U svojoj knjizi Patologije demokratije (Les pathologies de la democratie, Fayard 2005) Sintija Fleuri (Cynthia Flery) podseća na opažanje Aleksisa de Torkvila da „opasnost po demokratiju uglavnom potiče od entropijskog naboja individualizma. U demokratiji „individualizacija“ – princip lične emancipacije – ima tendenciju da se samoparodira, da bi se na kraju pretvorio u razorni egocentrizam.“

U tom razornom egocentrizmu vidim razloge nemogućnosti da se uspostavi pravi, neostrašćeni, civilizovani dijalog o različitim načinima delovanja u sferi politike, o različitim odlukama koje u vezi sa tim donosimo i o različitim rezultatima/posledicama tih delovanja i odluka.

Svojim tekstovima i javnim nastupima pokušao sam da uspostavim dijalog raznomislećih. Zastupao sam i dokazivao, verujem legitiman stav, da su beli listići zapravo glas za očuvanje status quo-a kao i čvrsto uverenje da beli listić jeste legitimni, demokratski način iskazivanja nezadovoljstva, ali da nikako nije građanska neposlušnost.

Drage Svetlane, vi ste poslednju emisiju Peščanika uredile tako da Miloš Čirić moje tekstove naziva „pretećim pismima“, da mi pripisuje ono što nikada nisam ni rekao ni napisao, kao što je: „vi nemate pojma, vi ste maloumni. To je to, vi ste maloumni, vi ste idioti, to su neki idioti ovi tu isfrustrirani. I tu kreće ta agresivnost, to vređanje oko belog glasa, oko praznog zapravo listića i poništavanja listića na ovim izborima“. Moja agresivnost!?! Ne. Njegova i urednička.

Niste reagovale ni kada mi Miloš Ćirić imputira „da sam zamenio (nezamenjivu) Vesnu Pešić, da sam preko noći postao „partijski službenik“ koji se hvali da je „jedan od osnivača civilnog društva u Srbiji. To je neko udruživanje po drugoj osnovi, ne partijskoj. I sad posle svega dolaziš da mi objašnjavaš kako je jedino moguće udruživati se na partijskoj osnovi“. Dobro znate da ništa od navedenog, nikada i nigde nisam ni rekao ni napisao. Upravo suprotno. Samo vi znate zašto niste reagovale na te neistine.

Istovremeno, o belim listićima se razvila rasprava sa Vladimirom Pavićevićem koja mi se u prvom trenutku učinila zanimljivom. Ali, već posle prvog toma njegove odgovor/trilogije sam shvatio da pred sobom imam u „naučnu formu“ upakovanu scenu Bate Živojinovića iz „Štefice Cvek u raljama života“. Bio sam odlučio da otpišem kada tekst bude kompletan, ali to neću učiniti ne zato što me je gospodin Pavićević snagom svojih argumenata uverio da beli listići jesu građanska neposlušnost, već da bih mu pružio priliku da svoje tekstove još jednom pročita, ovog puta (samo)kritički, i ukloni površnosti i kontradikcije koje su prisutne u skoro svakoj rečenici. Ako želi, mogu mu dostaviti svoje beleške i komentare.

Smatram da je potrebno stvari nazvati pravim imenom, da bi se pokazalo da su tvrdnje da na „političkoj sceni postoji samo veće ili manje zlo“, da „su svi isti“, samo izgovor onih koji će da crtaju čiča Gliše. Jasno je svima da na političkoj sceni ipak nisu svi isti. Zato Vesna Pešić u tekstu „Sve je isto, samo su svi tu…“ otvoreno poziva na glasanje za Tomu Nikolića, Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku: „Moram da priznam: sve me više hvata neki inat. Za Karića protiv Palme, za Velju protiv Mrke, za Vulina protiv Trivanke. Kad je bal, nek je bal!“

Gospodin Pavićević je još jasniji, kada doduše onako usput, u fusnoti, iskazuje prave ciljeve akcije koju zagovara: „To ne znači da 100% građanki i građana koji precrtaju listić imaju identičan motiv. Neki birači će da glasaju samo zato što žele da kazne Liberalno demokratsku partiju i Demokratsku stranku za ono što (ni)su uradili za protekle četiri godine. Drugim rečima, značajan broj ljudi biće zadovoljan da vidi kako DS odlazi s vlasti, a LDP propadne na izborima (recimo, ne uđe u Skupštinu, jer neće preći cenzus). Raznovrsnost motiva da se precrta glasački listić i učini nevažećim ne utiče na domete inicijative kojom je pokrenuta kampanja za beli glas.“

I za kraj, slika kojom najavljujete poslednju emisiju, jer slika vredi kao hiljadu reči… Ne protiv Dačića, Nikolića, Šešelja, Koštunice… Isprljajmo, oštetimo svojim listićima samo Preokret.

 

 
Dakle, očigledno ovde nije reč ni o kakvom „nužnom uzdržavanju“. Ovde je reč o (naravno legitimnom) razornom egocentrizmu sa izraženim elementima lične osvete. Potpuno je irelevantno ko se Preokretu zašto sveti. Jedino je važno da on bez „nas“ propadne. Rastuća nervoza „čiča Gliša“ je verovatno posledica nesporne istine da će Preokret, uprkos svim uloženim naporima, izvesno postati relevantna politička snaga u Srbiji. Kad ne bi bilo tako ne bi se češali, kako kaže Srđa Popović, samo „Oni koji boluju od političkog svraba, (oni koji) teško mogu da shvate kako potrebe i mogućnosti ljudi daleko premašaju reflekse bezglavog političkog aktivizma“. Češali bi se svi.

Srdačan pozdrav
Miljenko Dereta

Beograd, 2. maj 2012.

 
Peščanik.net, 03.05.2012.