Po svemu sudeći, Nemačka preuzima vlast u Evropi, i niko je za to ne može kriviti: ona radi ono što mora, u sopstvenom interesu. Ove nedelje, to potvrđuju četiri informacije:
– Kina je sada najveći trgovinski partner Nemačke, važniji od Francuske. Tamo je već prisutno 5.000 nemačkih kompanija, u poređenju sa manje od 900 francuskih.
– Dvanaest najvećih nemačkih kompanija, uključujući gigante hemijske, automobilske, čelične i elektronske industrije, udružile su se u kompaniju pod nazivom „Alliance“, kako bi obezbedile pristup najvažnijim sirovinama, pogotovo retkim metalima, ključnim za industriju sutrašnjice. Njima su naročito bogate Kina, Mongolija, Japan, i neke države u Africi i Latinskoj Americi.
– Nemački ministar finansija pozvao je u Berlin, drugi put za tri nedelje, ministre nekoliko evropskih zemalja, bez Francuske, da razgovaraju o krizi evra, a nekoliko dana kasnije pozvao je francuskog ministra finansija i preneo mu rezultate razgovora.
– Na kraju, predsednik najveće nemačke banke upravo je objavio da njegovoj banci najverovatnije neće biti potrebna pomoć koju će Evropska centralna banka ponovo pružiti svim evropskim bankama krajem februara.
Tako se Nemačka, prvi put u ovom kratkom demokratskom periodu u svojoj istoriji, našla u situaciji da dominira Evropom. Ne možemo je za to kriviti. Francuska, oslabljena svojom razorenom privredom, gubitkom kreditnog rejtinga i izbornom neizvesnošću, može jedino sebe da krivi što je isključena iz evropskih tokova. Društvene institucije, budući slabe i birokratizovane, nisu uspele da preuzmu taj zadatak.
Već možemo videti posledice: u svim oblastima, Evropljani su odsutni. Čak im je i nametnuta, uz potpuni muk političkih lidera, izgradnja antiraketnog štita pod američkom kontrolom, čija je centralna komanda upravo u Nemačkoj; po svojoj prirodi, taj štit će uništiti kredibilitet svakog drugog nuklearnog naoružanja, pa samim tim i francuskog, na čemu se već dugo radilo. Za to vreme, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji nije postignut nikakav napredak povodom zajedničke evropske odbrambene strukture.
„Nemačka Evropa“ je samim tim i „američka Evropa“, budući da njena spoljna i bezbednosna politika zavisi od SAD. Naravno, na kraju će i Nemačka biti žrtvovana, zbog sopstvenih problema, demografskih i finansijskih.
Jedno od najvažnijih pitanja predsedničke kampanje jeste da li treba, i kako, obnoviti francusko-nemačke veze? Bez politizacije: one moraju postojati bez obzira na to ko je na vlasti u Francuskoj i Nemačkoj. Nikola Sarkozi greši kada kaže da nemačka kancelarka može da sarađuje jedino sa njim. U prvom redu, zato što su tokom njegovog mandata ove veze oslabljene do te mere da nas Nemačka zaobilazi. Zatim, jer nas istorija uči da su sudbine nemačkih i francuskih lidera, bez obzira na to ko su, uvek povezane. Na kraju, zato što Francuzi ne žele da im bilo ko drugi bira predsednika.
L’Express Blog, 06.02.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.02.2012.
