„Nova žena“ u književnosti i kritici

Odeljci iz 5. poglavlja „Književnost u ’Ženskom pokretu’: književni prilozi i književna kritika“ autorkine knjige „Periodika u feminističkoj učionici. Časopis Ženski pokret, 1920–1938, u nastavi književnosti“ (Fabrika knjiga, 2021).

Pojam „nova žena“ povezuje tri područja istraživanja o kojima je bilo reči u trećem i četvrtom poglavlju ove knjige: žensku i rodnu istoriju, kao i istoriju ženskog pokreta, feminističku kontrajavnost, (žensku) kulturu i književnost. „Nova žena“ figurira kao medijski konstrukt (ideja koja se konceptualizuje na stranicama časopisa, i to uvek na nešto drugačiji način u zavisnosti od konkretnog konteksta), stvarna osoba koja živi novi ženski i društveni identitet (na primer, studentkinja, intelektualka, radnica) i književni lik.

U studiji o žanru ženskog portreta u domaćoj periodici između dva svetska rata, Stanislava Barać piše da je „[i]zgradnja društvenog identiteta nove žene bila [je] glavni ali i najudaljeniji cilj autorki ženskih portreta“, te da su zbog toga autorke iz ovog perioda posezale za umerenijom varijantom emancipatorskog ideala, koja se u naučnoj literaturi o ženskoj i feminističkoj štampi obično naziva „modernom ženom“ ili „prelaznim tipom“ (od stare ka novoj ženi).¹ Barać ispravno naglašava da sintagma „nova žena“ „nema jedinstveno značenje u istoriji (ženske) periodičke štampe“ i zato nudi sažeti pregled istorije ovog pojma.² Poreklo pojma vezuje se za poslednju deceniju 19. veka, tačnije 1893. i 1894. godinu kada u nemačkoj odnosno angloameričkoj periodici izlaze manifestni tekstovi o „novoj ženi“. Dok je na engleskom govornom području „nova žena“ ideal sifražetskog pokreta, ali i književna junakinja iz popularne književnosti, u nemačkoj štampi više se koristi termin „moderna žena“, inspirisan pre svega junakinjama iz takozvane elitne književnosti.³

Poput pojmova feminizam ili „slobodna žena“,⁴ pojam „nova žena“ nije imao uniformno značenje na razmeđi dva veka. Ann Heilmann ukazuje na njegovu semantičku nestabilnost postavljanjem pitanja:

„Ko je ili šta je bila ’nova žena’? Književni konstrukt, novinska izmišljotina i diskurzivno obeležje pobune ili stvarna žena? Književnica, društveni reformator ili feministička aktivistkinja? Ćerka iz srednje klase željna studiranja radi karijere, udata žena koja se buni protiv nejednakosti pred zakonom, usedelica koja voli žene, skeptična majka, libertarijanac u seksu?“⁵

U angloameričkom kontekstu, književnost o „novoj ženi“ nije bila puki književni odgovor na društvene promene koje je prouzrokovao viktorijanski ženski pokret, piše Heilmann.⁶ Ta književna dela, objašnjava autorka, pisana su sa namerom da aktivno učestvuju u društvenoj i političkoj transformaciji. Mnoge autorke romana o „novoj ženi“ učestvovale su u ženskom pokretu krajem 19. veka i zalagale se za političke ciljeve bliske i drugim pokretima poput pokreta za društveno čistunstvo (koji je težio ukidanju prostitucije i drugih seksualnih aktivnosti koje su se kosile s hrišćanskim svetonazorom), socijalističkog pokreta ili pacifističkog. Britanske književnice, autorke romana o „novoj ženi“, poput, na primer, čuvene Sarah Grand, bile su istovremeno i sifražetkinje. Neke od njih bile su bliske Nacionalnoj uniji ženskih sifražetskih društava (The National Union of Women’s Suffrage Societies) koju je predvodila Millicent Garrett Fawcett, kao i Sifražetskoj ligi ženskih pisaca (The Women Writers’ Suffrage League).

Ne samo što nije bilo konsenzusa među sifražetkinjama i feministkinjama o tome ko je tačno bila „nova žena“ (obrazovana, emancipovana, udata građanka; neudata, finansijski samostalna žena; radnica i socijalistkinja, koja traži druga po svojoj meri), već su se pojam, ali i osoba koja je živela ovaj novi društveni identitet, nalazili na udaru kritike antisifražetski i antifeministički nastrojenih žena i muškaraca. U tom smislu, može se reći da je razumevanje pojma „nova žena“ delom proizašlo iz kulturne i političke borbe, to jest da je bilo rezultat pregovora i u feminističkoj javnosti i u široj javnosti.

U domaćoj periodici „nova žena“ se pojavljuje upravo u časopisu Ženski pokret, i to prvi put sasvim eksplicitno u tri povezana prikaza studije o „novoj ženi“ Alexandre Kollontai (Алекса́ндра Миха́йловна Коллонта́й).⁷ Prikaze potpisuje komunistkinja Desanka Cvetković. Na prvi pogled, ta činjenica može nam se učiniti neobična, budući da se Ženski pokret vidi kao glasilo građanskog feminističkog pokreta. Međutim, kako Stanislava Barać objašnjava, u ideološkoj orijentaciji ovog časopisa feminističko je obično imalo prevagu nad građanskim.⁸

U Ženskom pokretu izlaze književni prilozi o „modernoj“ i „novoj“ ženi, iz strane i domaće književnosti (na primer, prevod delova „romana o novoj ženi“ [New Woman novels] engleske književnice i sifražetkinje Sarah Grand), kao i prikazi književnih i neknjiževnih dela na tu temu (recimo, prikaz studije o „novoj ženi“ Alexandre Kollontai). U časopisu se pažljivo pratilo književno i teorijsko oblikovanje „nove žene“ od 1893. godine kada izlazi popularni roman The Heavenly Twins Sarah Grand do savremenog trenutka u kom saradnice časopisa objavljuju sopstvena književna dela ili razmišljanja na tu temu. Objavljivanje brojnih književnih i kritičkih priloga o „novoj ženi“ podsticalo je razgovor, a povremeno i oštru polemiku o tom novom društvenom i ženskom identitetu iz knjiga ali i iz svakodnevnog života.

Kako smo već rekli, nije postojala jedna ispravna i na sve situacije primenljiva definicija pojma „nova žena“, već je značenje velikim delom zavisilo od konkretnog konteksta u kom se pojam koristio, ali i ideološke orijentacije onih koji su ga kreirali i koristili. U tom smislu, biće zgodno uporediti različita razumevanja ovog pojma, kao i oblikovanja književnog lika „nove žene“, u Velikoj Britaniji krajem 19. veka, Rusiji početkom 20. veka (kasnije u Sovjetskom Savezu), te Kraljevini SHS/Jugoslaviji u međuratnom periodu, na stranicama Ženskog pokreta gde imamo primere za ta sva ta, ponekad suprotstavljena, viđenja.

Pišući o paralelama između feminofilnog časopisa Misao i feminističkog časopisa Ženski pokret, Jelena Milinković zapaža da su se u Ženskom pokretu ukrstili intimistički žanrovi i ideja „nove žene“, te da se o „novoj ženi“ govorilo na najmanje tri nivoa – domaća književnost, prevedena književnost i književna kritika.⁹ Kao ključne primere, Milinković izdvaja poeziju Nade Jovanović, potom njen prevod dela Jedna za mnoge, koje se potpisuje pseudonimom Vera,¹⁰ delove iz romana The Heavenly Twins Sarah Grand, prikaze Desanke Cvetković, Milice Kostić, kao i polemiku između Julke Hlapec Đorđević i Milice Vlajić. U više puta spomenutoj studiji o žanru ženskog portreta, kao i u nekoliko kraćih naučnih radova, Stanislava Barać razmatra pojam „nove žene“ i analizira primere iz međuratne periodike, kao i iz književnih dela objavljenih u tom periodu. Pošto i sama analiziram neke od navedenih primera, ukazaću na sličnosti i razlike između naših čitanja.

Roman o odrastanju „nove žene“

Roman The Heavenly Twins Sarah Grand izlazi 1893. godine u praktično tek osnovanoj izdavačkoj kući „William Heinemann“.¹¹ U periodu 1924-1925. godine, prevod delova iz ovog romana redovno se štampa u Ženskom pokretu.¹² Odlomke s engleskog prevodi Aspazija Leko Adžemović, članica Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava u Beogradu. Katkad je bila potpisana punim imenom i prezimenom, katkad kao Spasa Leko Adžemović ili A. Leko Adžemović ili, najkraće, Leko Adžemović. Pored ovih prevoda, ona potpisuje i nekoliko kraćih beležaka (o radu međunarodnih udruženja i saveza žena) i članaka u Ženskom pokretu. Valja izdvojiti sledeće: članak o zakonu i prostituciji, u kom se analizira „Krivični zakonik“, kao i dvostruki standardi u primeni zakona na žene i muškarce koji čine blud;¹³ nekrolog posvećen Helen H. Gardener, čuvenoj sifražetkinji, javnoj službenici i književnici, aktivnoj pre svega u Vašingtonu;¹⁴ te kraći portret povodom 70. rođendana Carrie Chapman Catt.¹⁵

O Aspaziji Leko Adžemović saznajemo u dva navrata. Prvo, iz beleške „Naš Ženski Pokret u Americi“ Vere Kićevac, u kojoj piše da Spasa Leko Adžemović u Denveru podstiče žene koje su emigrirale u Ameriku da se pretplate na Ženski pokret, a njihovu decu podučava maternjem jeziku. Potom, iz dužeg članka „Rad žena u Americi“ Alojzije Štebi, iz 1925, u kom autorka članka daje izveštaj o radu nekoliko ženskih organizacija s čijim se predstavnicama i saradnicama upoznala jugoslovenska delegacija žena tokom kratkog boravka u Americi povodom kongresa Internacionalnog ženskog saveza:

„Blagodareći gospodji Spasi Adjemović-Leko, koja sada živi u Washingtonu i koja je ostala u tudjini onako vredna radenica kao što je bila u svoje vreme u Beogradu, dobile smo vezu sa jednom od najaktivnijih ženskih organizacija u Americi, sa Nacijonalnom Ligom Ženskih Birača – National League of Women Woters, koja širi svoj rad na sve države severne Amerike.“¹⁶

Do danas, prevod Aspazije Leko Adžemović delova romana The Heavenly Twins u Ženskom pokretu predstavlja jedini prevod iz književnog opusa Sarah Grand na srpski jezik.

Sarah Grand je bio pseudonim Frances Elisabeth Bellenden Clarke. Rođena je 1854. godine u Irskoj. Već sa sedam godina seli se s majkom u Englesku. Njeno obrazovanje je bilo sporadično, delom se školovala kod kuće, delom u formalnim obrazovnim institucijama. Sa šesnaest godina udala se za dvadeset i tri godine starijeg udovca, s kojim je dobila sina. Sva je prilika da taj brak nije bio srećan. Prvu priču objavila je 1878. godine u časopisu Aunt Judy’s Magazine, dok joj je prva knjiga – kraća poučna priča pod nazivom Two Dear Little Feet – izašla 1880. godine u izdavačkoj kući „Jarrolds“. Roman Ideala pojavljuje se 1888. godine, i to o trošku autorke, u takozvanom sopstvenom izdanju. Posle toga, ona pronalazi mladog izdavača Williama Heinemanna, koji će objaviti skoro sva njena dela, i to pod pseudonimom Sarah Grand. Roman The Heavenly Twins, koji je postao bestseler, izlazi najpre u tri toma 1893, potom unutar jednih korica 1894, dok se treće izdanje, s predgovorom same autorke, pojavljuje 1923. godine.

U svojevrsnoj „čitanki“ tekstova o „novoj ženi“ koji su izlazili u serijskim publikacijama u periodu 1894-1930, Martha H. Patterson tvrdi da je rasprava koju su tokom 1894. i 1895. godine vodile britanske književnice Sarah Grand i Ouida u časopisu North American Review doprinela da fraza „nova žena“ uđe u širu upotrebu s obe strane Atlantika i drugde u svetu. Termin „nova žena“ poslužio je da se opišu mnoga – često kontradiktorna – stanovišta o gorućim pitanjima o položaju žene. Tadašnji autori tekstova o „novoj ženi“, iako različiti po rodu, rasi, klasi, političkoj perspektivi i mestu na geografskoj karti, imali su jednu zajedničku tačku: svi su videli „novu ženu“ kao „suštinski moderno društveno dostignuće“.¹⁷ O „novoj ženi“ se najčešće govorilo u kontekstu prava glasa, obrazovanja, profesija, radničkih prava, kao i braka, materinstva i seksualnosti.

U studiji o književnim buntovnicama, to jest junakinjama edvardijanskih romana poznog realizma objavljenih u periodu 1890-1914, Jane Eldridge Miller objašnjava da su ti romani o „novoj ženi“ – iako nisu bili nužno feministički – uvek tematizovali feminizam i njegov uticaj na promene u britanskom društvu i u svakodnevnom životu žena i muškaraca.¹⁸ Dakle, pored serijskih publikacija koje su predstavljale očekivano mesto za razmatranje takozvanog ženskog pitanja (poput prava glasa, obrazovanja, profesija, reforme braka), novi, drugačiji položaj žena u britanskom društvu odrazio se i na fikciju, što se najbolje videlo u romanima koji su u središte postavili modernu ženu i njene probleme.¹⁹

Jane Eldridge Miller zanima da li su i na koji način nove ideje, teme i zapleti uticali na formu romana, to jest: da li je i kako preispitivanje političkih i društvenih konvencija podrilo tradicionalne narativne oblike?²⁰ Sasvim pojednostavljeno, autorka se pita o tome kako priča o emancipaciji žene i reformi braka – ili o životu samostalne, neudate žene – može da se ispriča u proznoj formi koja je do tada bila rezervisana gotovo isključivo za priče o braku i to kao glavnom cilju u životu junakinje (svi pamtimo čuvenu rečenicu „Čitaoče, udala sam se za njega“ iz poslednjeg poglavlja Jane Eyre, rečenicu kojom se označava „srećan kraj“). Poput Ann Heilmann, i Eldridge Miller smatra da su romani o „novoj ženi“ bili romani sa svrhom (purpose novels): autorke su bile posvećene feministkinje i htele su da svoje ideje saopšte što jasnije što široj publici.²¹

Kao feministkinja i sifražetkinja, Sarah Grand se borila za prava žena i reformu braka. Istovremeno, zalagala se za društveno čistunstvo, a saborkinje podsticala da izgledaju ženstveno i lepo kako ne bi svojom neženstvenom pojavom odbile moguće saveznike. U tom svetlu treba razumeti i njenu narativnu strategiju, objašnjava Eldridge Miller:

„[O]na je prikazivala radikalne nove ciljeve, polemike o polnim odnosima i društvenu kritiku u poznatom i prijemčivom obliku, u nadi da će njene ideje doći do šire publike. Ovakva strategija je imala uspeha: The Heavenly Twins, staromodna debela knjiga u tri toma s dovoljno likova i zapleta da parira Dickensu, bila je senzacionalni bestseler, pa su druge književnice davale sve od sebe da krenu njenim stopama i zarade na račun njenog uspeha.“²²

U romanima Sarah Grand tematizuje se brak i, još više, kritika postojećeg modela braka. Naime, umesto „srećnog kraja“, u njenim romanima brak označava loš početak u životu jedne ili više junakinja, svojevrsni problem koji treba razumeti, savladati i prevazići. Autorke romana o „novoj ženi“, od kojih su mnoge bile aktivne feministkinje i sifražetkinje, oštro su kritikovale dvostruki moral (pošto su smatrale da ista pravila moraju da važe za sve), prostituciju i slobodnu ljubav. Zalagale su se za stroži moral za muškarca, a ne za više slobode za žene. „Heroine Sarah Grand odbacuju dvostruke seksualne standarde, primenjuju društvene norme o ženskoj čistoti na sopstvene muževe i u šoku otkrivaju njihovo nemoralno ponašanje“, zaključuje Eldridge Miller.²³ Naposletku, kritika loših brakova u romanima Sarah Grand trebalo je da posluži kreiranju ideje o tome šta bi mogao biti dobar brak. Ovu težnju Eldridge Miller pripisuje „konzervativnoj prirodi feminizma“ s kraja devetnaestog i početka dvadestog veka.²⁴

Valja se osvrnuti i na intervju iz marta 1896. godine, u kom Sarah Grand odgovara na pitanja o recepciji svojih romana, pravu glasa i ulasku žena u engleski Parlament, vezi između javnog života i (ne)ženstvenosti, visokom obrazovanju i ženama, prikladnoj i neprikladnoj odeći za žene, braku i razvodu.²⁵ O tome da li razvod treba da bude pristupačniji, ona kaže:

„Nisam za to da se razvod učini lako dostupnim, to bi samo pogoršalo stvari. Mnogi bi se razveli posle najmanje svađe, a kasnije, kada se ’ohlade’ i razmisle, kajali bi se što su to učinili. Razvod treba da bude moguć u slučaju preljube, a zakon o tome treba da važi i za muža i za ženu. Ne bi smelo da bude neophodno, kao što je to trenutno slučaj, da žena mora da dokaže surovost kao i preljubu, dok muž može da se razvede samo na osnovu preljube.“²⁶

Još zanimljiviji odgovor ova književnica daje na pitanje o tome da li je žena koja se upušta u vanbračnu vezu s muškarcem zapravo budalasta:

„Da, ona radi protiv sopstvenog interesa i ne čini dobro za potencijalnu decu. […] Fleksibilan odnos prema braku doveo bi do toga da mlađe žene stalno menjaju ljubavnike i odbijaju da imaju decu, a kada ostare i postanu nezanimljive (passée) muškarci ih više neće hteti. Položaj žene u srednjim godinama i starijem dobu biće tužan i usamljenički, dok brak većini omogućava poštovanje i dovoljno sreće.“²⁷

U vreme kada urednica i književni odbor Ženskog pokreta objavljuju isečke iz romana Sarah Grand, dakle, tokom 1924. i 1925, uveliko izlaze znatno progresivniji romani o „novoj ženi“. Zašto su se onda one odlučile baš za ovaj – u to vreme već ne tako aktuelni – roman? Moguće je da se radilo o pukom sticaju okolnosti. Pošto je reč o bestseleru, veoma popularnom s obe strane Atlantika, jedno od mnogih izdanja romana The Heavenly Twins pojavilo se 1923. godine u Sjedinjenim Državama. Baš u to vreme Aspazija Leko Adžemović živi i radi u Denveru, odnosno Vašingtonu, gde sve vrvi od ženskih organizacija, feminističkih akcija, kao i književnosti ponikle iz sifražetskog pokreta.

Ali, moguće je i da nije reč o pukoj slučajnosti. U priči o Evadni, jednoj od tri narativne linije u The Heavenly Twins, opisuje se razvojni put mlade žene, njen bildungsroman, od adolescentskog doba preko udaje i razvoda, do drugog braka. U toj ženskoj obrazovnoj pripovesti analiziraju se odnosi s roditeljima, rođacima, mladićima, ali i lektira mlade junakinje. Upravo su delovi romana koji govore o intelektualnom sazrevanju mlade devojke prevedeni i objavljeni u časopisu. Urednice, to jest, književni odbor Ženskog pokreta, htele su da „publici predstave one delove koji prikazuju buđenje i sazrevanje glavne junakinje, a koji su najaktuelniji za političko-društveni kontekst u kome časopis izlazi“, smatra Jelena Milinković.²⁸ Iako u ovom trenutku možemo samo da nagađamo o pravim razlozima za objavljivanje, čini mi se da u obzir ipak treba uzeti oba faktora: i donekle slučajnu dostupnost romana našoj prevoditeljki i za časopis adekvatnu tematiku.

Na osnovu prevedenih delova saznajemo o Evadninoj ranoj mladosti, životu s roditeljima, lektiri i razmišljanjima, te o odlascima na balove, odnosno, o ulasku mlade devojke „u društvo“. Evadna ima devetnaest godina. Od svoje dvanaeste godine razgovarala je s ocem o književnosti, filozofiji, ali i o društvenim problemima. Tokom dugih šetnji, njen otac, konzervativan, „uskih i jakih predrasuda pre nego čovek od načela“,²⁹ iznosio je svoja mišljenja o svetu i društvu, poput stava da žene i muškarci nemaju iste sposobnosti, dok je Evadna, obično u sebi, razmatrala i odbacivala njegove argumente. U beležnicu je zapisivala utiske o delima koja je čitala. Delo koje je bitno uticalo na nju bila je Potčinjenost žena Johna Stuarta Milla.

Evadnina majka brinula je isključivo o ulasku ćerke „u svet“, ali s ćerkom nije razgovarala ni o jednom bitnom segmentu života žena. Na to joj skreće pažnju njena znatno progresivnija prijateljica ledi Adelina:

„Na primer ne mogu se složiti da je pravo i pametno ostavljati jednu mladu devojku mraku ne objasnivši joj zakone koji se tiču lično nje same niti pak stanje i uslove zajednice u kojoj treba ceo svoj život da provede. […] ono što vi nazivate kod nje ’divna čednost’ jeste samo jedna ’opasna neobaveštenost’ […] Pomislićete da sam i ja zaražena novim idejama, nadam se da jesam u toliko u koliko su se te ideje pokazale pravičnije i bolje od starih.“³⁰

Da se naslutiti da majka ne poznaje dovoljno svoju ćerku. Štaviše, kao da barem dve žene imaju bolji uvid u Evadnin unutrašnji život od njene majke. Pored pomenute ledi Adeline, to je i Evadnina neudata tetka gospođa Orton Beg. U jednom od mnogih razgovora s tetkom Evadna kaže da je za njeno samoobrazovanje bilo od značaja to što je imala svoju sobu: „Mogla sam u veče na miru da mislim i čitam koliko mi se htelo, u tome i jeste pravi život, zar ne tetkice?“³¹ Zanimljiv je odgovor gospođe Orton Beg: „’I ja mislim da ti je sloboda koju si uživala u ovim tvojim sobama bila od velike koristi’, reče ona. ’To te je načinilo teoretičarkom. Ali vremenom ćeš sve to izgubiti.’“³² Iz kratkog citata se vidi da su za obrazovanje i intelektualni rad neophodni konkretni materijalni uslovi, u ovom slučaju, sopstvena soba. Podsetimo se, četrdesetak godina kasnije, Virginija Woolf tvrdi da žena, ako želi da se bavi književnošću, mora imati novac (500 funti godišnje) i sopstvenu sobu.³³ I Jelena Milinković naglašava da Sarah Grand znatno pre izlaska čuvenog eseja Virginije Woolf piše o tome da je sopstvena soba jedan od glavnih preduslova za žensko stvaralaštvo.

Međutim, jednako je važno primetiti da tetka nagoveštava Evadni da će se stvari znatno promeniti kada se uda – više neće imati sopstvenu sobu, pa tako ni slobodu da koristi vreme kako ona želi. Uoči venčanja, Evadna zapisuje u svoju beležnicu da je devojaštvo predstavljalo uistinu srećan period u njenom životu. Poslednja prevedena glava u časopisu odnosi se upravo na venčanje. Evadna se udaje. Pre nego što pođe s mužem na medeni mesec, ona otvara nekoliko pisama. Posle čitanja jednog od njih, Evadna prebledi i momentalno vidi svog muža u drugačijem svetlu. Čitalačko iskustvo nam sugeriše da je Evadna saznala da se major upuštao u seksualne odnose i to s prostitutkama. Štaviše, sva je prilika da on ima neku seksualno prenosivu bolest. Tu se završava priča o Evadni u Ženskom pokretu. Koliko god nagao i neočekivan, ovaj kraj je zapravo efektan: čak i načitana, obrazovana devojka, slobodnog i otvorenog uma, ne može unapred znati da njen muž nije onaj za koga se predstavlja. Kritika dvostrukog morala je očigledna i ubedljiva.

Sadržaj knjige

Uvod
I. FEMINIZAM U KNJIŽEVNOJ KRITICI I OBRAZOVANJU
1. Feministička kritika
O istoriji feminističke književne kritike
Pojmovi i problemi
Feministička književna kritika i studije književnosti
„Podučavanje konfliktima“ u nastavi književnosti
Feministička književna kritika i studije književnosti: domaći kontekst
2. Feministička pedagogija
Šta je feministička pedagogija?
Osnaživanje i autoritet
Iskustvo
Zajednica, integritet i otpor
Istorizacija i kontekstualizacija: feministička pedagogija sad i ovde
II. „ŽENSKI POKRET“ I UČIONICA
3. Ženska i feministička periodika u nastavi književnosti: teorija i praksa
Digitalizovani modernistički časopisi u nastavi i istraživanju
Ženska i feministička periodika u nastavi i istraživanju
4. „Ženski pokret“ (1920-1938) u nastavi
Zašto „Ženski pokret“?
Lična karta časopisa
5. Književnost u „Ženskom pokretu“: Književni prilozi i književna kritika
„Nova žena“ u književnosti i kritici
Roman o odrastanju „nove žene“
„Prelazni tip“: samoubistvo pred venčanje
„Nova žena“ i razvod: napuštanje „lutkinog doma“
Alexandra Kollontai o „novim ženama“ u književnosti i životu
Sporovi domaćih kritičarki o „novoj ženi“
O „novoj ženi“ iz različitih uglova
„Nova žena“ u učionici
6. Književnost u „Ženskom pokretu“: ka drugačijem razumevanju istorije književnosti i književne tradicije
Problemski tekstovi
Pregledni književnoistorijski tekstovi
Tekstovi o autorkama/književnicama
Književni oglasi i pozivi na pretplatu
Vesti i objave
Zaključak

Peščanik.net, 21.08.2021.

FEMINIZAM

1. Stanislava Barać, Feministička kontrajavnost. Žanr ženskog portreta u srpskoj periodici 1920-1941, str. 97.
2. Ibid.
3. Ibid, str. 98.
4. Vidi Ana Kolarić, Rod, modernost i emancipacija. Uredničke politike u časopisima Žena (1911-1914) i The Freewoman (1911-1912) (Beograd: Fabrika knjiga, 2017).
5. Ann Heilmann, New Woman Fiction. Women Writing First-Wave Feminism (Palgrave Macmillan, 2000), str. 2.
6. Ibid., str. 4. Ann Heilmann smatra da su i književnice i književnici, kao i feministkinje i antifeministkinje, koristili romane o „novoj ženi“ da promovišu određene ideje. Međutim, čak i u ovoj književnoj niši, veći značaj pridaje se delima onih pisaca koji su, kako se to obično pravda, više pažnje poklonili formalnim aspektima teksta (takozvanoj estetskoj vrednosti), poput Georgea Gissinga, Thomasa Hardyja, Henrika Ibsena, Georgea Mereditha, tvrdi autorka. Štaviše, ona smatra da su se studije o „novoj ženi“ iz šezdesetih i ranih sedamdesetih godina 20. veka, iako napisane iz feminističke perspektive, više bavile delima navedenih književnika nego delima brojnih književnica iz istog perioda. Nasuprot tome, Ann Heilmann zanima književnost o „novoj ženi“ koju pišu žene. Za razliku od Ann Ardis, Jane Eldridge Miller i Lyn Pykett, koje su u svojim studijama ispitivale vezu između književnosti o „novoj ženi“ i modernizma (bilo tako što su književnost o „novoj ženi“ videle kao protomodernističku ili tako što su pokušale da „rastegnu“ pojam modernizma tako da obuhvati i ona dela koja ne odgovaraju uobičajenom shvatanju modernističke poetike i estetike), ova autorka, slično Riti Felski, veruje da je književnost o „novoj ženi“ predstavljala paralelnu struju sa modernizmom. Štaviše, ona tvrdi da je za razumevanje pojma „nove žene“, kao i književnosti napisane o njoj, zapravo ključna uloga modernosti koja se ogleda u feminističkoj rekonceptualizaciji književnosti, (pre)ispitivanju rodnih i seksualnih odnosa, te začetku feminističke teorije. Vidi Ann Heilmann, New Woman Fiction. Women Writing First-Wave Feminism, str. 1-15.
7. Vidi Minja Bujaković, „’Zajedno, organizovane, mi smo nesalomive!’: Aleksandra Kolontaj i ’nova žena’“, Književnost, časopis za studije književnosti, roda i kulture, br. 9 (2019).
8. Stanislava Barać, Feministička kontrajavnost. Žanr ženskog portreta u srpskoj periodici 1920-1941, str. 104.
9. Poglavlje o paralelama između feminofilnog časopisa Misao i feminističkog časopisa Ženski pokret bilo je sastavni deo doktorske disertacije Jelene Milinković Ženska književnost u časopisu Misao (1919-1937), odbranjene 2016. godine. Ovo poglavlje dostupno je na internet stranici projekta „Ženski pokret 2020“.
10. I Nada Jovanović i Vera su pseudonimi, o čemu će biti više reči u narednim odeljcima.
11. Izdavačka kuća William Heinemann osnovana je 1890. godine. Vidi ovde.
12. Ukupno je prevedeno i objavljeno deset glava, premda je jedna (u časopisu bi bila četvrta po redu), verovatno greškom, izostavljena.
13. Aspazija M. Leko, „Zakon i prostitucija“, Ženski pokret, br. 9-10 (1922), str. 281-284.
14. A. Leko Adžemović, „Smrt jedne velike feministkinje“, Ženski pokret, br. 7 (1925), str. 252-253.
15. Aspazija Adžemović, „Keri Čermen Ket“, Ženski pokret, br. 3 (1929), str. 1.
16. Alojzija Štebi, „Rad žena u Americi“, Ženski pokret, br. 9-10 (1925), str. 300. U citatu nisu ispravljene tipografske greške iz originala.
17. Martha Patterson, ur., The American New Woman Revisited. A Reader, 1894-1930 (Rutgers University Press, 2008), str. 2.
18. Jane Eldridge Miller, Rebel Women. Feminism, Modernism and the Edwardian Novel (The University of Chicago Press, 1994), str. 2.
19. Ibid., str. 3.
20. Ibid., str. 8.
21. Ibid., str. 18.
22. Ibid.
23. Ibid., str. 19.
24. Ibid., str. 20.
25. „The Woman’s Question. An Interview with Madame Sarah Grand“, u Carolyn Christensen Nelson, ed., A New Woman Reader (broadview press, 2001), str. 160-167. Intervju je vodila Sarah Tooley). Objavljen je u The Humanitarian 8. 3 (March 1896), str. 161-69. Preštampan je u zborniku A New Woman Reader. Budući da je časopis The Humanitarian izlazio u periodu 1902-1919, a da je u periodu 1895-1902. izlazio pod nazivom Humanity, može se pretpostaviti da je došlo do greške u navođenju izvora, to jest, pri preštampavanju intrevjua.
26. Ibid., str. 166.
27. Ibid.
28. Jelena Milinković, „Jedna moguća paralela: Misao/Ženski pokret: ženska književnost u feminističkim časopisima“, str. 136. Vidi ovde.
29. Sara Grand, „Evadna“, Ženski pokret, br. 1-2, (1924), str. 75.
30. Sara Grand, „Evadna“, Ženski pokret, br. 3 (1925), str. 124-125.
31. Sara Grand, „Evadna“, Ženski pokret, br. 2 (1925), str. 80.
32. Ibid, str. 81.
33. Virdžinija Vulf, Sopstvena soba (Beograd: Plavi jahač, 2003), str. 8.