Foto: Isabel Infantes/Anadolu Agency via Getty Images
Foto: Isabel Infantes/Anadolu Agency via Getty Images

Još od dvostruke katastrofe iz 2016 – referenduma za brexit i izbora Donalda Trampa – širi se strah od „globalnog talasa“ populizma i ističu se nedostaci takozvane neposredne demokratije. U Ujedinjenom Kraljevstvu, biračkom telu je postavljeno prosto pitanje – da li ostajemo u Evropi ili ne; u SAD su stranački izbori u Republikanskoj partiji prepušteni neodgovornim biračima i radikalnim aktivistima. Stalno slušamo vapaje da su nam potrebni „čuvari kapija“ (gatekeepers), što je eufemistički način da se kaže da neoprane mase treba držati što je dalje moguće od mesta odlučivanja.

Međutim ovaj liberalni impuls pogrešno tumači nedavnu istoriju: upravo su elite, a ne mase, omogućile brexit i Trampa. Štaviše, besramno elitistički prezir prema direktnoj demokratiji ne samo da potvrđuje populističku retoriku, već istovremeno ignoriše činjenicu da referendumi mogu biti izuzetno efektno oružje protiv populista.

Tramp i zagovornici brexita poput Najdžela Faraža nisu pobedili zahvaljujući nekoj fatalnoj mani neposredne demokratije, već zahvaljujući elitama koje su bile spremne na kolaboraciju sa njima. Lideri britanskih konzervativaca su možda s prezirom gledali na Faraža, ali su mnogi među njima smatrali da je njegov argument u korist brexita ubedljiv, kao što je establišment Republikanske partije u SAD dao blagoslov Donaldu Trampu. Tačno, milioni britanskih birača glasali su za izlazak iz EU, a milioni Amerikanaca glasali su za predsedničkog kandidata koji je očigledno nekvalifikovan za ovaj posao. Međutim, to je dobrim delom bilo zato što su bili ohrabrivani od poznatih figura poput Borisa Džonsona i bivšeg predsedavajućeg američkog kongresa, Njuta Gingriča, da je to ispravan izbor.

Štaviše, partijske elite nisu samo dale svoj blagoslov populistima. One su isto tako odustale od sopstvene odgovornosti da formulišu koherentne političke platforme. Referendum za brexit bio je direktan rezultat nesposobnosti konzervativnih lidera da dođu do zajedničke, obavezujuće odluke o članstvu Britanije u EU. Republikanska partija u SAD je de facto „autsorsovala“ svoj proces izbora kandidata privatnim kablovskim televizijama, čiji je glavna briga privlačenje gledalaca.

Ipak, da li su liberali u pravu kada tvrde da postoji neka dublja veza između populizma i direktne demokratije? Konačno, populistički političari obično pokušavaju da ustanove direktnu vezu između sebe i građanstva, izbacujući posredništvo tradicionalnih političkih partija, a tamo gde je to moguće, i profesionalnih novinara. Figure poput Bepe Grila, osnivača italijanskog Pokreta 5 zvezdica, bez izuzetka i u istom dahu kritikuju i etablirane političare i tradicionalne medije. Svi populisti tvrde da poseduju jedinstveno poznavanje „pravog naroda“ i njegove volje, te obećavaju da će slušati njegov „glas“.

Ova tvrdnja je skoro u potpunosti teorijska: i „narod“ i „glas“ su samo simboličke konstrukcije. U praksi, niko osim populističkog lidera zapravo ne mora da govori. Stoga referendum za populiste ima vrlo posebno značenje. Budući da je „pravi narod“ već unapred konstruisan, odgovor na bilo koje pitanje o narodnoj volji poznato je unapred. Zato je za populiste uloga „naroda“ u potpunosti pasivna. On samo treba da zaokruživanjem potvrdi volju populista.

Međutim, ovo je samo jedna koncepcija neposredne demokratije. Drugačiji pristup vidi referendum kao samo jedan momenat u širem i pre svega otvorenom procesu odlučivanja, u kojem građani odmeravaju različite tvrdnje – i argumente za i protiv njih – pre nego što dođu do odluke. Umesto da osnaživanjem „čuvara kapija“ igramo igru koja populistima odgovara, trebalo bi da se zapitamo kako referendumi mogu poslužiti svojoj odgovarajućoj demokratskoj funkciji.

Naravno, neko bi mogao ukazati na to da je šteta već načinjena, barem u zemljama poput Mađarske, Turske i Poljske, u kojima su populisti koristili izbore, a ponekad i izrazito manipulativne „nacionalne konsultacije“, za konsolidaciju svoje moći. Društveni naučnici tek počinju da se bave pitanjem o tome kako se autoritarni populistički režimi mogu transformisati nazad u prave demokratije. Potrebne su nam nove strategije za suočavanje sa onim što se naziva „demokratskim nazadovanjem“, „ustavnom retrogresijom“ i „autokratizacijom“.

Jedna ideja se fokusira na činjenicu da mnoge autoritarne populističke vlade profitiraju na tome što se suočavaju sa izuzetno podeljenom opozicijom, što je neretko posledica svesnog inženjeringa od strane samih populista. Podeljena opozicija ima poteškoća sa formiranjem koalicija i biranjem najboljeg mogućeg kandidata za suočavanje sa populističkim vlastodršcima (jer svaka partija želi sopstvenog zastupnika). Uzmimo za primer naporne diskusije oko mađarskih parlamentarnih izbora 2018. Nakon rasprave o tome da li ekstremno desničarski Jobik treba – i da li uopšte može – da uđe u savezništvo sa liberalnom levicom, opozicione partije su izašle na izbore uglavnom samostalno i koalicija premijera Viktora Orbana osvojila je 133 od 199 mesta u parlamentu.

Nije potrebno naglašavati da je formiranje koalicije između levice i ekstremne desnice izuzetno problematično. Ali drugi problem je u tome što čak iako birači žele promenu vlasti, oni mogu oklevati da se upuste u taktičko glasanje koje bi na vlast dovelo jednako lošu, ako ne i goru alternativu. Teško je optužiti mađarske liberale za to što ne žele da glasaju za Jobikovog kandidata.

Referendumi nude izlaz iz ove dileme, zahvaljujući svojoj binarnoj strukturi. Iako često uspostavljaju neobične koalicije, to birače ne uznemirava, jer one nestaju sa krajem referenduma. Što je još bolje, referendumi se mogu oblikovati tako da razotkriju nepopularnost populističke vlasti, na taj način podrivajući njenu tvrdnju da predstavlja volju naroda.

Shvatajući pravi demokratski potencijal referenduma, neke autoritarno populističke vlade – na primer u Mađarskoj – dodatno otežavaju podnošenje autentičnih samoniklih inicijativa. Iako se to protivi uvreženom mišljenju – neposredna demokratija može raditi protiv populizma. Nema garancija da će takva strategija uspeti u svakom kontekstu, ali je ona svakako bolja od čekanja da nas spasu „čuvari kapija“.

Project Syndicate, 18.09.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 23.09.2019.

TEMA – BREXIT