Zanimljivo je ovo sa marihuanom. To jest, trenutak u kome priča izbija u javnost. U času, naime, kada su sve oči uprte u aferu Krušik, u koju je ministar policije uvaljen do grla, dolazi do policijske akcije u kojoj se otkriva proizvodnja ogromne količine „opojnih droga“. I to bi, međutim, ulazilo u uobičajene policijske aktivnosti da nije bilo jednog telefonskog poziva. To jest, da u javnost nije procurela vest da je prvi poziv koji je po hapšenju uputio Predrag Koluvija, vlasnik poljoprivrednog dobra „Jovanjica“ na kome je marihuana pronađena, bio poziv Andreju Vučiću. Andrej Vučić je, naravno, to odmah demantovao i zapretio tužbama na šta su potencijalno optuženi uzvratili da jedva čekaju.
O tome da li je poziva bilo ili nije neko naivan
možda bi rekao utvrdiće sud, ali nije u tome poenta. Najvažnije je to što je
priča o pozivu izašla u javnost, a to je moglo biti samo iz policijskih
krugova. Jer, od tog trenutka, zapravo, kada je u vezi sa marihuanom pomenut
(kontroverzni) brat predsednika Republike jedna obična kriminalna radnja
postala je velika politička afera. Možda stvarno veća i od Krušika.
Da li je ta policijska akcija, postavlja se
pitanje, bila slučajna ili ne? To jest, da li je bila deo „redovnih policijskih
aktivnosti“ ili se zapravo od početka znalo šta se iza brda valja?
Moguće je da je ovo samo (još) jedna
mefistofelska ujdurma da bi se pažnja javnosti skrenula sa pravih stvari. Ali
nije nemoguće ni da je ovo poruka Nebojše Stefanovića da i on konja za trku
ima. Da neće mirno da gleda kako Vučić mirno gleda kako njega, Nebojšu, čereče.
I da neće dozvoliti da tako olako bude „odstreljen“. Tata za brata.
„Pičvajz“ u SNS-u, dakle. Drugim rečima, to bi
moglo da znači da je SNS počeo da se raspada iznutra i da su kao hijene oko
plena počeli da se međusobno proždiru. Bilo bi, međutim, previše smelo izvući
takav zaključak. Veća je verovatnoća da će sad pokušati da se konsoliduju,
skupe i povežu svoje redove, možda uvedu neka ograničenja i pravila, kako to
već rade slične organizacije. I nastave istim putem.
To će pokušati. Na građanima je da im to ne
dozvole.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.