Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović
Da li će Grčka, pošto izabere, ako izabere, vladu sastavljenu od partija koje se protive merama štednje, ugroziti opstanak evropske monetarne unije? Neće, čak i ako grčka nova vlada odluči da evro zameni drahmom i proglasi moratorijum na spoljne dugove. To nisu tako velike pare za čitavu evro zonu, a uglavnom je reč o suverenim kreditorima, tako da ne bi trebalo očekivati finansijsku krizu. Kako bi prošle grčke banke i štediše, to je naravno tema za buduću grčku vladu. Do sada su glasači bili protiv napuštanja evra, ali, na kraju krajeva, to je na njima da odluče. Tačno je, međutim, da zemlja članica monetarne unije ne može biti iz nje izbačena protiv svoje volje. Hoće li nova vlada, ako je sastavi Siriza, biti uspešna privredno, socijalno i politički, pa i u tome da dodatno reprogramira grčke dugove, to već od nje najviše zavisi.
To ne znači da će evro trajno opstati ili, drukčije rečeno, da će opstati pod svim okolnostima. Na početku krize i posebno na vrhuncu krize javnih dugova, sredinom 2012, moglo je da dođe do raspada evropske monetarne unije, čak i uprkos zainteresovanosti zemalja članica da se ona očuva, usled balkanizacije bankarskog sistema. Sada više nije takvo stanje stvari i nova grčka kriza ne bi imala takav efekat da se praktično izgubi kontrola nad monetarnim i finansijskim kretanjima (uspostavljena je bankarska unija i postoji značajan fond za stabilizaciju). Tako da eventualni kraj evra zavisi od toga da li je to u interesu zemalja članica, dakle stvar je izbora. Trenutno nema privlačnije alternative, što ne znači da je nikada neće biti.
Mogu li Nemačka i druge zemlje koje koriste evro, uz naravno Evropsku centralnu banku, da pomognu Grčkoj u savladavanju privredne krize? Mogu, ali tu je otpis ili reprogram dugova od manje važnosti, jer to već čine, kao što ne bi uostalom mnogo pomoglo ni povećanje grčke potrošnje – što je sve u programu Sirize. Veća nemačka, i drugih zemalja, potrošnja i viša stopa inflacije u zoni evra bi Grčkoj bili od veće pomoći, jer bi to prvo povećalo njen izvoz, a drugo bi smanjilo realni teret duga. Tome bi moglo da pomogne slabljenje kursa evra u odnosu na dolar.
Zašto nema zabrinutosti zbog toga što evro gubi vrednost u odnosu na dolar, a obratno je slučaj sa rubljom ili dinarom? Zato što je evro rezervni novac. Tako da bi oni koji zarađuju u evrima, a imaju obaveze u dolarima, trebalo da su te svoje obaveze osigurali na jedan ili drugi način. Za ostatak likvidnosti se brine Evropska centralna banka, čija monetarna politika nije ograničena rezervama stranog novca, dolara dakle, te ne mora da diže kamatne stope ako to učini američka centralna banka. To nije slučaj sa dinarom ili rubljom, jer je rezervni novac strani, usled čega te rezerve čine zapravo osiguranje onima koji u stranom novcu štede ili se zadužuju. Usled toga, koliko novaca ima u zemlji zavisi od toga koliki je priliv stranih sredstava, bilo da je reč o tekućim transakcijama ili o finansijskim. Stoga, u slučaju evra, gubitak vrednosti u odnosu na dolar može da ima posledice po ubrzanje inflacije i povećanje izvoza, a i jedno i drugo bi bilo dobro u sadašnjim okolnostima. U slučaju rublje ili dinara, finansijski efekti, recimo sposobnost otplate stranih obaveza, koji su negativni ako kurs slabi, mogu da budu veći od posledica po izvoz, dok bi efekti na inflaciju u Srbiji trebalo da budu pozitivni, jer je ona sada veoma niska, a negativni u Rusiji, jer je već bila viša nego što je poželjno. Zbog toga što je evro rezervni novac, Evropska centralna banka ne vodi neposredno računa o kursu evra prema, recimo, dolaru.
Može li mala zemlja da ima rezervni novac? Može, recimo kao Švajcarska, Švedska, Velika Britanija, čija je privreda mala u evropskim, a pogotovo u svetskim razmerama, a to je verovatno slučaj čak i sa Češkom, mada se o tome može raspravljati. Ove zemlje mogu da gomilaju rezerve stranog novca kao način ograničavanja njihovog priliva,1 ili da kao Švajcarska nude negativnu kamatu na rezerve centralne banke, ali to ne mora da ih onemogući u vršenju samostalne monetarne politike. Tu, recimo, greše oni koji krive dominaciju dolara za to što rublja nije rezervni novac. Pa onda gotovo geopolitički posmatraju njihove međusobne odnose: rublja neće biti rezervni novac dok dolar ne prestane to da bude, dok Rusija ne pobedi Ameriku maltene. Zapravo, ruska centralna banka, uostalom kao i srpska i mnoge druge, nemaju potrebnu samostalnost i kredibilnost, pa je njihov proizvod, domaći novac, inferioran stranom. To nema veze ni sa dominacijom dolara (bar ne od raspada Bretonvudskog sistema pre četrdesetak godina) niti sa strukturom odnosa moći u svetu niti sa klasnim odnosima niti sa ideologijom, već pre svega sa interesima domaćih vlasti, političkih i privrednih, i u krajnjoj instanci sa interesima javnosti.
Da li je tome razlog partijska okupacija vlasti? Nije. Veoma je teško u demokratiji partije odvojiti od upravljanja javnim sektorom, pa i centralnom bankom. Da bi se to postiglo, nije dovoljno, pa ni neophodno, da meritokratski, a ne partijski, kriteriji određuju ko će biti na čelu nekog državnog preduzeća ili ustanove ili usluge. Ključno je da se, kada je reč o profitnim centrima (državnim preduzećima), sudbina upravljača veže za bilans uspeha, a kod budžetskih centara (javne i komunalne službe), da postoji čvrsto ograničenje. To su načini da se ograniči uticaj partija ne toliko na izbor rukovodioca, već na poslovanje preduzeća i ustanova. Ovo važi i za administraciju i centralnu banku i druge nezavisne ustanove. U većini evropskih demokratija, one nisu pod partijskom kontrolom ne zato što je reč o stručnim osobama, pa tu kontrolu ne dozvoljavaju, već zbog jasnih pravila i sistema odgovornosti, a i zato što promene partija na vlasti ne utiču na njihove karijere, bar ne jedino i odlučujuće. Što ne znači da se u demokratijama može ukinuti političko tržište, a ni da je to poželjno. Politički poslovi nisu stručni, što ne znači da ne mogu bolje da ih obavljaju obrazovani i stručni ljudi.
Da li ima smisla prodavati uspešno preduzeće u državnom vlasništvu? Uspešno ovde znači profitabilno. Ima ukoliko se taj novac može uložiti u neko drugo preduzeće. Recimo, u obrazovanje ili u puteve ili u železnicu ili u poboljšanje zdravstvene zaštite ili u nauku i kulturu čak. Ovo drugo ulaganje koje bi država preduzela ne bi moralo da bude profitabilnije samo po sebi, ali to ne bi ni trebalo da je kriterij uspeha za državna ulaganja. Ona bi trebalo da donesu veću društvenu dobit, gde se računaju i eksterni efekti takvih ulaganja. Recimo, ulaganja u obrazovanje su svakako društveno profitabilnija, ako se to tako želi izraziti, od onih u bilo koji vid komercijalnog posla. To obično znači i da imaju veći uticaj na zapošljavanje, ne samo u toj oblasti već uopšte uzevši – recimo ukoliko je tačno, kao što jeste, da je stopa zaposlenosti obrazovanijih veća od onih neobrazovanijih.
Ne gubi li država time profit, dakle budžetski prihod? Ne gubi li „zlatne koke“ kako se to ponekad kaže? Ne. Najpre, profit državnih preduzeća ne bi trebalo da se koristi za tekuću budžetsku potrošnju, jer bi to dovelo do degradacije tog preduzeća i konačno do toga da ono proizvodi gubitke. Ako, pak, taj profit, kao budžetski prihod, ne bi išao u tekuću potrošnju, išao bi u ulaganja, što je onda argument da se postepeno, a ne odmah, ulaganja države presele iz tog preduzeća u druga, recimo u ona koja imaju značajne fiksne troškove, dakle delimično su javna dobra, ili u ona sa značajnim eksternim efektima, kao što su ulaganja u ljudski ili socijalni kapital. Ukoliko, u tom procesu, to državno preduzeće ne bi trebalo da propadne, jer nema sredstva da ulaže, budući da su preneta u budžet, to bi se moralo nadoknaditi privatnim ulaganjima, što znači da bi ono bilo privatizovano, mada postepeno, a ne odjednom.2
Nije li državno vlasništvo u javnom interesu? Šta je javni interes? Uzmimo javna dobra, jesu ili ona u javnom interesu? Šta su javna dobra? To su dobra koja mogu svi da koriste, dakle nisu isključiva i konkurentna u upotrebi ili u potrošnji. No, njihova proizvodnja košta, recimo poreskog obveznika. Može se desiti da svi poreski obveznici imaju istu korist od tog javnog dobra, pa je interes svakog pojedinačno istovremeno i javni interes. No, naravno, oni ne moraju da budu isti, što znači da bi poreski sistem trebalo da bude usklađen sa tim pojedinačnim interesima za potrošnjom javnih dobara, pa tako i za ulaganjima u njih. Javni je, dakle, interes zbir, valjano odmerenih, pojedinačnih interesa.
Mogu li javni i pojedinačni interesi da budu u sukobu čak i u uslovima kada je poreski sistem idealno usklađen sa ovim drugim? Mogu, jer može da postoji interes da se koriste javna dobra, a da se ne doprinosi njihovom obnavljanju. To je jedan od razloga što postoji legitimna prinuda, dakle što se, recimo, porezi ne plaćaju dobrovoljno. Ta prinuda je legitimna dotle dok je takva da obezbeđuje nivo javnih dobara koji je usklađen sa pojedinačnim interesima za tim javnim dobrima. Kako ne postoji neki neposredan način da se zna koji su to pojedinačni interesi, potrebna je procedura kojom se o tome donosi odluka, recimo demokratska. Tako da je javni interes za javnim dobrima agregat pojedinačnih interesa do kojeg se dolazi procedurom koja čini legitimnim prinudno zadovoljavanje javnog interesa. Njome se ne mora doći do pune usklađenosti pojedinačnih interesa za javnim dobrima sa pojedinačnim poreskim teretom, ali se može doći do usklađenosti ostvarene raspodele troškova i koristi sa procedurom, recimo demokratskom, odlučivanja u tom smislu da je trošak odstupanja prihvatljiv zbog legitimnosti prinude koju taj postupak odlučivanja obezbeđuje.
Naravno, kada bi postojao dobrovoljni, ugovorni, način usklađivanja javnih sa pojedinačnim interesima, to bi bilo i jeftinije i pravičnije, no kako to nije ostvarivo, postupak kojim se prinuda čini legitimnom je taj koji usklađuje javni sa pojedinačnim interesima. Imamo, dakle, pojedinačne interese za javnim dobrima i postupak kojim se oni sabiraju u javni, koji ako je legitiman, prinudno obezbeđuje ispunjenje javnog interesa. On može da obezbedi i da je legitimno preraspodeliti dobiti, zarade i bogatstva, dakle obezbediti poželjni stepen jednakosti tako da neki doprinose više, a neki manje. To je prednost demokratskog načina odlučivanja, jer čini mere preraspodele legitimnim, što bi trebalo da se vidi i u strukturi javne potrošnje, u budžetu znači.
Koliko se može finansirati budžetom? To je taj problem štednje na javnoj potrošnji, pred kojim se nalaze i Grčka i Srbija. Ukoliko se javna potrošnja jednim delom, delom koji čini fiskalni deficit, što je potrošnja iznad prihoda, ako se ona finansira zaduživanjem, to će povećavati ukupni javni dug. Da li će se on uopšte moći vratiti zavisi od toga kojom se brzinom povećava u poređenju sa brzinom povećanja nacionalnog dohotka, ili ono što se meri kao BDP, dakle u poređenju sa privrednim rastom. Uzmimo, dakle, da se država ne zadužuje dodatno, onda javni dug raste samo po osnovu pripisanih kamata – recimo da su one 4 posto (recimo u evrima; grčke su nešto manje). Uzmimo, opet, da se očekuje, kao što je sada slučaj Srbije, nulta prosečna godišnja stopa rasta u sledeće tri godine (ili otprilike dva posto kada je reč o Grčkoj). I uzmimo da je namera, kao što nije, da se javni dug zadrži na nivou sa kraja 2014, recimo na 70 posto bruto domaćeg proizvoda. To bi značilo da bi primarni suficit u konsolidovanom budžetu (to je kada se od ukupne javne potrošnje odbije trošak kamata) trebalo da bude 2,8 posto od bruto domaćeg proizvoda, a da bi fiskalni deficit, dakle kada se uračunaju i izdaci za kamate, trebalo da bude nula.3 Ukoliko bi, recimo, prosečni rast bio jedan posto godišnje (u evrima), to bi značilo da bi primarni suficit trebalo da bude 2,1 posto od BDP, a fiskalni deficit bi mogao da bude 0,7 posto od BDP, dok ako bi rast bio 5 posto, primarni deficit bi mogao da bude 0,7 posto, a ukupni fiskalni deficit 3,5 posto.
Plan srpske vlade jeste da se javni dug na kraju 2017. zaustavi na 85 posto od BDP. Ako bi stopa rasta od 2018. nadalje bila čak 5 posto godišnje, a kamata ostala ista, to bi značilo da bi fiskalni deficit mogao da bude čak do 4,25 posto od BDP da se javni dug ne bi povećavao. Naravno, kod stope rasta od 5 posto, javni bi prihodi bili značajno veći, tako da bi fiskalni deficit mogao da bude znatno manji, pa bi se javni dug postepeno smanjivao u odnosu na BDP. Iz čega valja zaključiti da je za Srbiju (i Grčku) najbolji način da se oslobode pritiska javnog duga ako ubrzaju privredni rast, gde je Grčka već na putu da to postigne, dok je Srbija na samom početku. A ubrzanje privrednog rasta najviše zavisi od ulaganja, javnih i privatnih. Verovatno bi najbolje bilo kada bi grčka nova vlada tražila od EU da poveća ulaganja u Grčku, za šta već postoji plan u Evropskoj komisiji. A to bi podstaklo i privatna ulaganja. Isto važi i za Srbiju, uz sve ostale reforme koje bi i jedna i druga zemlja trebalo da sprovedu, a koje i nisu neidentifikovane i nepoznate. Samo što podrazumevaju troškove i gubitke pojedinih grupa i posebnih interesa, dakle podrazumevaju preraspodele.
Tu je sada taj problem, poznat inače iz vremena raspada Jugoslavije, ali i iz drugih primera, što su dobici i gubici prekogranični, a legitimnost te preraspodele nije dovoljno jasna. Pa nije jasna ni raspodela odgovornosti, jer nije jasno kako bi, recimo, nemački poreski obveznik trebalo da se, kako se to kaže, solidariše sa grčkim i obratno. To je proces ustanovljavanja legitimnog postupka kojim bi se takve odluke mogle donositi kroz koji prolazi Evropska unija, a kome Jugoslavija nije bila dorasla. Ako hoćemo, možemo ga nazvati procesom ustanovljavanja evropskog javnog interesa.
Peščanik.net, 09.01.2015.
GRČKA KRIZA________________
- Rezerve stranog novca su kao reinvesticija. Recimo, 10 milijardi evra deviznih rezervi srpske centralne banke su toliko evra ulaganja u inostranstvo.
- Neke rasprave u javnosti podsećaju na one u vreme Kosiginovih reformi. Sovjetski je sistem bio zasnovan na centralizovanim, državnim ulaganjima, koja su bila finansirana iz profita preduzeća, koja su sva bila u državnom vlasništvu. To je imalo za posledice svakojake neefikasnosti, pa je sistem reformisan tako da je deo profita ostajao preduzećima. Što je, pak, povećalo neefikasnost, jer država nije promenla ponašanje, a preduzeća nisu imala dovoljno novaca za ulaganje. Ima informacija da članovi ruske vlade sada proučavaju ove reforme, što ne sluti na dobro.
- Primarni suficit S = (R- G)D, gde je R realna kamatna stopa, G realna stopa rasta, a D javni dug kroz BDP. Kako je dug ili u stranom novcu ili je indeksiran na njega, a kako BDP u stranom novcu raste otprilike koliko i realno, i kamate i dug se mogu računati u evrima.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
