Marc Quin, Alison Lapper Pregnant, Trafalgar Square, London http://goo.gl/bdAp3i

Procenjuje se da u Srbiji živi između 700 i 800 hiljada ljudi sa invaliditetom. Teško je pobrojati sve primere njihovog diskriminisanja u svakodnevnom životu (iako antidiskriminacione odredbe postoje u Zakonu o zabrani diskriminacije, Zakonu o radu, kao i u nizu drugih zakonskih tekstova). Sama činjenica da je tačan broj ljudi sa invaliditetom nepoznat, govori sa kojom ozbiljnošću država pristupa rešavanju sistemskih nedostataka koji su učinili da ovi ljudi budu marginalizovani i isključeni iz društvenog života.

Jedinstvena definicija invaliditeta ne postoji. Postojeće su sadržane u Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (Sl. glasnik RS, br. 33/2006), Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 32/2013), kao i u nizu podzakonskih akata.

Osobe sa invaliditetom su, prema slovu Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, lica „sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću, koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti, ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške.“

Invalidnost se praktično svodi na urođenu ili stečenu onesposobljenost – ostatak definicije se ne odnosi na zdravstveno stanje ljudi sa invaliditetom, već na njihov društveni položaj. Otuda se može govoriti o pogrešnom određenju ove kategorije lica – posebno ako se uzme u obzir upotreba dosta nepreciznog termina „aktivnosti društva“.

Ono što je sporno u citiranoj zakonskoj odredbi jeste pitanje da li se po njoj svaki čovek sa invaliditetom može smatrati licem sa invaliditetom u smislu ovog Zakona, ili je pored (medicinski dokazane i pravno utvrđene) invalidnosti potrebno da on ispuni i uslov društvenog otuđenja, odnosno nemogućnosti da se „usled društvenih ili drugih prepreka“ uključi u „aktivnosti društva na istom nivou sa drugima“? Ova odredba ne bi trebalo da pravi ovakvu vrstu razlikovanja između osoba sa invaliditetom, jer tada i sama postaje diskriminatorna.

Sa druge strane, Zakon o PIO (Sl. glasnik RS, br. 34/2003, 64/2004 – odluka USRS, 84/2004 – dr. zakon, 85/2005, 101/2005 – dr. zakon, 63/2006 – odluka USRS, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013 i 75/2014) veoma jednostavno invalidnost definiše isključivo kao potpuni gubitak radne sposobnosti osiguranika. Osobe sa invaliditetom, međutim, mogu biti i ona lica čija je radna sposobnost umanjenja, ali je oni i dalje u određenoj meri poseduju.

Stepen siromaštva ljudi sa invaliditetom je tri puta veći od prosečnog i iznosi preko 60%.

Diskriminacija u obrazovanju je jedan od prvih oblika nedozvoljenog razlikovanja sa kojim se osobe sa invaliditetom susreću, jer se veliki broj ovih ljudi usmerava prema institucijama za specijalno obrazovanje, čak i ako su njihove mentalne sposobnosti potpuno očuvane.

Najveći broj osoba sa invaliditetom je bez obrazovanja, to jest samo sa osnovnim ili osnovnim specijalnim obrazovanjem.

Stopa nezaposlenosti ove populacije je preko 85 odsto.

Imajući u vidu da je mnogim ljudima sa invaliditetom praktično nemoguće da nađu posao zbog izražene diskriminacije, oni ponekad pribegavaju samozapošljavanju, ali tada po pravilu izostaje i sistemska – opšta, planska i koordinisana, i pojedinačna ad hoc pomoć države.

Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom (Sl. glasnik RS, br. 1/2007) govori o „kumulativnom efektu rizičnih faktora“ koji dovode do marginalizacije i socijalne isključenosti, i prepoznaje višestruku diskriminaciju žena sa invaliditetom. Iako je od njenog usvajanja prošlo dosta vremena (usvojena je u decembru 2006), evidentno je da problemi prepoznati u Strategiji nisu eliminisani. Tačnije, čini se da osobe sa invaliditetom nisu ni primetile postojanje ovog strateškog dokumenta.

Istovremeno, primeri diskriminacije pri zapošljavanju osoba sa invaliditetom upozoravaju na izuzetno nizak standard zaštite pri ostvarivanju prava, kao i nedostatak bilo kakve kulture ili svesti pojedinih poslodavaca, uključujući i državu kao poslodavca.

Neki primeri iz prakse:

– sekretar organizacije slepih je prilikom konkursa za radno mesto u školi za slepe smatrao da slepa osoba ne može da obavlja te poslove, bez obzira na kompetencije;

– direktor škole je otvoreno rekao osobi sa hendikepom koja se prijavila za mesto profesora u srednjoj školi da ne želi da je primi zbog njenog stanja;

– fizioterapeutski tehničari oštećenog vida koji završe specijalizovanu srednju školu, mogu da se zaposle samo u privatnim salonima, koji ih prihvataju jer dobijaju određene beneficije za svoju firmu (olakšice ne važe za direktne ili indirektne budžetske korisnike), ali kada period primanja beneficija istekne, zaposleni sa invaliditetom se otpušta;

– na mesto sekretara organizacije koja se bavi osobama sa invaliditetom izabran je jedini kandidat bez invaliditeta, iako nije imao potrebne kvalifikacije, za razliku od ostalih kandidata prijavljenih za taj posao.

Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom (Sl. glasnik RS, br. 36/2009 i 32/2013) uveo je u srpski pravni sistem princip koji je uporedno gledano veoma dugo bio aktuelan – ljudi sa invaliditetom su konačno prestali da se posmatraju kao društveni problem, kao lica koja po pravilu zavise od socijalnih davanja države – već im je poverena uloga kao individuama koje mogu dati ravnopravan doprinos društvenom životu, uključujući i rad i privređivanje, u skladu sa svojim profesionalnim sposobnostima i preostalom radnom sposobnošću.

Ovaj propis uveo je i već dobro poznatu obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom po sistemu kvota. Poslodavci su dužni da zaposle određeni broj osoba sa invaliditetom, koji zavisi od ukupnog broja zaposlenih (uz određene izuzetke).

Tako je poslodavac koji ima 20 do 49 zaposlenih dužan da u radnom odnosu ima jednu osobu sa invaliditetom, dok je poslodavac koji ima 50 i više zaposlenih dužan da ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invaliditetom, i na svakih narednih započetih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom.

Poslodavac koji ne zaposli osobe sa invaliditetom, odnosno ne zaposli dovoljan broj osoba predviđen Zakonom, plaća penale u visini trostrukog iznosa minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu, za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio. Na taj način poslodavci imaju ekonomski interes da ispune zakonsku obavezu i zaposle odgovarajući broj osoba sa invaliditetom. Interesantno je da su poslodavci u Srbiji tražili odlaganje početka primene ovih mera, uz opravdanje da na tržištu rada nema dovoljno osoba sa invaliditetom koje bi odgovarale realnim potrebama poslodavaca.

U vreme donošenja Zakona, u medijima su se pojavljivali tekstovi (krajnje sumnjivog moralnog kvaliteta), kojima se ukazivalo na „dobro poznatu činjenicu“ da osobe sa invaliditetom – ne žele da rade, da su u pitanju ljudi bez obrazovanja i po pravilu svojevoljno otuđeni od društva. I danas takvi tekstovi ponekad osvanu u medijima, ali znatno ređe. Razlog?

Ove odredbe Zakona se ne primenjuju u praksi i veoma su retki poslodavci koji ih poštuju. Istovremeno, izostaje bilo kakva kontrola primene (naravno i sankcionisanje ne-primene), pa su na taj način poslodavci posredno dobili ono što su želeli, a Srbija je dobila još jedno zakonsko rešenje za koje se ispostavilo da je – mrtvo slovo na papiru.

Glava VIII ovog Zakona posvećena je posebnim oblicima zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom, koji se mogu ostvarivati u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, radnim centrima i socijalnim preduzećima i organizacijama.

Zakon o socijalnom preduzetništvu međutim još uvek nije usvojen. Istovremeno, standard razumne akomodacije na radu nije precizno određen, pa je na poslodavcima da ga pojedinačno tumače za svakog zaposlenog sa invaliditetom.

Arhitektonske prepreke predstavljaju u pojedinim mestima u Srbiji „nerešiv problem“, zbog izostajanja volje ili svesti da se stvari promene. Iako postoji obaveza da se javne površine kao i državni i javni objekti učine dostupnim za osobe sa invaliditetom, nepoštovanje zakona u mnogim mestima u Srbiji se „pravda“ nedostatkom sredstava ili drugim (po pravilu irelevantnim) razlozima.

Porazan je primer centra za socijalni rad u jednom mestu u Srbiji, koji se nalazi na četvrtom spratu zgrade koja nema lift. Korisnici sa invaliditetom, da bi ostvarili svoja zakonska prava, mogu da dođu samo do dvorišta zgrade. U dvorištu, po kiši, snegu, suncu – uvek na otvorenom – završavaju poslove zbog kojih su došli. Toliko o pravu na ljudsko dostojanstvo.

Zakon o radu (Sl. glasnik RS, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) predviđa posebnu zaštitu osoba sa invaliditetom. U čemu se ta zaštita ogleda? Poslodavac je dužan da osobi sa invaliditetom obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti, tako da više ne obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili posledice opasne po njegovu okolinu. U slučaju da zaposleni odbije obavljanje ponuđenih poslova – sledi mu otkaz. U slučaju da poslodavac ne može da obezbedi odgovarajuće poslove – osoba sa invaliditetom se proglašava viškom (dakle, i tada joj sledi otkaz). Ovo je potpuno legitimno, čak i u situaciji kada je upravo obavljanje poslova kod poslodavca izazvalo umanjenje radne sposobnosti. Plemenito rešenje, zaista. Jedino ostaje nejasno zašto se to zove „zaštita“.

Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje (Sl. glasnik RS, br. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011, 7/2012 – usklađeni din. izn, 8/2013 – usklađeni din. izn, 47/2013, 108/2013, 6/2014 – usklađeni din. izn, 57/2014 i 68/2014 – dr. zakon) posebno je zanimljiv sa stanovišta diskriminacije osoba sa invaliditetom. Naime, članovima 45-45b ovog Zakona bile su predviđene mere afirmativne akcije u odnosu na zapošljavanje starijih osoba, pripravnika i osoba sa invaliditetom (u međuvremenu je član 45 izmenjen, a 45a obrisan).

Može se reći da su ove odredbe bile uvedene da bi podstakle zapošljavanje pojedinih marginalizovanih kategorija stanovništva, i na taj način otklonile posledice dugoročno prisutne diskriminacije pri zapošljavanju prema starosnom dobu i zdravstvenom stanju lica. Član 45b Zakona predviđa režim olakšica i za zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

Poslodavac koji na neodređeno vreme zaposli lice sa invaliditetom u skladu sa zakonom koji uređuje sprečavanje diskriminacije lica sa invaliditetom, oslobađa se obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju na osnovicu, odnosno na teret sredstava poslodavca, na period od tri godine od dana zasnivanja radnog odnosa tog lica.

Ovaj član je, međutim, nedorečen. Za razliku od drugih rešenja u istom zakonu koja su se odnosila na starije osobe i pripravnike, za osobe sa invaliditetom nema „odredbi osiguranja“ da poslodavac neće zloupotrebiti ovo pravo (obaveza da se zaposleni sa invaliditetom zadrži u radnom odnosu najmanje u trajanju jednakom periodu korišćenja olakšica).

U praksi se gotovo redovno dešava zloupotreba – zaposleni sa invaliditetom nakon isteka tri godine dobijaju otkaz, a na njihovo mesto dolaze druge osobe sa invaliditetom, kako bi poslodavac mogao da koristi još jedan ciklus beneficija.

Neshvatljivo je kako je zakonodavcu mogla da se potkrade ovakva greška, posebno kada se ima u vidu da je član 45b sledio istu šemu normiranja sličnih režima afirmativnih mera u odnosu na starosnu diskriminaciju, koja je postojala u članovima 45 i 45a pre izmena Zakona.

Praksa je pokazala ono što se i teorijski može zaključiti – antidiskriminaciona odredba je postala izvor nove vrste diskriminacije osoba sa invaliditetom.

U situaciji koja se crnohumorno opisuje kao stanje u kojem država ukida socijalnu pomoć ugroženima, a ugrožava sve ostale u toj meri da će se ubrzo i oni kvalifikovati za primanje socijalne pomoći, perspektiva ljudi sa invaliditetom zaista nije dobra. Ponašanje države podseća na nepodoban pokušaj da se učini nešto u situaciji kada ne postoji osećaj, ni svest, kako se može dopreti do ove grupe stanovništva – nalik na užasan bilbord kojim su vlasti jedne države pokušale da promovišu jednakost:

Ispod fotografije nasmejane dece različite boje kože pisalo je: „Svako zaslužuje jednak treman – bez obzira da li je crn, žut, smeđ ili NORMALAN.“

Zapravo je u Srbiji možda i gore od toga, budući da bilborda nema, čak ni takvog naopakog. Zbog toga se čini da se država odriče svojih građana sa invaliditetom, da su oni za nju – nevidljivi. A 700 do 800 hiljada birača sa invaliditetom će to zasigurno znati da cene, prvom narednom prilikom koju dobiju.

Srodni linkovi:

Prvi prevod na srpski dokumenta Opšti komentar člana 12 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koji je 11. aprila 2014. objavio Komitet za prava osoba s invaliditetom UN-a. Ovaj dokument autoritativno potvrđuje član 12 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koji predviđa da su osobe s invaliditetom JEDNAKE s drugim ljudima. Pogledajte i tumačenje ovog Opšteg komentara pravnika Bojana Gavrilovića.

Peščanik.net, 03.12.2014.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.
Mario Reljanović

Latest posts by Mario Reljanović (see all)