Foto: Ivana Tutunović Karić
Foto: Ivana Tutunović Karić

Peščanik je godinama mesto diskusije o legalitetu i legitimitetu izbora u Srbiji. 2012. godine, kada se odvijala gotovo epska diskusija o belom glasu (ili belim listićima), pitanje je bilo postavljeno otprilike ovako: da li lošu političku ponudu, bezidejnost političkih stranaka, njihovu zagledanost u sebe, umesto u društvene probleme, na čistac može isterati protestno poništavanje glasačkih listića?

Neki su čak predlagali i glasanje za Tomislava Nikolića, predstavnika današnje svevladajuće stranke, iz istog razloga. Ne zbog suštinske podrške Nikoliću, već iz protesta zbog toga što se njegovi manje zli (ovo bar nije bilo sporno) oponenti malo ili nimalo trude da budu dobri i odgovorni predstavnici građana koji su ih birali.

Pokazalo se da ni beli listići, ni protestno glasanje za Nikolića, a ni ona sasvim obična izborna apstinencija, nisu doveli do očekivanog rezultata 2012. godine. Manje zli nisu postali bolji i osvešćeniji. Uzmimo samo u razmatranje to da Boris Tadić trenutno „oslobađa Vračar“. Iako je za oslobođenje jedva prikupio potpise, on očekuje opštinsku pobedu. Sve to dok bojkotuje republičke izbore. Dakle, glavna meta svih oblika izbornih protesta 2012. beznadežno luta političkim nebom, bez perspektive da konačno ode u penziju, što je obećao pre više od osam godina. Jedino što nam se 2012. politički dogodilo, a vredno je pomena, jeste politička nepogoda sa kojom trenutno imamo posla.

Koliko je dosledan Tadić, toliko su dosledni i oni koji su se 2012. tiskali da objasne kako su izbori formalno slobodni, ali je ponuda takva da se protiv nje treba hitno pobuniti. Ako kojim slučajem dotaknemo radikalsko dno, doživećemo prosvetljenje koje će voditi smeni vlasti. Kao i u svakoj drugoj demokratskoj zemlji. Ova nada u smenjivost vlasti nas vodi direktno u sadašnji trenutak.

Radikalsko dno smo svi izgleda dobro spoznali. Valjda je sada došlo vreme za to očekivano izborno prosvetljenje?

Samo time se može objasniti to što se pioniri većine akcija iz 2012. danas sa podjednakom žestinom utrkuju da nam objasne da izbori zakazani za 21. jun možda nisu fer i pošteni (skraćeno od jednaki, opšti, slobodni, tajni, neposredni i lični), ali da na njih ipak treba izaći jer – pazite sada – možda nikad neće biti bolji. A sasvim izvesno je da će biti i gori. Iako su nekada bili bolji.

Možda se u periodu 2012-2020. na izbore ide pod pretnjom otkaza, sa zahtevom da se dostavi dokaz o glasanju za vladajuću stranku. Možda bugarski voz kruži pod zaštitom državnog i paradržavnog aparata. Možda policija obezbeđuje lokalne izbore u najmanjim opštinama. Možda nas popisuju po zgradama, mesnim zajednicama, javnim organima i preduzećima, možda prete ako poželimo da se kandidujemo kao nedirigovana i nedovoljno kontrolisana opozicija. Možda nigde ne možemo da saznamo da opozicija postoji. Ili ako postoji, ne možemo da saznamo da nije učinila brojne grehe koji je čine praktično nepostojećom.

Možda vladajuća stranka raspolaže biračkim spiskom, podmićuje hranom, uslovljava socijalnu pomoć glasom i lojalnošću jedinoj postojećoj političkoj figuri. Možda formira i Radnu grupu za koordinaciju i praćenje sprovođenja primene preporuka za unapređenje izbornog procesa, koja ništa neće uraditi iz svoje nadležnosti, jer tu nadležnost suštinski nikada nije ni imala. Možda jedinoj partiji bahato padne na pamet da izbore sprovede tokom epidemije naročito zarazne bolesti.

Možda su u ovom periodu opozicioni politički akteri umesto medijskog prostora koji im po zakonu pripada dobijali pretnje smrću i metalne štangle u glavu, u mraku. Možda nam se u tim uslovima omaklo i jedno predizborno političko ubistvo – ono Olivera Ivanovića. Možda su zbog toga, ali i nekih drugih razloga, građani mesecima protestovali u desetinama gradova i opština i samostalno (bez političkih posrednika) zahtevali jednaku primenu zakona, bojkot zloupotrebljenih institucija, uključujući i bojkot zloupotrebljenih izbora.

Mnogi nazovi opozicioni prvaci su, ophrvani pohlepom ili ucenama, zaboravili sve ovo, pa nam se poslednjih nedelja osmehuju sa bilborda i za njih nekada nedostupnih medija.

Oni koji u nedelju budu slavili ulazak u Narodnu skupštinu, moraće to da učine – hteli ili ne hteli – uz punu svest o tome da se to dogodilo samo zato što se vladajuća stranka uplašila svog pretećeg odraza u ogledalu. Nije im se svidelo da i drugi vide ono što zaista žele 8 godina – svih 250 poslanika, svakog odbornika, svaku opštinu i svaki grad u partijskom džepu.

Oni koji u nedelju budu postali „poslanici“ ostaće upamćeni kao potkupljeni ili naivni. Ili i jedno i drugo. Ali svakako ne kao ljudi od reči.

Ostaće zabeleženo da im je diktator na zalasku pozajmljivao resurse – simpatizere, overivače, bilborde, medijski prostor. Da je dva puta menjao izborni zakon, poslednji put samo mesec dana pred izbore, ne bi li lestvicu za fingirani pluralizam spustio dovoljno nisko.

Zapamtićemo da su marketinški stručnjaci pojedine zauvek ponizili; učinili da kao na dlanu vidimo njihovu gramzivost, sujetu i slabost karaktera.

Sve to će ostati zabeleženo, a utisci će se pojačavati svakog dana u kome nazovi opoziciju predsednik jedine partije preko svojih marioneta u Skupštini bude ućutkivao, unižavao, kažnjavao za izraženo mišljenje i manjak lojalnosti.

Dakle, ne mali deo političke elite je smatrao da je 2012. bila presudna za izborni protest, a da se danas domaća demokratija brani odsustvom protesta. Jednim takoreći nonšalantnim izlaskom na izbore. Zaista je teško ne primetiti koliko je ovakav stav neutemeljen u realnosti.

Sve ono sto je nasilničko i pogano, a što smo viđali na izborima od 2012. do danas, verovatno nećemo videti u nedelju. Ili makar nećemo videti u istoj meri. Na izbore će izaći uglavnom oni kojima je pretnja odavno prosleđena. Možda i oni koji još uvek ne shvataju da je glas za opoziciju u ovom trenutku glas za boje kulisa u predstavi koja će još neko vreme održavati naprednjački režim.

Činjenica da su rezultati manje-više poznati i da će nasilja ovog 21. juna biti manje, već je dovoljna satisfakcija za one koji zagovaraju bojkot izbora. On ne uspeva ili ne propada isključivo prebrojavanjem izašlih birača. Ideja o bojkotu je potekla iz želje da batina i prisila vlasti budu uklonjene iz izbornog procesa, a da građani mogu slobodno da se kandiduju i glasaju. Ako onih koji, po mišljenju vlasti, zaslužuju izbornu batinu na izborima nema – ako se nisu kandidovali ili su kod kuće ili se ne javljaju na telefon, i samo nasilje postaje besmisleno. I razoružano.

Prvi cilj – smanjenje nasilja i pritiska – je možda nadomak ruke, ali sve drugo ćemo morati da postignemo alternativnim načinima. U nedelju je potrebno da ostanemo kod kuće. To je takođe izbor, mada ne i ostvarivanje izbornog prava.

Izborno pravo, koje nam uprkos svemu pripada, mada nam je privremeno oteto, moraćemo da branimo tamo odakle je njegova institucionalizacija i potekla, na ulici.

Peščanik.net, 17.06.2020.

BOJKOT IZBORA 2020

The following two tabs change content below.
Sofija Mandić
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.
Sofija Mandić

Latest posts by Sofija Mandić (see all)