Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Odavno je jasno da najavljene izmene i dopune Zakona o radu iz 2014. neće opravdati očekivanja i da će otvoriti novo poglavlje obespravljivanja zaposlenih u Srbiji. O tome je puno pisano u prethodne dve i po godine i nije tajna kako je Zakon o radu menjan, zašto je tako loš (ne samo za zaposlene, već je to i normativno traljavo i aljkavo urađen tekst) i kako se uklopio u slagalicu investicione politike aktuelne Vlade.

Sada se međutim u priču umešao Ustavni sud, i to sa punim pravom.

Još 7.9.2015. pokrenut je postupak za ocenu ustavnosti odredbe člana 179. stava 3. tačke 5) Zakona o radu i to na osnovu tri podnete inicijative. Ova odredba glasila je: „Poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to… 5) ako njegovo ponašanje predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom, nezavisno od toga da li je protiv zaposlenog pokrenut krivični postupak za krivično delo“.

U sve tri inicijative tražilo se da se proceni saglasnost ovog rešenja sa članom 34. stavom 3. Ustava Republike Srbije, koji glasi: „Svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda“. Zakonom o radu je poslodavcu dato ovlašćenje (!?) da oglasi nekoga počiniocem krivičnog dela, čak i ako su javni tužilac, odnosno sud, našli da ne postoje elementi za krivično gonjenje, odnosno da ne postoji krivična odgovornost tog lica. Tumačenje prema kojem poslodavac nije cenio krivičnu odgovornost zaposlenog, nego da li njegovo ponašanje odgovara radnji koja je predviđena kao radnja izvršenja krivičnog dela, delovalo je smešno i naivno. Poslodavac ne samo da nije sud – koji jedini utvrđuje da li je neko ponašanje krivično delo – nego nema ni potrebna znanja, kao ni mogućnosti da sprovede bilo kakav postupak u okviru otkaznog postupka, koji bi makar izdaleka opravdao moć koja mu je na ovaj način dodeljena. Odokativna procena poslodavca da li nešto predstavlja krivično delo i sankcionisanje zaposlenog koje je utemeljeno isključivo i samo na takvoj proceni, teško je kršenje pretpostavke nevinosti koja je jedan od osnovnih postulata savremenog krivičnog postupka, ali i jedno od osnovnih prava svakog građanina, a koja je upravo sadržana u citiranoj odredbi Ustava.

Odluka o neustavnosti doneta je 17.11.2016, a konačno objavljena u Službenom glasniku 13/2017 od 24.2.2017.

Prema mišljenju sudija Ustavnog suda, poslodavcu su ovim rešenjem „data ovlašćenja koja može imati samo sud“. Poslodavac naravno ne može voditi krivični postupak u ulozi suda, pa samim tim ni garantovati prava koja u krivičnom postupku poseduje okrivljeni, a koja su garantovana Ustavom. Time se krši i pravo na pravično suđenje, kao i pretpostavka nevinosti.

Sud međutim dalje zaključuje i da su ovom odredbom prekršeni načelo vladavine prava koje je takođe garantovano Ustavom i koje predstavlja „jedno od temeljnih načela svakog demokratskog društva“, kao i načela pravne sigurnosti i jednakosti svih pred Ustavom i zakonom. Osporena odredba prema proceni suda nije niti dovoljno jasna, ni precizna, ni predvidiva. Ovo je takođe sasvim logično jer zaposleni nikako ne može znati kada će, kako i zbog čega poslodavac iskoristiti svoje (neustavno) zakonsko ovlašćenje da neko ponašanje zaposlenog okarakteriše kao određeno krivično delo, i zbog toga mu otkaže ugovor o radu. Moguće je dakle da ponašanje zaposlenog ne bude pritivpravno u smislu postojećih odredbi krivičnog zakona (čak i prema proceni javnog tužioca, odnosno suda u krivičnom postupku), ali da prema proceni poslodavca to ipak bude „radnja izvršenja krivičnog dela“. Rešenje je dakle neshvatljivo i sa stanovišta ovlašćenja poslodavca koji uzurpira ekskluzivna ovlašćenja pravosudnih institucija, i sa stanovišta pravne sigurnosti koja je u ovom slučaju praktično ukinuta.

Navedena odredba nije jedina koja je suprotna Ustavu, drugim zakonima, pa i zdravom razumu. Još najmanje dve odredbe su svakako mogle da budu predmet ispitivanja ustavnosti.

Prva takva odredba je deo člana 191. i odnosi se na nezakonit otkaz: „Ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenog“. Ovakvim rešenjem, kako je već pisano, uvodi se podela na „malo“ i „veliko“ kršenje zakona od strane poslodavca. Odredba ne samo što je suprotna osnovnim pravilima naknade štete iz Zakona o obligacionim odnosima, već predstavlja i povredu osnovnih načela logike. Poslodavac koji je prekršio zakon je postupio protivzakonito, pa nema niti jednog razloga da mu se za nezakonito ponašanje progleda kroz prste ako sud ustanovi da ono nije sasvim ozbiljno – dovelo je svakako do nezakonitog otkaza, čime je poslodavac načinio štetu zaposlenom i neshvatljivo je da ne odgovara za pričinjenu štetu. Pri tome, više puta je ponavljano da su u prošlosti sudovi sasvim elegantno rešavali slične situacije, kada je otkaz bio sporan zbog tehničkih propusta poslodavca – o tim pitanjima postoji dobro utemeljena sudska praksa. To međutim nije smetalo zakonodavcu da poslodavcu osigura izlaznu strategiju.

Druga odredba je našla svoje mesto u prelaznim i završnim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. (član 117): „Odredbe kolektivnog ugovora, odnosno pravilnika o radu koji je na snazi na dan stupanja na snagu ovog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa ovim zakonom, ostaju na snazi do isteka važenja kolektivnog ugovora, odnosno do zaključivanja kolektivnog ugovora, odnosno donošenja pravilnika o radu u skladu sa ovim zakonom, a najduže šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona“. Njome je dakle određeno da svi kolektivni ugovori, bez obzira na njihovu saglasnost sa zakonom, prestaju da važe šest meseci nakon što zakon stupi na snagu. Čak i odredbe koje su u saglasnosti sa zakonom, čime je zakonodavac u potpunosti poništio sve (ionako skromne) rezultate dotadašnjeg kolektivnog pregovaranja. Ova odredba je nažalost primenjena i na taj način iscrpljena – kolektivni ugovori su prestali da važe još u januaru 2015, a socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje su zadobili udarac od kojeg se nisu oporavili (uprkos upornim nastojanjima vlasti da se kroz statistiku prikaže drugačije), tako da bi svako njeno ispitivanje saglasnosti sa Ustavom bilo bespredmetno. Ali ostaje kao podsećanje da poslodavci mogu od države dobiti značajnu zaštitu – kada se kolektivni ugovori ne mogu srušiti osnivanjem fiktivnih sindikata pod kontrolom poslodavaca, mogu se obratiti državi koja će ih „uspešno“ ukinuti zakonskom odredbom.

Ali neobično je važno što je makar samo jedna odredba Zakona o radu simbolično pala na testu ustavnosti. To nije razlog za slavlje zbog pobede vladavine prava, već i veliki podstrek svima koji se zalažu za to da sramotni sadržaj Zakona o radu bude što pre zamenjen novim, koji će odgovarati minimalnim potrebama dostojanstva na radu i prava zaposlenih u 21. veku. Ustavni sud je poručio da poruke o gaženju prava zaposlenih nisu uvek usamljeni vapaji u noći, da te poruke ponekad stignu do onoga ko može da uloži svoje nadležnosti, autoritet i znanje da stvari promeni nabolje. Ova odluka je i podstrek sindikatima, koji sada mogu da kažu da su pronašli mehanizam za kanalisanje kroz pravni sistem svojih frustracija narastajućim kršenjima prava zaposlenih i njohovoj legalizaciji od strane države. Ako se po reakciji sindikata može suditi, ovaj podstrek je izuzetno značajan i biće još mnogo sličnih inicijativa u budućnosti sa njihove strane.

Ustavni sud naravno ne treba da se zaustavi na jednoj odluci. U odnosu na sastav Suda koji je u novembru prošle godine odlučio da je odredba člana 179. Zakona o radu neustavna, sada u Ustavnom sudu sedi niz novih sudija. Trebalo bi pokazati da odluka u tom trenutku odlazećih sudija nije bila na nivou pranja savesti, već jedini mogući ishod sa stanovišta prava. Ako Ustavni sud nastavi da radi svoj posao može se očekivati da će još odredbi raznih propisa iz oblasti radnog i socijalnog prava biti proglašeno neustavnim (na primer, fašistička Uredba o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći, kojom je uveden neustavni i nehumani institut prinudnog rada najsiromašnijih stanovnika, kako bi zadržali pravo na socijalnu pomoć koju primaju).

Još važnije od toga, može se očekivati da se daljim naporima Ustavnog suda pošalje poruka zakonodavcu da njegova samovolja nije bez granica i da postoje institucije koje se još uvek zalažu za očuvanje vladavine prava i osnovnog minimuma dostojanstva radnika u Srbiji.

Peščanik.net, 15.03.2017.