Kako to izgleda kada se pred „čudotvornom ikonom Majke Božije“, rečima Porfirija, „sabere“ srpski narod oko „prepodobnog oca našeg Justina Popovića, našeg Ave“? Ako je suditi po jučerašnjem danu, kada je besedio Porfirije, to izgleda tako što „sabrani“ „Srbi“ uzmu da lemaju prosvetne radnike. Juče su batine od roditelja dobile jedna učiteljica i jedna nastavnica, i to baš na – kako se sve to zgodno namestilo – Spasovdan, dakle na „praznik“, opet Porfirije, „našeg večnog spasenja“.
Ne mislim da od Porfirija treba bilo šta pametno i korisno očekivati. Ali, on sam se nameće kao nekakav zaštitnik i čuvar nekakve duhovnosti. Pa je tako i juče objašnjavao šta bismo to morali, kao „Srbi“, s duhom da radimo e kako bismo se spasili. I sad nešto razmišljam, mogao je Porfirije juče, pošto je ispričao šta je imao o Justinu i ikoni, da ode do dve škole u centru Beograda (jedna je na Vračaru, druga na Novom Beogradu, odmah do mosta) i razgovara i s učiteljicom, i s nastavnicom, i s roditeljima koji su tukli učiteljicu, i s majkom koja je gazila nastavnicu. Da vidi šta s tim duhovima nije u redu.
Nije se desilo, naravno. Porfirije razgovara samo s Vučićem i Dodikom. Samo duhovi njih dvojice zaslužuju Porfirijevu justinovsku spasilačku pažnju. (Nešto računam, Porfirije sebe vidi kao Justinovo dete i obraća mu se s oče, to jest, aramejski, ave, pa onda i ta selekcija koju on pravi među duhovima birajući isključivo one na vrhu, ipak samo ovozemaljske, hijerarhije mora biti justinovska.) Običan svet, makar bio i srpski, što se Porfirija tiče, neka se pobrine sam za sebe.
Pa dobro, kad je već tako, zaboravimo na Porfirija i zapitajmo se – šta da radimo sa odavno već nepodnošljivim nasiljem, kako maloletničkim tako i onim u školama širom Srbije?
Kao prvo, treba da prestanemo da generalizujemo. Ima mesta za samo jednu opštu tvrdnju, a to je – nasilje je sveprisutno i nepodnošljivo. Dalje od toga, svaki pojedinačni slučaj nasilja moramo posmatrati u njegovom konkretnom kontekstu i s obzirom na konkretne učesnike, kako nasilnike tako i žrtve.
Iako na prvi pogled izgledaju slično, dva jučerašnja prebijanja učiteljice i nastavnice nisu ista. Ako je suditi prema vestima, a samo vesti, i to šture, o tome za sada i imamo, učiteljicu su tukli roditelji teško obolelog deteta. I to zato što se učiteljica prethodno prema njihovom detetu ponašala neprikladno. Teškom nasilju roditelja, po svemu sudeći, prethodio je takođe neki oblik nasilja učiteljice. Ovo nije pravdanje roditelja, to su činjenice. Trebalo bi sad i s učiteljicom i s roditeljima o tome razgovarati i sve zajedno ih pitati – zašto je njihova prva reakcija bila nasilna. Jer, moglo je i drugačije. Recimo, skrenuti učiteljici pažnju gde je i kako pogrešila.
S prebijenom nastavnicom stvari stoje bitno drugačije. Po svemu sudeći – a to „sve“ je samo ono što znamo iz vesti – nastavnica nigde nije pogrešila. Naprotiv, izgleda da je sve uradila po pravilima. Dok se majka ponašala kao ona dva dečaka što su nedavno na smrt pretukla oca trećeg dečaka. Majka, nezadovoljna zbog ocene koju je nastavnica zaključila njenom detetu, srušila ju je na pod i – izgazila. Nastavnica je s ozbiljnim povredama završila u bolnici.
Odavno verujem da u školsku lektiru kod nas treba da uđe roman Orsona Scotta Carda „Enderova igra“. Glavni junak romana, dečak u vojnoj školi, na smrt prebije drugog dečaka. Kada su ga „pedagozi“ iz škole pitali zašto je to uradio, on je jednostavno objasnio – morao sam ga pretući tako da mu više nikada ne padne na pamet da se kači sa mnom. Umesto kazne, dečak je bio nagrađen: dobio je najviše mesto u vojnoj hijerarhiji škole i postao vođa sa zadatkom da izvrši genocid. Njegov rezon kvalifikovao ga je kao najboljeg izvršioca planiranog pokolja.
Prethodna digresija je naivan pokušaj da se objasni sve češća sklonost u ovdašnjim tučama da se protivnik obori na zemlju i besomučno šutira. Ta prekomerna i – čak i sa stanovišta same tuče – nesvrhovita surovost mogla bi se braniti jedino onako kako je to pokušao da uradi Cardov maloletni nezreli junak. Ali Card je svog junaka stavio u kontekst u kome institucije (namerno) ne rade i u kome je svaki pitomac neprijatelj svim drugim pitomcima. To nije slika običnog društva. To je slika jedne surove zajednice koja se sprema za rat do istrebljenja. Može li se, dakle, povući paralela između Cardove fikcije i naše stvarnosti?
To bi recimo moglo biti jedno od pitanja za đake, ako bi se Cardov roman radio u školama. Neće se desiti, naravno. Zato se, pored ostalog, ovde i ne možemo baviti smislenom prevencijom, nego samo posledicama. Pitanje onda glasi – šta sad raditi s majkom i detetom koje nije ispunilo majčina očekivanja, za šta je majka okrivila isključivo nastavnicu i onda krenula sama da po nastavnicinim leđima deli prosvetnu „pravdu“?
Bio sam protiv toga da se prosvetnim radnicima dodeli status službenih lica. Ali, sada pomišljam, da se to uradilo, možda ova majka ne bi tako brzo i olako nasrnula na nastavnicu. A pošto je to već uradila, da nastavnica već jeste službeno lice, sada bi majka odgovarala pred sudom pod pretnjom teške kazne. Samo što mi i sad imamo zakone koji su dovoljni da ova majka izađe pred sud. Problem sa sudskim rešenjem je u tome što se ono bavi samo posledicama. A da bismo imali sigurne škole, moramo se baviti uzrocima. Zato je status službenog lica u najboljem slučaju tek polovično rešenje.
Jeste, hoću da kažem da se i sa ovom majkom mora razgovarati. I to ne tako kako se razgovara na sudu. Treba je pitati, zašto je mislila da će prebijanjem nastavnice bilo šta rešiti. I onda iz njenih odgovora izvlačiti zaključke i na osnovu njih tražiti rešenja da se predupredi nasilje u školama.
Čitalac je u pravu, ti razgovori traže vreme, ponekad mogu biti i sasvim beskorisni, a stvari velikom brzinom idu dođavola. Na kraju, i neko elementarno osećanje pravde u nama zahteva da majka nasilnica bude oštro i što pre kažnjena. Samo, šta će onda biti s njenim detetom? I kakve će koristi od te kazne imati prebijena nastavnica? I kad smo već kod nje, kakvim mehanizmima raspolaže školski sistem u Srbiji da pomogne nastavnici da se oporavi, ne samo fizički, i vrati na posao u učionicu?
Ništa od toga ne rešavaju sudske kazne. Što ne znači da ne treba da ih bude. Ali, one rade u nekoj drugoj ravni koja se tek delimično preklapa s obrazovnom. Znam da ne zvuči ubedljivo, znam da ne liči na rešenje, znam da ne može da zadovolji želju za brzom pravdom, ali jedini izlaz iz ove situacije je da se – razgovara. Sa svima. Sa nasilnicima kao i sa žrtvama. Potezati odmah kaznu kao jedino rešenje, samo je nasilje kojim se odgovara na nasilje. I koliko god kazna izgledala pravedno, ona samo favorizuje pravo jačeg na kome stoji svako nasilje.
To što smo izgubili koaliciju protiv nasilja ne znači da sada treba da se prepustimo i udavimo u nasilju. Jer, zahtevanje kazne samo ide naruku državi koja je već deceniju i više najveći, najsuroviji, najbezobzirniji nasilnik u Srbiji.
Peščanik.net, 14.06.2024.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Lopovske institucije - 02/07/2024
- Beograd – zabranjeni grad - 28/06/2024
- Leteći cirkus Aleksandra Vučića - 25/06/2024
