Ako nemate neprijatelja, morate ga izmisliti. Ta modifikovana Volterova maksima o Bogu jedan je od principa funkcionisanja zatvorenog društva, navodi Džordž Soroš kada obrazlaže njegovu suprotnost – otvoreno društvo. Baš Soroš, kako se to zgodno poklopilo, od tabloida zapostavljeni i gotovo zaboravljeni neprijatelj Srbije, posebno nakon što je Tramp srpskim vlastima i tabloidnim poslušnicima „bacio USAID da se igraju“.
Neprijatelj, pokazalo se nebrojeno puta, ne mora imati lice poput Soroševog ili Đilasovog (ma koliko bilo ružno nakon propuštanja fotografije kroz „neprijateljski zombi filter“ za naslovnu stranicu), može biti i organizacija ili kolektiv. Studenti, na primer, ako nisu u lovostaju, kao u jednom kratkom periodu kada je tu (neuspešnu) taktiku izabrao Nenadležni borac protiv neprijatelja naroda i države. Još bolje je kada su „bezlični“ neprijatelji „studenti zavedeni od opozicije, koja samo želi da se vrati na vlast i opljačka Srbiju“.
Hajde stoga da probamo jedan eksperiment. Pokušajte, sa zamenicom „oni“ u značenju „studenti“ ili „opozicija“, da pogodite ko bi mogao biti autor ovih nekoliko pasusa:
Iza njih stoje svi neprijatelji srpskog naroda koji očekuju propast Srbije. Očigledno je da su dobili stroga naređenja i da moraju uspeti u ovom planu.
Oni vode veoma veštu propagandu i misle da na taj način oslabe Srbiju i preuzmu vlast. Moramo da pokažemo da je narod potpuno protiv njih i da ih ne želi, po svaku cenu. Niko ne sme misliti da je moguć kompromis sa njima. To treba da znaju svi prijatelji i neprijatelji i prema tome da se ravnaju u odnosu prema Srbiji.
Srpski narod i nova vlada moraju iznova da pokažu i dokažu volju da živimo slobodno u svojoj državi, kako mi želimo da bismo doživeli bolje dane.
Možda Bakarec ili Atlagić tokom rasprave o izboru Vlade? Neko od Pink analitičara? Jovanov, Glišić ili Pantić Pilja u nadahnutom saopštenju?
Ne, deo je to pisma čiji je autor izvesni Velimir Jončić, profesor iz Smedereva, koje je napisao u znak podrške izboru nove Vlade, i poslao ga Politici, za rubriku „Među nama“. U uvodnom delu autor poziva ministarstvo prosvete i unutrašnjih poslova, jednog novog i jednog starog ministra, da ispune „Vučićeve zahteve“, posebno one koje se tiču nastave i „slobode kretanja“.
Pismo, bar do danas, nije objavljeno. Možda neprijatelj nije bio dobro označen, da ne kažem targetiran. Jer u ovoj nedelji već je u rubrici „Među nama“ objavljeno jedno pismo o blokadama u kome se prepliću „revolucionarno rušenje vlasti“ i države, i studenti koji su se navodno „samoorganizovali za samouništavanje“, a zapravo ih organizuju oni „poput prof. dr Vladana Đokića i prof. dr Radana Stojanovića“.
Čitalac Peščanika do sad je verovatno izgubio strpljenje – lažem, podmećem, i otkud mi sad taj Jončić i otkud znam za njegovo neobjavljeno pismo.
Priznajem, opet sam slagao, ova matrica laganja već postaje prepoznatljiva. Neću pitati na koga vam ovo rafalno laganje liči, jer već je bilo i previše pitanja. Zar ne? Ali, kao i u svakoj laži koja je plodno tle za manipulaciju, i u ovoj mojoj ima malo istine. Potpisnik pisma, koje je zaista poslato Politici, jeste Velimir Jončić, ali sam ga napisao ja, kao deo eksperimenta.
Velimir Jončić je alter ego Velibora Jonića, stvarnog autora originalnog, malo skraćenog i redigovanog teksta. Pošto sam, verujem prokockao vaše poverenje evo i dokumenta da to potvrdim.
Jončić, jedan od najistaknutijih „zboraša“, ministar prosvete u Nedićevoj kvislinškoj vladi, autor Apela srpskom narodu 1941. godine i urednik časopisa „Srpski narod“.
Tekst je preuzet upravo iz „Srpskog naroda“ a „oni“ iz pisma u tekstu su „Titovi partizani“ i „boljševici“. Matrica prepoznatljiva – „oni“ su neprijatelji, uzalud im podrška spolja, narod ih neće.
Tekst je objavljen 30. septembra 1944. godine, četiri dana pred raspuštanje „Vlade narodnog spasa“ i bekstvo u Austriju. Krah i kraj režima je izvestan, svestan je toga i Jonić.
Iz ove perspektive, posebno nekome ko nije istoričar, teško je da sudi da li se iza nadobudnog i samouverenog tona krije pokušaj da se ojačaju „lojalisti“ koji će biti poslednji kordon dok se Jonić i njegove kolege pakuju. Činjenica je, međutim, da propaganda i represija ne slabe pred kraj, posebno ne u režimima koji su sebe saterali u ćošak, kada više nema mogućnosti za razgovor i kompromis.
Ako se vratimo na onu paralelu sa početka, pred aktuelnim režimom u Srbiji su dani ili sedmice u kojima će pokazati da li su spremni da postignu kompromis sa „njima“.
Ili će se nastaviti putem koji se iščitava u biografiji autora originalnog teksta iz „Srpskog naroda“ (inače naslovljenog „Srbija Srbima“): zagovarao je „žestoko obračunavanje sa komunistima u prosvetnim redovima“, bio je organizator Zavoda za prinudno vaspitanje omladine, logora za prokomunističku omladinu u Smederevskoj Palanci i poručivao je da će „samo nacionalno ispravnim nastavnicima i studentima biti mesta na Beogradskom univerzitetu“.1
Zbog toga je, da završim citatom, „okupacija za prosvetne radnike predstavljala doba velikih iskušenja i patnji. Osim premeštaja, pritisaka i ponižavajućih obaveza, oni su bili otpuštani, hapšeni i proganjani. Sačuvati dostojanstvo i izbeći kompromitaciju bilo je teško ostvariti u vremenima koja su odnosila i mnogo više od toga.“2
Peščanik.net, 19.04.2025.
NADSTREŠNICA________________
- „Ministar prosvete govori…“ Beograd 1941. („Reč nastavnicima beogradskih škola“).
- Ljubinka Škodrić, viši arhivist, „Prosvetni radnici u ideologiji vlade Milana Nedića 1941–1944“.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Uloga strica Alberta u rušenju nedemokratskih režima - 07/05/2025
- Neprijatelji, spas srpskog naroda - 19/04/2025
- Sličice iz života i rada - 02/04/2025
