako je već rečeno u ranijim tekstovima – veoma je teško utvrditi kvalitet rada nastavnika na osnovu uspeha njihovih učenika, s obzirom da na ovaj uspeh u znatno većoj meri utiču neki drugi faktori (poput socijalne nejednakosti). Konačno, postavljeno je i pitanje ko će i kako vrednovati rad nastavnika, i izražena sumnja da u situaciji u kojoj se trenutno nalazi država Srbija, takvo vrednovanje može biti sprovedeno na pravičan način.
Naravno, u svom nedavno objavljenom otvorenom pismu, u kojem brani ideju platnih razreda u prosveti, premijerka se nije osvrnula ni na jednu od ovih primedbi, a još manje pokušala da odgovori na njih. Ono što smo dobili je sada već uobičajena smesa pasivne-agresivnosti, korporativnog fraziranja, prenemaganja, neznanja i bahatosti. Tako nas premijerka, uprkos svim prethodno navedenim primedbama, autoritativno obaveštava da je cilj platnih razreda u prosveti – „pravednije društvo, zdravije društvo, društvo u kome se trud i uspeh cene”.
O kakvoj je pravednosti i o kakvom trudu ovde reč? Ne gledajte u rečnike, jer tamo nećete naći odgovor na ovo pitanje – umesto toga, pogledajmo kako premijerka i njene kolege iz vladajuće koalicije upotrebljavaju ove pojmove. Da li je pravedno da osuđeni ratni zločinci učestvuju na tribinama vladajuće stranke? Pravedno je. Da li je pravedno da ministar za koga postoji opravdana sumnja da je falsifikovao doktorat i dalje sedi u Vladi? I to je pravedno. Da li je pravedno da se strani državljanin isporuči drugoj državi u kojoj će, sasvim izgledno, biti izložen mučenju? Naravno, pravedno je. Da li je pravedno da na lokalnim izborima siledžije otimaju telefone i fizički napadaju pripadnike drugih stranaka? Pa i to je pravedno. Da li su takvi izbori sprovedeni na pravedan način? Jesu. Da li je pravedno da brat istaknutog stranačkog fukcionera, za kojeg ni rođeni brat ne zna koju je školu završio, postane šef nadzornog odbora Kliničkog centra? Kako ne bi bilo pravedno, kad ga je na to mesto postavila Vlada Srbije, dakle sama premijerka.
A može i ovako – da li je ministar za kojeg se opravdano sumnja da je falsifikovao doktorat nagrađen za svoj trud? Naravno da jeste. Da li je na isti način nagrađen i novi šef BIA? Jeste. Da li je isti slučaj i sa njegovim bratom? Svakako. Da li isto važi i za brojne direktore javnih preduzeća koja već godinama knjiže gubitke. Važi. Naravno, ako pitate premijerku, njenog mentora i funkcionere vladajućih stranaka.
Kakvu onda pravednost mogu da očekuju nastavnici i za kakav će se trud oni nagrađivati? Odgovor na ovo pitanje, naravno, može biti samo spekulacija, ali spekulacija zasnovana na dosadašnjoj praksi. Taj odgovor glasi ovako – nepravedno je da toliki ljudi u javnim preduzećima moraju da se trude oko prikupljanja glasova za vladajuću stranku, da toliki funkcioneri moraju da se muče najavljivanjem nepostojećih državnih udara, da toliki stranački trudbenici i finansijeri moraju krvavo da zarađuju svoje položaje plaćajući stranačku infrastrukturu, a da sa druge strane – nastavnici mogu redovno da primaju svoje plate, a da za stranku ne moraju ni prstom da mrdnu – ne moraju čak ni da se učlane!
Pravedno je, pak, da se ovaj teret stranačkog rada i angažovanja raspodeli pravičnije, tako da i prosvetari podnesu svoj deo tereta. Platni razredi će ih motivisati na odgovarajući način i naterati ove lezileboviće da, ako žele višu platu, ulože i više truda, ne u rad sa učenicima ili stručno usavršavanje, nego u ono što je najbitnije za sudbinu cele države – osiguravanje vladavine aktuelnog režima, najboljeg koji je Srbija ikada u istoriji imala.
Takođe, zar nije nepravedno što radnici u drugim oblastima ne mogu da štrajkuju, što im je često zabranjeno i sindikalno organizovanje, što se nalaze u zavisnom položaju, dok sa druge strane paraziti iz prosvete malo, malo pa u štrajk? Jeste, nepravedno je. Platni razredi će rešiti i ovaj problem, naravno, ne tako što će drugima omogućiti da koriste svoje ustavno pravo na štrajk, nego tako što će razdrobiti zajednički interes zaposlenih u prosveti i naterati ih da se bore jedni protiv drugih za veće parče već malog kolača, umesto da se zajednički bore za bolje uslove rada. Pa zar to nije pravedno?
Sve je ovo, naravno, samo spekulacija. Možda sporovođenje platnih razreda u prosveti uopšte neće izgledati ovako kako sam prethodno opisao. Ko smatra da neće, neka se ne uzbuđuje i neka slobodno dopusti premijerki i njenim saradnicima iz vladajuće koalicije da bez otpora nastave sa izgradnjom „pravednijeg i zdravijeg društva“.
Peščanik.net, 28.12.2017.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
