„Nije nam bilo prijatno da uhvatimo državu u kriminalu“, čitamo u nedeljniku Vreme reči Dušana Mitića, šefa operative Odeljenja za borbu protiv droga beogradske policije u vezi sa slučajem Jovanjica, upućene sudiji. Inspektor Mitić je pred sudom svedočio o razmerama „najvećeg narko-korupcionaškog skandala koji je ikada zadesio Srbiju“, a razmere su ogromne. U slučaj Jovanjica su umešane bezbednosne agencije BIA i VOA, pripadnici MUP-a, političari iz vlasti, pravosuđe i režimski mediji. Inspektor Mitić je zajedno sa svojim načelnikom Slobodanom Milenkovićem zaslužan za hapšenje Predraga Koluvije, vlasnika plantaže organske hrane i industrijske konoplje Jovanjica, za koju se u istrazi ispostavilo da je plantaža marihuane koja služi za proizvodnju „prvoklasnog skanka“. Zbog hapšenja Koluvije, na Mitića i Milenkovića se bio okomio državni vrh i režimski mediji u pokušaju da ih kriminalizuje, a postoji i opasnost od likvidacije.
Predrag Koluvija je uhapšen zajedno sa svojim vozačem 2019. na autoputu Beograd-Niš u automobilu koji je imao blinkere i pravoslavni krst sa oznakom Srpske pravoslavne crkve na karoseriji. U javnosti se Koluvija predstavljao kao pobožni i uspešni privrednik. U emisiji Ozbiljno sa Đukom, za vlasnika Jovanjice se kaže da je „verujući čovek“, iza koga stoje brojni sveštenici, jer im je mnogo pomagao, a posebno je pomagao manastir Hilandar. Razgovor je vođen među pravoslavnim ikonama i isticanje pobožnosti je trebalo da služi kao glavni alibi, ali će pre biti da je optuženi kroz donacije i ktitorstvo – pravoslavni vid indulgencije – sebi kupovao oprost grehova od strane SPC-a.
Religioznost i svet kriminala se inače prepliću još od kraja 80-tih i početka 90-tih. Najpoznatiji je primer Đorđa Božovića Giške, pobožnog kriminalca i vođe paravojne formacije Srpska garda. Očevici pričaju da je Giška doživeo duboko pokajanje u manastiru Ostrog, ali ga to nije sprečilo da kasnije ode na hrvatsko ratište – ili je možda pokajnička inicijacija u manastiru tome i služila – i tamo 1991. pogine. Religioznost je Božoviću podarila i novi život nakon smrti: tabloidi su pisali o čudu njegovog navodno „netruležnog tela“.
Kriminalci i osumnjičeni za organizovani kriminal prate opšti trend religioznosti građana Srbije, koja se u regionu Zapadnog Balkana, ali i u zemljama Istočne Evrope, uglavnom vezuje za nacionalnu pripadnost.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za 2022, koje se odnosilo na istraživanje nacionalne i verske pripadnosti građana Republike Srbije, pripadnici hrišćanskih veroispovesti čine veliku većinu od 86%: pravoslavaca je nešto više od 81%, katolika skoro 4%, protestanata 0,8%, dok je pripadnika drugih hrišćanskih crkava ili onih koji su se izjasnili samo kao hrišćani 0,9%. Na drugom mestu je islamska religija sa 4,2%. Ateista je 1,1%, agnostika 0,1%, a oko 2,5% građana je iskoristilo ustavom zagarantovano pravo da se ne izjasni. Od ukupnog broja građana srpske nacionalnosti pravoslavnih je 89%, a među onih 11% ima pripadnika drugih hrišćanskih veroispovesti i religija (islama i judaizma), ateista i agnostika.
Verska pripadnost i religioznost, međutim, nisu identični društveni fenomeni. U istraživanju centra Pew iz 2019. religioznost je definisana kroz četiri kategorije: važnost religije, učestalost molitve, pohađanje verskih službi i vera u Boga. Ovo istraživanje je pokazalo da u Srbiji u kategoriju visoko religioznih spada 32% građana i da je na osnovu toga naša zemlja na 10. mestu u Evropi (u regionu su ispred BiH na 6. i Hrvatska na 7. mestu).
Pored toga što beleži veliki procenat građana koji se identifikuju sa verskim zajednicama i ima solidan procenat religioznih, Srbija istovremeno spada u najsiromašnije zemlje Evrope. Istraživanje Evropskog zavoda za statistiku za 2021. smešta Srbiju na četvrto mesto po siromaštvu. A siromašnije od Srbije su Severna Makedonija, Albanija i BiH. Najsiromašnije članice EU su Grčka i Bugarska. Od ovde nabrojanih država, četiri su sa izrazito pravoslavnom većinom: Srbija, Makedonija, Grčka i Bugarska.
Organizovani kriminal i korupcija dobrim delom doprinose nerazvijenosti, siromaštvu građana i razaranju društvenog života i državnih institucija koje bi trebalo da rade u javnom interesu svih građana.
Pravoslavna verska kultura mahom ide na ruku ovim negativnim tendencijama. Na osnovu antropološkog optimizma – da je svakom pristupačno spasenje – pravoslavna religioznost je kontemplativnog i asketskog karaktera (kao jedinog puta spasenja), a podvižnik (asketa) je u središtu verskog, kulturnog i društvenog ideala: što dovodi do anuliranja društvenosti i odnosi među ljudima postaju individualistički. Pravoslavna verska kultura stvara „ličnosti nesklone višim formama društvenog života“ i zbog toga je „pravoslavnom čoveku veoma teško da služi nekakvim apstraktnim i bezličnim tvorevinama kakve su ustanove“.1
Stoga razaranje društva i države kroz organizovani kriminal od strane ubeđenih pravoslavnih vernika – ili pak izdašni i bezdušni zahvati iz državnog budžeta od strane SPC-a – nisu baš u nesaglasnosti sa onim što nudi pravoslavna verska kultura. Verovatno je na takve vernike mislio psalmopojac kada je izgovorio stih: „Reče bezumnik u srcu svojem: nema Boga; nevaljali su, gadna su djela njihova; nema nikoga dobro da tvori“, jer u vreme nastanka psalama ateista nije bilo ni 1,1%, koliko ih danas ima u Srbiji.
Peščanik.net, 29.06.2023.
JOVANJICA
