pupoljak

Foto: Predrag Trokicić

Pašće kiša. Ne znam kad ni gde, ali pašće sto posto. Da li bi iko ovakvog „meteorologa“ uzeo ozbiljno? Pitanje je retoričko, naravno. Iz nekog razloga, međutim, oni koji svako malo prognoziraju svetsku ekonomsku krizu smatraju se ozbiljnim ekonomistima. Kao inspiracija za ove redove, priznajem, poslužilo mi je nedavno (sreda, 19. septembar) gostovanje Momira Bulatovića na TV N1. Povod je bio, ako sam dobro razumeo, Bulatovićeva nova knjiga „Nevidljivi lanci: moć nepostojećeg novca“. On se tom prilikom, između ostalog, pridružio prorocima kataklizme kapitalizma.

Ali, nije to ono zbog čega ovo pišem. Bivši predsednik Crne Gore, sada valjda ekonomski konsultant, pokazao je nerazumevanje nekih osnovnih ekonomskih kategorija. Između ostalog da ne pravi razliku između bankara i banaka. Tačnije, ne pravi razliku između rukovodstva banke i same banke, ali zato pravi razliku između bankarskih vrhova i „bankarske boranije“, da tako kažem. U koju spada, po rečima samog Bulatovića, i njegova ćerka. Oni „gore“ su, dakle, zli i halapljivi, dok su ovi „dole“ dobri, takoreći Samarićani. No, dobro, ta moralna hipokrizija nije ništa novo u našem društvu.

Ovo je, međutim, ključno. Bulatović je rekao, a propo priče o krizi, da države, kada spasavaju banke – spasavaju bankare, tj. njihove pare. To je vrlo raširena zabluda među građanima Srbije – što nije ni čudo kad je šire i profesori ekonomije – pa joj zato i vredi posvetiti malo pažnje. Stvar je u tome što, sasvim uprošćeno govoreći, banke ne rade svojim, tj. parama bankara (vlasnika i direktora) nego tuđim, tj. parama građana i privrede. Za osnivanje banke potrebno je pet ili 10 miliona evra, ali je to svega par procenata, ako je i toliko, količine novca sa kojom banka radi, odnosno sume koju ona prikupi od tzv. deponenata, tj. građana i privrede. I koju posle, kroz kredite, „deli“ (tim istim ili drugim) građanima i privredi, ali to je druga priča. Dakle, banka ne radi svojim nego tuđim novcem. Tako da kada država spasava neku banku, ona zapravo spasava hiljade, ili milione, građana i preduzeća koji bi ostali bez svog novca (delimično ili sasvim) ukoliko bi banka propala. Da li iz te spasilačke akcije neku „kolateralnu korist“ nezasluženo izvuku i bankari – dešava se, ali ne retko i oni plate određenu cenu. Ako je verovati onom filmu The Wizard of Lies cena koju je platio Bernard Medof uopšte nije bila mala, naprotiv.

Naravno, i ovom prilikom više uzgred, može se postaviti pitanje da li države uopšte treba da spasavaju banke. Mnogi ekonomisti liberalne orijentacije smatraju da ne treba, jer svako treba da odgovara za svoje postupke, ali fakat je da bi u tom slučaju, makar trenutno, tj. jednokratno, posledice bile mnogo teže, jer bi tada banke povukle u propast i mnogo nevinih.

No, kad smo već kod svetske ekonomske krize, čija je desetogodišnjca „proslavljena“ ovih dana, valja reći da je nju, bar na ovom našem jezičkom području, u istoimenoj knjizi najbolje objasnio Slaviša Tasić. U najkraćem Tasić je pokazao da su glavni krivci za krizu bile dve (para)državne institucije, Fredi Mek i Feni Mej, koje je osnovala američka vlada i koje su po političkim instrukcijama kupovale hipotekarne obveznice banaka podstičući ih tako da što više daju (kako se kasnije ispostavilo – nenaplative) stambene kredite.

Još je, međutim, značajnije ovim povodom podsetiti da ta svetska ekonomska kriza zapravo nije bila ni tako svetska ni tako velika kakvom se često prikazuje. Naime, samo jedne godine, 2009, došlo je do pada svetskog bruto domaćeg proizvoda. I to za relativno skromnih 0,1 odsto. Pre toga, 2008, BDP sveta je bio porastao za 2,8 odsto, a posle toga – 2010. za 5,4 odsto, a 2011. za 4,3 odsto. U stvari, do pada je došlo u razvijenim zemljama (za 3,7 odsto) i u zemljama centralno-istočne Evrope (za 3,6 odsto). Zemlje u razvoju su i 2009. zabeležile rast od sasvim pristojnih 2,8 odsto. Zatim je njihov rast još više skočio – 2010. čak za 7,3 odsto i 2011. za opet vrlo visokih 6,2 odsto. A one, zar ne, ipak čine veći deo sveta.

Najgori su nevidljivi lanci u glavi. To kad okuje – ne pušta.

Peščanik.net, 22.09.2018.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.