Kako je malo trebalo da se identifikuju i prozovu paraziti. Svi znamo ko su oni – humanistički intelektualci, radnici u kulturi, umetnici i ini. Oni mrze kapitalizam, jer žive od državnih dotacija. “Intelektualci vole da zadrže svoje privilegije, a smatraju da bi ih liberalno insisitiranje na ‘tržišnoj utakmici’ ugrozilo”, kaže Aleksandar Bošković pozivajući se na Boudena. „Naši ‘kulturni radnici’, dakle, više vole da žive u laži i neslobodi, samo ako će država za uzvrat da im obezbedi neki posao, neku materijalnu nadokandu, neku (sitnu – jer ‘crkavica’ im se zapravo udeljuje) apanažu. Oh, kako uzvišeno!”, šaljiv je Mijat Lakićević.
Nisu to nove, niti originalne teze. Nedavno ih je, na primer, u američkoj javnosti reaktualizovao Stiven Pinker svojim tekstom „Nauka vam nije neprijatelj“. U ovom tekstu koji na prvi pogled pretenduje da bude poziv na dijalog između dve kulture, ali koji je zapravo jedva prikriveni ultimatum humanistici da prihvati okupacionu upravu prirodnih nauka ili da trpi posledice odbijanja, on piše:
„Nekoliko dekana i predsednika univerziteta mi se žalilo da kada im naučnik uđe u kancelariju, to je obično zato da bi najavio neku uzbudljivu novu priliku za istraživanje i tražio sredstva da se njom pozabavi. Kada im svrati neki humanista, on to čini samo zato da bi kukao za poštovanjem i načinom na koji su se stvari nekada radile.“
I eto skice za scijentistički portret humaniste – zagledanog u slavnu prošlost, nesposobnog da se snađe u sadašnjici, prestrašenog od budućnosti, ali odlučnog u nameri da uprkos tome zadrži svoje privilegije i poštovanje za koje smatra da mu sleduju.
Međutim, ima i onih koji nisu baš ubeđeni u vernost ove slike. Pa tako biolog P.Z. Majers, na svom blogu piše:
„Humanisti su jednako zainteresovani za nova otkrića kao i evolucioni psiholozi, i jednako entuzijastični u istraživanju ideja. Ova anegdota nam zapravo poručuje da kada naučnik dođe da traži finansiranje sa idejom koja će doneti velike grantove i moguće prilike za patente, predsednik u glavi već čuje zveckanje novca; kada humanista svrati sa originalnim uvidom o francuskom impresionizmu ili istoriji Španskog građanskog rata i traži novac za putne troškove (ili što je mnogo verovatnije, samo novčiće za papir i mastilo), predsednikov mozak se isključuje i ne uspeva da shvati kako će to da donese milionski grant, a ako je već tako, onda čemu sve to? Zašto se ovaj smarač već jednom ne prilagodi i ne uradi nešto sa genima raka ili kliničkim ispitivanjima?“
Slično primećuje i filozof Masimo Piljuči:
„Administratore ne uzbuđuju izgledi novih naučnih otkrića. Uzbuđuju ih izgledi miliona dolara u istraživačkim grantovima, koji će se sliti u univerzitetski budžet. A ja svakako ne idem kod administratora da moljakam za poštovanje i tradiciju. Idem zato da bih ukazao da univerziteti treba da stvaraju nove generacije građana, glasača i kritičkih mislilaca, a ne samo jeftine i fleksibilne radne snage za velike korporacije. Idem da ih podsetim da su humanističke discipline ključne za razumevanje najznačajnijih društvenih debata o prirodi našeg demokratskog sistema, pravima različitih grupa ljudi, konceptu i implementaciji pravde, itd.“
Ipak, ne treba se uzbuđivati – kako nas je s pravom podsetio Viktor Cerovski, ako nema društva, nema potrebe ni za društvenim debatama, kritičkim mišljenjem, obrazovanjem građana, niti raspravama o društvenoj pravdi (ionako smo se ovih dana, via Hajek, podsetili da društvena pravda takođe ne postoji). Sve što nam nije jasno, objasniće nam evolucioni psiholozi, a ako ne daj bože oni iz magareće klupe opet budu pravili probleme, tu je sveznajući kolumnista da objasni kako je to opet neobrazovana humanistička inteligencija koja ne samo da ne poznaje prirodne nauke, već i širi naivne i opasne političke ideje.1
Ukratko, Srbija nezadrživo srlja u progres. Kritičari, sklonite se s puta ako ne želite da budete pregaženi.
Peščanik.net, 02.02.2014.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Libertarijanska antidemokratija i elitizam
Mijat Lakićević – Ko još haje za Hajeka
Dejan Ilić – Od Schmitta do Hayeka i nazad
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU________________
- Dok ovo pišem, na tekst Viktora Cerovskog reagovao je Milivoje Radaković, sa zahtevom sociolozima da dokažu postojanje društva tako što će ponuditi egzaktno predviđanje npr. rezultata narednih izbora. Izvrsna ideja! Sličan bismo zahtev mogli postaviti i pred profesore teorije književnosti – da daju egzaktnu teoriju koja predviđa, recimo, ko će dobiti narednu NIN-ovu nagradu. Ako ne budu mogli da odgovore na ovaj zahtev, biće jasno ne samo da je teoriji književnosti mesto na groblju odbačenih disciplina, poput hiromantije i alhemije, već i da književnost ne postoji.
