Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Čestitamo, Izrael je dospeo u ćorsokak. Ponovo. Ovog puta se to moglo očekivati više nego ikada pre. Krajnje je vreme da shvatimo da će političko zamršeno klupko biti deo našeg života još vrlo dugo. Uzrok tome se ne nalazi u Knesetu, već u srži države Izrael, definisane kao jevrejske države što unapred određuje uski sastav mogućih političkih koalicija. Raspon se kreće od vlade desnice, preko vlade još veće desnice, do vlade nacionalnog jedinstva. Drugim rečima ako srž nije demokratska, samo je pitanje vremena kada će se sama fasada demokratije raspasti. Ćorsokak je rezultat tog raspada.

Razmislimo na trenutak o zvaničnom povodu za odluku Naftalija Beneta da raspusti vladu. Bojazan da neće uspeti da produži regulativu kojom se izraelski zakon primenjuje na Zapadnu obalu.1 Vlada se raspala jer Kneset nije uspeo da kroz zakonsku legislativu produži važenje aparthejda na Zapadnoj obali. Benet je spreman da žrtvuje sebe i svoju budućnost kako bi aparthejd nastavio da postoji, a kada dođu izbori, svi će pričati o „proslavi demokratije“.

Dubina ćorsokaka jednaka je moralnoj krizi u kojoj se Izrael nalazi; međusobno se podstiču. Vlada ne može sebe nazivati vladom promene ili vladom oporavka, ako zanemaruje najveću i najbolniju ranu i unapred priznaje da se njom neće baviti.

Čvor će se razrešiti tek onda kada dovoljno izraelskih Jevreja shvati da postoje samo dve opcije: ili jevrejska država koja nije demokratska, ili istinsko jevrejsko-arapsko partnerstvo. Ali partnerstvo ne sme da se oslanja na političku iznudu u zamenu za ekonomsku. Arapski građani ne bi trebalo da se odriču prava koja im pripadaju, u zamenu za finansijska sredstva ili infrastrukturna ulaganja. Arapski građanin ne treba da bude talac niti podanik koji preklinje za nešto što mu pripada. On mora da oseća da se njegova prava poštuju bez obzira na političku situaciju. Pravo partnerstvo mora biti zasnovano na jednakosti na svim nivoima: građanskom, ekonomskom, kulturnom i nacionalnom takođe.

Nacionalni nivo jednakosti je očigledan: sve će i dalje biti u zastoju, sve dok izraelski Jevreji ne shvate da su okupacija i aparthejd duboko ukorenjene definicije države i da se svaka kakva promena ili isceljenje nužno mora baviti ovim temama. Igrači mogu da se menjaju – partije, članovi Kneseta, ministri i premijeri – ali sve će to biti samo privid. Ono što mora da se promeni jeste nedemokratska struktura na kojoj je Izrael izgrađen – nedemokratska infrastruktura jevrejske supremacije, diskriminacija svih ostalih građana i nastavak okupacije.

Nije slučajno što desnica jača. Nije slučajno što su poslanici Itamar Ben Gvir i Becalel Smotrič sve jači. Nije slučajno što apsolutnu većinu u Knesetu čine desničari. Razumevanje uzroka okupacije i aparthejda postepeno se širi, a jačanje desničarskih radikalnih elemenata upravo je reakcija na to.

U pitanju je refleks samoodržanja. Što izraelski Jevreji jasnije uviđaju moralno propadanje, više ih glasa za ljude kojima nije stalo do morala – ljude koje vodi samo ideja jevrejske supremacije, ovog puta u bestidnoj i neobuzdanoj verziji. I u pravu su. Zašto fingirati demokratiju, kad demokratije nema?

Hanin Majadli, Haaretz, 23.06.2022.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 28.06.2022.


________________

  1. Zakon kojim se omogućava da se jevrejskim naseljenicima sudi u okviru izraelskog pravnog sistema, jer na okupiranim teritorijama važe vojni zakoni za palestinske građane. Ovo je jedan od propisa čije se važenje produžava svakih pet godina jer, zbog očuvanja samopoštovanja i statusa u svetu, Izrael ne želi da prizna višedecenijsko stanje okupacije kao trajno. Kada bi to uradila kroz aneksiju teritorija, država bi došla u situaciju da mora da pruži sva prava palestinskim građanima na Zapadnoj obali ili da javno prihvati postojanje dva sistema kao trajno stanje. Za Izrael su oba rešenja nepoželjna; prim.prev.