Protesti u Tel Avivu, jun 2020, žena drži transparent: Palestinian Lives Matter
Tel Aviv, jun 2020, foto: Reuters/Amir Cohen

Ako bi se Meir Kahane1 digao iz groba i usprotivio Netanijahuu, levica i centar bi ga toplo podržali, a Haaretz bi imao naslov „Kahane je bio u pravu“. Ako bi njegov naslednik Itamar Ben-Gvir došao na proteste u ulici Balfur ispred premijerove rezidencije, sa maketom podmornice u rukama aludirajući na aferu podmornica, i on bi bio bratski prihvaćen.

To je šteta koju prave ovi protesti: daju legitimitet ekstremnoj desnici samo zato što je i ona protiv Netanijahua. Ali desnica ne postaje legitimna zato što njeni predstavnici veruju da je Netanijahu praotac svih grehova i da mora biti smenjen.

Ništa ne može obezbediti legitimitet onima koji podržavaju aparthejd u Izraelu. Šteta je što demonstranti na Pariskom trgu ne misle tako. Oni svoje nade polažu u ljude poput Gideona Saara.2

Zamislimo da postoji pokret koji podržava silovanje žena. Dovoljno bi bilo da se on izjasni protiv Netanijahua, pa da se i u njemu prepozna poželjna alternativa. Jer oni se bore protiv korupcije i spremni su da učine sve kako bi smenili premijera protiv kojeg su podignute optužnice. Njihovo podržavanje silovanja bi bilo skrajnuto, jer su mnogo važnije druge stvari. Da li bi levica i centar prihvatili ovakav pokret? Da li bi on imao svoje mesto na demonstracijama u ulici Balfur? Da li za uklanjanje Netanijahua sa vlasti treba platiti svaku cenu? Naravno da ne treba.

Levica i centar treba da pokažu otklon od svih koji podržavaju nastavak okupacije, marginalizaciju i zlostavljanje građana na osnovu aparthejda u cilju očuvanja „jevrejskog bića“ Izraela. To treba da važi za sve koji podržavaju proterivanje tražilaca azila i diskriminaciju izraelskih Arapa. Rasista koji želi da ukloni Netanijahua sa vlasti i dalje je rasista. Ne smemo to zaboraviti ni na trenutak.

Nema opravdanja za one koji se zalažu za zatvaranje Palestinaca u enklave, za rasističku jevrejsku državu i proterivanje tražilaca azila, dok zapadnoevropske zemlje prihvataju na stotine hiljada ovih ljudi.

U Evropi bi političar koji se slika sa ubijenim lavom završio karijeru. U Izraelu opstaju političari koji se ponose likvidacijama ljudi. Oni se tope od sreće kada izraelski vojnici ustrele nekog Palestinca na demonstracijama u pojasu Gaze. To su ljudi koji se bore protiv nasilja nad ženama, a istovremeno im ne smeta pucanj u četrnaestogodišnju devojčicu na drumskoj blokadi. To nije feminizam.

Na demonstracijama protiv Netanijahua učestvuju hiljade mladih ljudi kojima je ovo prvo političko iskustvo. Ne smemo dozvoliti da oni pomisle da se borba za pravdu u ovoj zemlji iscrpljuje borbom protiv korupcije.

Čak i ako većina naših građana podržava okupaciju, to okupaciju ne čini manjim zločinom. To što je hiljade mladih ljudi izašlo na ulice je ohrabrujuće, ali obavezni smo da im kažemo sve što se čini u njihovo ime.

Nema „dobre desnice“ u Izraelu. Ona može postojati u zemljama bez aparthejda. Ali ne i kod nas. Ni u Južnoj Africi ona nije bila legitimna. Ne smemo je prihvatiti zbog otpora prema Netanijahuu. Ne treba podleći uverenju da je dovoljno ukloniti Netanijahua, a posle će se sve nekako rešiti samo od sebe. Ima ljudi kojima ni po koju cenu ne treba dozvoliti da budu na našoj strani.

Haaretz, 20.12.2020.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 06.01.2021.


________________

  1. Meir Kahane, političar koji je zastupao nasilnu borbu protiv antisemitizma. Osuđivan je za terorizam u SAD, a kada je emigrirao u Izrael organizovao je napade na Palestince. Osnovao je i partiju koja je 80-ih godina prošlog veka osvojila jedno mesto u Knesetu. Kasnije mu je bilo zabranjeno da učestvuju na izborima zbog rasizma.
  2. Nova nada izraelske politike, dugogodišnji poslanik Kneseta iz redova vladajuće partije Likud i ministar u dva saziva. Iako otvoreni rasista, postao je miljenik javnosti jer je odbio da učestvuje u trenutnoj vlasti. Najpre se usprotivio Netanijahuu na prošlogodišnjim stranačkim izborima, na kojima je izgubio, a onda je napustio stranku i osnovao svoju. Ovo nije prvi put da istaknuti članovi Likuda napuštaju partiju (Arijel Šaron, Ehud Olmert, Cipi Livni).