Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Jer, to se sad traži – neko jači od države, da se razreši čvor. Evo šta gledamo – jedan policajac optužio je druge policajce da uzgajaju opijate na najvećoj plantaži opijata u Evropi. Mislim da sam dobro zapamtio, tako se o tome priča u medijima. I dobro, nije baš da su se time bavili policajci. O uzgajanju opijata starali su se članovi nekih drugih službi. Samo što nama civilima sve te službe liče na policiju. Dobro, da ne komplikujemo. Ti policajci našli su se pred sudom. Slika izgleda ovako, država goni državu na osnovu dokaza koje je prikupila država.

To nije potpuna slika. U čitavu stvar umešao se i takozvani vrh države: taj vrh je već presudio – država nije gajila opijate. Policajac laže. Vlasnik plantaže i njegovi pomagači iz službe su nevini. Ali, policajac ne odustaje. Pa su mu zapretili smrću. Ako je vrh države u pravu, ako su vlasnik plantaže i pomagači iz službi nevini, i ako se na plantaži nisu sadili opijati, ko preti policajcu smrću? Mislim, zašto bi mu se pretilo smrću kad samo treba pokazati da laže. Možda je on pretnje izmislio? Možda, ali je država odlučila da ga zaštiti i dodelila mu državu da ga čuva. To jest, ljude iz specijalnih jedinica.

To nije puno ime tih jedinica, ako se ne varam – to su Specijalne antiterorističke jedinice. Iz čega se možda može zaključiti da teroristi prete policajcu. Ali, ko su tu sad teroisti. Da se nisu teroristi bavili opijatima? Nisu. Opijatima se ili bavila država ili se njima nije bavio niko. A opet, država je dodelila zaštitu, što znači da i ona vidi pretnje kao verodostojne. Pa sad imamo državu koja prijavljuje državu i izvodi je pred sud, dakle opet državu, pa onda država da bi se izvukla preti državi, a na tu pretnju država odgovora zaštitom države. Nema smisla, je l da?

Ali baš tako stoje stvari. Dobro, lakše je kad se uvedu imena. Krenimo ispočetka. Policajac Milenković prikupio je dokaze da se u Jovanjici gajila u našoj zemlji zabranjena marihuana. Na osnovu tih dokaza, sud goni vlasnika zemlje Koluviju. Među dokazima stoji i da Koluvija nije običan civil – imao je legitimaciju službe (neke, koje god). I to nije sve, plantažu su čuvali takođe ljudi iz službe. Dakle – državni posao. Milenković i kolege na sudu su rekli da je njihov cilj bio da pred sud izvedu direktora službe, jeste, Gašića koji je tada bio na čelu BIA-e. Odatle je jedan korak do Vučića.

Vučić je odmah požurio da obesmisli tvrdnje Milenkovića i diskredituje ga. To je ravno priznanju krivice, ali se s tim ipak ne može ništa. Kako god, Milenković kaže da ga prate i da mu prete da će ga ubiti. Zbog toga dobija zaštitu SAJ-a. Ako se nekome čini da priča ovako ima više smisla – taj se grdno vara. Jer baš je onako kako smo rekli – država je prijavila državu, pa je država uzela da sebi sudi, a dok traje proces država preti državi i odlučuje da od svojih terorističkih pretnji zaštiti državu. U tome mi živimo. Kada Vučić kaže da nema niko jači od države, na koju državu tačno misli?

Ali, ni tu nije kraj. Policajcu Milenkoviću nudili su mito da odustane od svojih tvrdnji i povuče svoje dokaze. Ako se malo bolje pogleda, mito mu je opet nudila država u vidu advokata koji je ujedno i (većinski) poslanik u parlamentu i predsednik nekog (zar je bitno kog, kad je on predsednik, ali ipak je ironično da je baš za pravosuđe) parlamentarnog odbora. Taj advokat, jeste Đukanović, da bi potkrepio kredibilitet svoje ponude, pozvao se na Vučića i rekao da govori u njegovo ime. Tako stoji u belešci Milenkovića o čijoj se verodostojnosti sada raspravlja.

Ako je tako kako stoji u belešci, imamo još jedan krug na našoj komplikovanoj jednostavnoj slici: država korumpira državu. Slika je jednostavna jer na njoj gledamo samo državu. A komplikovana je jer ta država radi svašta – od onoga što država treba i mora da radi (Milenković) do onoga što nikako ne bi smela, jer to ukida državu (svi ostali). Samo što ni ovde nije kraj. Kada Đukanović hoće da korumpira Milenkovića, on mu još kaže da samo treba da prizna da je sve to što je on pronašao i utvrdio izmislio Stefanović.

Gle sad, još jedan ministar, istina bivši. Što da ne, kad je tu Gašić, što da se ne nađe i Stefanović. Kako sad izgleda slika države? Ne, nećemo sve ispočetka. Stvar je u tome da mi državu nemamo. A na njenim razvalinama stoji stranka koja puca po šavovima. Kada se sve to sruši i slegne se prašina, šta će ostati? A tek ako se ne sruši.

Peščanik.net, 08.09.2023.

JOVANJICA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).