Foto: Konstantin Novaković
Foto: Konstantin Novaković

Slučaj Jovanjica ulazi u završnu fazu. Biće zataškan.

Kratko je trajala bajka o policajcu Slobodanu Milenkoviću, kome je profesija bila važnija od strepnje da će je izgubiti. Njegov je tim uhapsio vlasnika, uz neoborive dokaze da farma marihuane raste do vrha režima.

Možda bi bilo suviše patosa da ovde govorimo o časti i hrabrosti. Policajci u Srbiji su ljudi koji žive pod amrelom kriminalne vlasti. Šta da urade kako bi radili svoj posao kako valja, i opstali u njemu?

Izgleda da to nije moguće, i da svako od njih mora da napravi izbor, naročito ako je uznemirio korisnike elitne septičke jame. Kad jako zasmrdi a oseća se odakle, njihovo je da kažu da nas um i čulo mirisa varaju.

Tako je Milenković, mlad čovek, sin policijskog generala Sente, samo malo bio heroj mahale, uverene da se pojavio Georgije koji ima snage da se sukobi sa alavom aždahom, istera je sa legala i pokaže pučanstvu. Pa kud puklo neka pukne, bar bi slavno pao ali otvorio oči kolegama: vidite da se može! Cena je ništavna prema onome što je urađeno. Bar za nekoliko sedmica bio je sam protiv svih.

A onda se pročulo da je uhapšen. To bi mogao da bude logičan kraj karijere neposlušnog policajca, koji je pendrekom džarnuo u gnezdo stršljenova. Navodno su mu podmetnuli neke opijate, pa su ga priveli oni koje je učio kako se to radi.

MUP je opovrgao takve glasine, u stilu: nije tačno, eno ga Slobodan na radnom mestu, obavlja svoje teške i odgovorne poslove.

Jesmo li očekivali da Milenković izraste u neku verziju Aleksandra Obradovića? Tek onda bi državna zločinačka grupa bila rasklaćena i ostavljena na goloj ledini. Otkrivanje podataka o porodici i njenim tajnama jeste državna stvar, i pošteni policajac bi svakako dobio kariku na nozi. Ili nešto još gore.

Ne treba mu zameriti što nije izašao javno sa najvažnijim podacima koje ima o vrhu srpskog narko kartela. Toliko je imao snage, istrošio se u svojim dilemama i strahovima, računao je možda sa malim dobicima i gubitkom svega što je uradio.

Da li je svojom odlukom da izađe sa izjavom koja nije nimalo jasna a još manje njegova, izgubio ili dobio, nije poznato. Nije poznato šta je očekivao da dobije i čega se bojao. Ali da nečega jeste, jasno je iz onoga što je rekao. Uz čestu upotrebu pojma „kompletno“, (valjda potpuno, celovito), Milenković podvlači da nikakvih pritisaka na njega niti na ljude koji su bili u akciji, nije bilo. Da su sve radilo po zakonu, i uz kompletno učešće nadležnog tužilaštva.

Izjava osušena dozlaboga, do suve drenovine. Ničega u njoj nema, pa se vidi da ona nimalo nije bila potrebna Milenkoviću, nego vrhu države. Još se istražuju stvari, ima mnogo zamršenih puteva i ništa nije gotovo. Ništa nije rečeno o tome šta na farmi radi Vulin koji čupa šargarepu a tvrdi da je to paradajz, ili Babić, koji oduševljeno hvali najogledniju farmu u Srbiji.

Šta su oni radili tamo, ako nisu bili na mobi kod gazde koga nisu mogli da odbiju.

Dobro, recimo da je rečnik inspektora Milenkovića takav, birokratski i sažet zbog prirode posla. Tako su mu napisali, rekli mu šta je važno da naglasi, pripretili mu i čovek je savio šiju i naglasio.

U stvari, čitava je izjava, data u nevreme, bez pravog razloga i povoda nastala samo zbog jedne stvari: da policajac, označen u javnosti kao hrabar i odan profesiji, javno amnestira braću Vučić. Oni nemaju veze sa slučajem Jovanjica, sve smo ispitali, istražili, pregledali, ali te dvojice tamo ni u tragovima nema. To je otprilike rekao Sentin sin. Kraj, gotovo!

Tako je Slobodan Milenković postao živi poligraf braće Vučić, oslobodivši ih istrage, što nije u domenu njegovih ovlašćenja.

Izvan tog domena se našao zato što je jedno vreme vršio svoju dužnost.

Sada tek može da pravi karijeru, pošto su ga obaveze da traga oslobodili ljudi za kojima je tragao.

Peščanik.net, 11.01.2020.

JOVANJICA