Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Težak je život takozvanih nacionalnih identiteta (NI) na Balkanu. Kao da su rođeni da bi patili i stradali. Od 80-ih godina 20. veka, kad se o njima počelo učestano da govori, ne prestaju lamenti nad njihovom zlehudom sudbinom i panični pozivi da se stane u njihovu zaštitu. To je jedna od konstanti savremene politike na Balkanu. Reklo bi se da političke vođe balkanskih država i oficijelni i samozvani predstavnici njihovih kulturnih elita svoj najvažniji zadatak vide u oplakivanju navodno teško postradalih NI i u paničnim pozivima da se oni čuvaju od daljih stradanja.

I dok je trajalo vanredno stanje zbog epidemije virusa korona čuvari balkanskih NI nisu napuštali svoja stražarska mesta i nastavili su da osmatraju i beleže sve što te identitete navodno ugrožava i da na to upozoravaju javnost u svojim zemljama. Međutim, od kada se život u ovim zemljama počeo postepeno i neodlučno da vraća u normalno stanje, naglo su se umnožile vesti o stradanju ovih NI, a u jeziku njihovih čuvara kao da sada ima više gneva i mržnje. Stiče se utisak da oni strahuju da je zbog zaokupljenosti vlasti i naroda epidemijom nivo javne mržnje prema neprijateljima nacije opao, pa se zato trude da to poprave tako što će u javnost upumpati pojačanu dozu ovog – kako oni nesumnjivo misle – vitalnog nacionalnog osećanja. Samo u toku poslednja dva meseca (maj i jun 2020) u medije su stigle informacije o novim teškim sukobima između balkanskih NI. Saznali smo da su u toku nemilosrdni obračuni između srpskog i albanskog, albanskog i makedonskog, makedonskog i bugarskog, bošnjačkog i hrvatskog, srpskog i bošnjačkog, bugarskog i srpskog, srpskog i crnogorskog, hrvatskog i srpskog NI. Bellum omnium contra omnes / Rat svih protiv svih.

Kulturni genocid i metafizička amputacija

Jedan od najnovijih okršaja u balkanskim identitetskim ratovima dogodio se kada je u Albaniji prikazan TV film pod naslovom Velika srpska istorijska obmana – kako su Srbi ukrali albansku istoriju. Tu se, između ostalog, tvrdi da je od vremena Stefana Nemanje albanski narod žrtva identitetskog negiranja i potkradanja, da su im Srbi preoteli crkve – među njima i Gračanicu, Crkvu Svete Petke u Prizrenu i Pećku patrijaršiju – a narod i sveštenstvo ili pokrstili ili oterali. Na to je uzvratilo Ministarstvo kulture Srbije, saopštenjem da je taj film žalostan i opasan falsifikat, ali da odgovornost za njega ne snosi samo albanska strana, nego i njeni balkanski saveznici, da je on plod „orkestrirane aktivnosti iz šovinističkih krugova nekih susednih država u regionu koje su usmerene na poništavanje, brisanje iz istorije i preotimanje srpske kulturne baštine, kako materijalne tako i nematerijalne“. Ministarstvo je prozrelo krajnji cilj neprijatelja srpskog NI, a on je ni manje ni više nego uništenje srpskog naroda. „Takvi pokušaji“, piše u ovom saopštenju, „imaju sve obrise kulturnog genocida, a on je, istorija nas tome uči, često uvod u fizički genocid“.

Prošlog meseca buknuo je novi sukob između bugarskog, makedonskog i srpskog NI. Bugarska javnost je alarmirana da su Makedonci iznenada napali njihov NI, da su makedonski premijer Oliver Spasovski i lider opozicione stranke VMRO DPMNE Hristian Mickoski iskoristili proslavu praznika Svetih Ćirila i Metodija, koji se slavi 24. maja i kao Dan slovenske pismenosti, da iznesu tezu da su Ćirilo i Metodije makedonski prosvetitelji i da je ćirilica nastala radi standardizacije makedonskog jezika, te da su je Bugari – kao i ostali slovenski narodi – preuzeli od Makedonaca. To je, kako je izjavio jedan bugarski politički komentator, „prisvajanje bugarske istorije i kulture“, odnosno „antibugarska paljba“, zbog čega Bugarska neće moći da podrži prijem Makedonije u EU.

Otprilike u isto vreme u izdanju Bugarske akademije nauka pojaviо sе zbornik radova pod naslovom O zvaničnom jeziku u Republici Severnoj Makedoniji, koji je izazvao uzbunu u makedonskim i srpskim medijima. Knjiga je, piše u najavi njene promocije 7. maja 2020. u Sofiji, plod truda bugarskih lingvista da dođu do jedinstvenog stava o makedonskom jeziku. I oni su složno i konačno zaključili da je taj jezik jugozapadna varijanta bugarskog jezika.1 Više nego dovoljno da makedonski lingvisti uključe crveni alarm, da javnost svoje zemlje upozore da se nastavlja stradanje makedonskog NI. Prvo mu je iščupan njegov antički koren, kad je, kako je rekla lingvistkinja Katica Ćulavkova, „makedonski identitet doživeo metafizičku amputaciju“. Sada mu, zavapila je ona, preti konačno uništenje. „Kada smo pomislili da je svršeno s identitetskim ultimatumima, nastupila je Bugarska s pretenzijom da amputira drugi deo makedonske istorije, onaj slovenski, od 9. veka do 1945“.2

Brutalni napadi, udari i juriši

U ovaj makedonsko-bugarski identitetski obračun umešali su se i srpski lingvisti, zaštitnici srpskog NI, jer se u knjizi Bugarske akademije nauka o makedonskom jeziku, navode i svedočanstva o navodnom prisustvu bugarskog jezika u Srbiji, u govoru naroda od Dunava do Kopaonika. Čuvare srpskog jezika alarmirao je Kulturno-informativni centar Srba u Makedoniji – Spona, javljajući da je izvršen „brutalan napad na srpski jezik“, da je reč o najnovijoj „brutalnoj pretenziji na srpski jezik, a time i na nacionalni, istorijski i kulturni prostor“. Njihov alarm zazvonio je u srpskim medijima, pa se tako u Večernjim novostima pojavio komentar pod naslovom „Čerupanje srpskog jezika. Bugari u akciji“. U izjavi za ovaj list, akademik RS Slobodan Remetić rekao je da „Bugari odavno atakuju na srpski jezik i da su se ponovo, posle izvesnog vremena, razmahali“. Ali na srpski NI skriven u jeziku – požalio se Remetić čitaocima Novosti – ne atakuju samo Bugari, nego i Bošnjaci, Crnogorci i Hrvati. „Juriša se na sve srpsko“, upozorio je on.

Među onima koji su ustali da brane srpski jezik i NI od Bugara istakao se i Viktor Savić, naučni saradnik Instituta za srpski jezik SANU. On je, kako prenosi portal Srbija danas, izjavio da „u vreme kada se formirao srpski jezik, Bugari uopšte nisu bili Sloveni“, da su oni bili nomadski narod turske grupe koji je posle Srba došao na Balkan i da su neki srpski govori iz Metohije migracijama stigli sve do Sofije, ali su ih Bugari priključili bugarskom jeziku samo zato što liče na njega. Ovoj Savićevoj izjavi portal je dao naslov „Bugarska akademija udarila na srpski. Koreni su nam na srpskoj zemlji. Dr Savić otkrio bolnu istinu“.

Savezništvo makedonskih i srpskih čuvara NI u borbi protiv Bugara nije ih sprečilo da i oni međusobno zarate. Povod je bila poštanska marka sa mapom Hrvatske koju je početkom maja ove godine objavila makedonska pošta. Na njoj se dobar deo Srbije nalazi u granicama Hrvatske, jer su Makedonci greškom objavili mapu Nezavisne države Hrvatske. Međutim, to su neki mediji u Srbiji protumačili kao provokaciju iza koje stoje makedonske vlasti, s ciljem da se naruše dobri odnosi između srpskog i makedonskog naroda. O tome je u intervju u listu Kurir, objavljenom pod naslovom „Ne smeta im NDH, smetaju im Nemanjići i srpski ratnici“, govorila istoričarka umetnosti Jasmina S. Ćirić. Ona je rekla da se u ovoj zemlji srpsko srednjovekovno nasleđe „predstavlja kao deo vizantijske Makedonije“, dok se imanja srpskih manastira nazivaju „okupacionim bazama“, a sam „pojam srpstva orkestrirano zamenjuje pojmom srbomanije“.3

Stradanje na granicama između srpskog i crnogorskog NI

Poslednjih meseci bilo je novih sukoba u davno započetom ratu između čuvara srpskog i crnogorskog NI, koji je intenziviran od kako je Crna Gora postala nezavisna država. Do jače razmene vatre i novih leleka nad postradalim NI došlo je i kad je objavljena vest da je crnogorska policija privela episkopa SPC Joanikija i sedmoricu sveštenika zbog litija koje su 12. maja organizovali u Nikšiću uprkos zabrani javnih okupljanja zbog epidemije. U Beogradu je održano nekoliko skupova podrške privedenima, a SPC ih je podržala u vidu posebnog molebana u Hramu Svetog Save na Vračaru, koji je vodio episkop Stefan. „Posebno se pomolimo“, rekao je on okupljenima, „za naš narod u Crnoj Gori u kojoj trenutno najviše stradamo. Mi smo jedan narod, ma kako se ko zove, i zato se molimo svecima da izmire zvaničnu Crnu Goru i narod i da zajednički brane svoje svetinje i sve ono što je najsvetije za nas. Narod u tome ima velikog uspeha, vraća se dostojanstvo u Crnu Goru i zato to stradanje uskoro prelazi u vaskrsenje“.

Ovo je bio još jedan povod da s crnogorske strane učestaju optužbe i žalbe da Srbi nastavljaju da negiraju njihov NI. Premijer Marković se požalio da je „negiranje crnogorskog identiteta i prava na sopstvenu državu… radikalnije nego što je bilo prije deceniju i po“. Žešće od njega na nova poricanja crnogorskog NI reagovao je umetnički direktor Crnogorskog narodnog pozorišta Željko Sošić, koji je u jednom intervjuu u crnogorskom listu Dnevne novine, rekao da su Crnogorci „suočeni sa očiglednim klerofašističkim, neprijateljskim nasrtajima“ na njihov narod i državu. „Mi smo“, objasnio je on, „jedini narod u svijetu kojem se neko drzne da kaže da nijesmo to što jesmo, da ne govorimo jezikom kojim govorimo, da nemamo ime koje imamo i da pripadamo nečemu drugom, a da mi to zapravo ne znamo“.

Na srpsko-hrvatskom frontu

Identitetski rat se rasplamsao i između hrvatskih i srpskih identitetskih formacija/postrojbi. Skoro istovremeno izbilo je nekoliko sukoba. Jedan od njih na identitetskoj graničnoj koti „Nikola Tesla“, na kojoj se u poslednje vreme često ratovalo. Povod za novi obračun bila je vest da na jednom sajtu Evropske unije – gde su deci ponuđeni interesantni podaci o članicama EU – u tekstu o Hrvatskoj piše da je Tesla „poznati Hrvat“. Za Ministarstvo kulture Srbije to je bio podmukli napad Hrvata na srpski NI i ono je odmah izašlo sa saopštenjem za javnost da je tu reč o „bezbroj puta ponovljenom falsifikatu koji se uporno gura iz određenih krugova u Hrvatskoj s ciljem bestidnog svojatanja i kroatiziranja srpskog kulturnoistorijskog identiteta“. Ministar inostranih poslova Ivica Dačić na hrvatsku stranu ispalio je projektil još većeg kalibra, izjavivši da je Tesla Srbin koji bi da je u toku Drugog svetskog rata živeo u Hrvatskoj „završio u koncentracionom logoru Jasenovac. Eto, toliko je on Hrvat“. Kada su urednici ovog sajta EU spornu rečenicu o Tesli izmenili, tako da sada tu ne piše koje je on nacionalnosti, nego samo da je „Nikola Tesla, rođen u Smiljanu (današnja Hrvatska)“, srpska strana je to iz nekog razloga pozdravila kao svoju identitetsku pobedu, a hrvatska doživela kao šok i za preokret optužila podmukle Srbe. „Sve su organizirali Srbi, Hrvati u šoku“, stoji u naslovu jednog članka na portalu Dnevno.hr.

Novi incident na srpsko-hrvatskoj identitetskoj granici izazvao je jedan članak u zagrebačkom Večernjem listu, objavljen 21. maja 2020. pod naslovom „Amerikanci pišu o Hrvatu kojeg slavi cijeli svijet, a kod nas je zaboravljen“. Taj u Hrvatskoj zaboravljeni Hrvat je čuveni geofizičar, klimatolog i astronom Milutin Milanković (1879-1958), rođen u srpskoj porodici u selu Dalj, danas u Hrvatskoj, gde je po svojoj želji i sahranjen. Saznavši za to, Izvršni odbor SANU zaključio je da mora posebnim saopštenjem da reaguje na najnoviji slučaj „svojatanja srpskih naučnika i umetnika“, koja ovaj akademijin odbor „već duže vreme s nevericom i ogorčenjem prati“.

Veći sukob između srpskih i hrvatskih čuvara NI izbio je kad je Matica Srpska, u ediciji „Deset vekova srpske književnosti“ objavila dela dubrovačkog pisca Marina Držića (1508-1567). Saopštenjima izdatim tim povodom hrvatsku javnost su alarmirali, između ostalih, Matica Hrvatska i Društvo hrvatskih književnika. Matica je saopštila da je ona, „kao čuvarica i skrbnica za sveukupnu hrvatsku kulturu, dužna reagirati na ovu bezočnu krađu/otimačinu“. Razlog srpske „aneksije hrvatskog književnog korpusa“, to jest dubrovačkih pisaca iz 16. i 17. veka, MH je našla u želji srpske kulturne elite da „sanira srpski književnopovijesni diskontinuitet što izaziva razumljivu nacionalnu frustraciju“. Drugim rečima, Srbi nemaj pisce koji su stvarali u pomenuta dva veka, pa ih otimaju od Hrvata da bi taj vakum popunili. Međutim, MH primećuje da Srbima frustracija što im je istorija književnosti diskontinuirana ne pada tako teško kao frustracija što nemaju more. Hrvatski pisci i njihova dela uopšte Srbima nisu važni, piše u ovom saopštenju, „važan im je hrvatski teritorij koji nikada nisu uspjeli posvojiti i osvojiti ni kulturom ni ratnim operacijama. Iza prividnog prvorazrednog interesa za hrvatske pisce stoji isključivi interes za hrvatskim prostorom, za hrvatskim morem“.

Društvo hrvatskih književnika uputilo je javno protestno pismo ambasadi Srbije u Zagrebu. Hrvatska je, stoji u tom pismu, postala „žrtva grabeži njezine kulturne baštine“, iza čega se krije „politička ideja velikosrpskog hegemonizma”. Posebno se naglašava da DHK smatra svojom dužnošću da ustane u zaštitu pre svega hrvatske književne baštine, jer je – objasnili su hrvatski pisci srpskom ambasadoru – „književnost važan dio etničkog identifikacijskog koda kod svakog naroda, a to znači da je jedan od važnih čimbenika i nacionalne samobitnosti“.

Zašto se tuku i stradaju?

Vesti o novim balkanskim identitetskim sukobima ne dolaze iz nekog nezavisnog izvora, nego ih objavljuju zaraćene strane, ograničavajući se na sukobe u kojima učestvuju. Međutim, nema sumnje da su ovi sukobi međusobno povezani, da se prelivaju jedan u drugi i da se bolje razumeju kad se posmatraju zajedno. Tada se može primetiti da glavi uzrok ovih sukoba i glavni izvor panike i mržnje koje ih prate nisu čuvene balkanske razlike – etničke, kulturne ili verske – nego jedno balkanskim političkim i kulturnim elitama zajedničko shvatanje NI i njegovo korišćenje za postizanje iste vrste ciljeva. Njegovu vrednost svi preuveličavaju i precenjuju, svodeći politiku na takozvanu politiku identiteta, a time kulturu na instrument takve, na NI utemeljene politike. Kako je primetio Stef Jansen, istražujući život ljudi u savremenoj Bosni i Hercegovini, „naglašavanjem (etno), nacionalne ‘kulture’, stanovnici BiH se prevashodno, ako ne i isključivo, prikazuju u identitetskom registru“, koji je privilegovan kao „relevantan kriterijum za razumevanje života“. Na tome se, dodaje on, zasniva nacionalistička retorika zahvaljujući kojoj se „moglo mobilisati mnogo ljudi, ali su se njom mogli i demobilisati alternativni pristupi politici“.4 Primeri identitetskih obračuna koje sam ovde prikazao svedoče o tome da je politika zasnovana na „identitetskom registru“ danas dominantna i u drugim balkanskim zemljama, da ona traži da svaki narod koji pretenduje na status nacije mora pre svega da ima autonomnu i homogenu kulturu, što znači da mu je osnovni zadatka da se za nju žrtvuje, bori i strada u obračunu sa onima koji prete njenom NI. To što je taj zadatak neostvarljiv ne zabrinjava mnogo balkanske političke i kulturne elite, jer je neprekidna borba za NI ono što im obezbeđuje moć i privilegije.

Kad se ove identitetske bitke posmatraju zajedno i uporede, može se uočiti i to da zaraćene strane primenjuju uglavnom istu strategiju. Ona se sastoji u tome da se ne govori toliko o pobedama i uspesima boraca na identitetskim granicama, nego pre svega o neprijateljskim nasrtajima na NI i njegovim stradanjima. Viktimizacija ovde ima prednost nad heroizacijom. Ako u ovim bitkama ima heroja, onda su to oni koji, patrolirajući identitetskim granicama, neumorno javljaju o neprijateljskim napadima i upadima. NI postoji skoro isključivo u tom kontekstu, u tom diskursu ugroženosti, stradanja i kulturno-političke panike. U primerima koje sam naveo u ovom tekstu, on je žrtva genocida, amputacije, grabeži, krađe, pljačke, čerupanja, otimačine, silovanja, prekrajanja, preimenovanja, falsifikovanja, istrebljenja, potiranja, zatiranja, aneksije, ostrakizma. Da mu se ne događaju te strašne stvari, o njemu skoro ništa ne bismo znali.

Ipak, nemaju sva stradanja balkanskih NI istu težinu. Nije isto kad čujete da su vam nešto uzeli, prisvojili i osiromašili vas i kad saznate da vaši susedi tvrde da ste u zabludi ako mislite da postojite. Kad čuvari NI oplakuju gubitke koji nastaju kad je on žrtva pljačke i prisvajanja njegovog blaga i kad za to optuže skoro sve svoje susede, nećemo se zabrinuti za sudbinu NI koje oni čuvaju, jer cilj lamenta nad takvim gubicima – prema formuli „deset na jednog u tamnoj noći“ – nije u tome da se pokaže pustoš koju su pljačkaši ostavili za sobom, nego da se istakne neiscrpno bogatstvo jednog NI koje nije bitno okrnjeno iako ga kulturno siromašni susedi „čerupaju“ i „svojataju“. Međutim, kad se u identitetskim bitkama koristi oružje potpune negacije, iz koga se najčešće puca na balkanske nacije koje su međunarodno priznate u relativno novije vreme, dakle, na albansku, makedonsku, crnogorsku i bošnjačku naciju, onda se moramo zapitati da li i za ove bitke važi ono što je Milošević rekao za bitke na Kosovu: „One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene“.

Poricanje da neka balkanska nacija postoji izvodi se na dva osnovna načina. U jednom slučaju, objašnjava se da je nacija začeta, ali da još nije rođena ili da još nije odrasla, ili je još u inkubatoru ili je tek u pubertetu. U drugom, češćem slučaju, tvrdi se da je to što se izdaje za naciju zapravo veštačka tvorevina bez pravog života i budućnosti. Dok ovo pišem, u rukama mi je specijalni dodatak Večernjih novosti pod naslovom „Jedna majka rađa tri nacije“, u kome se objašnjava „kako je Titova Jugoslavija postala poligon za stvaranje novih naroda“. U posebnim prilozima prikazan je „nacionalni inženjering“ kojim su za vreme Tita proizvedene makedonska, bošnjačka i crnogorska nacija, ali je dodat i tekst o nastanku albanske nacije, čija majka – kako objašnjava autor tog teksta, novinar Ivan Miladinović – nije bila Jugoslavija, nego Bečki dvor, ali su, zaključiće čitalac ovog specijala, obe majke rađale veštačke balkanske narode (Bečki dvor carskim rezom?) samo zato da bi ljude koji su navodno njihovi pripadnici odvojile od njihove prave majke – Srbije.

Isforsirano stvaranje bošnjačke nacije, objašnjava u svom prilogu politikolog i političar Nenad Kecmanović, „dovelo je do produžene inkubacija nove nacije koja će samo tokom jednog ljudskog vijeka više puta mijenjati ime“, odnosno do toga da su „Muslimani ušli u prevremeni nacionalni pubertet“. U prilogu posvećenom Makedoncima, dr Stevan Gajić, istraživač u Institutu za evropske studije u Beogradu, objašnjava da je makedonska nacija nastala „rasrbljavanjem Makedonije“, i da su sami Makedonci najveća žrtva tako stvorene nacije. „Dobijanjem statusa nacije u drugoj Jugoslaviji“, kaže Grujić, „oni su osuđeni na dug period nestabilnosti, koji lako može da se završi brisanjem Makedonaca sa mape savremenih evropskih nacija“. O veštačkom, „oktroisanom izdvajanju crnogorske nacije iz jedinstvene srpske nacije“, u ovom dodatku piše istoričar Aleksandar Raković. Njemu se, reklo bi se, dopalo kompromisno rešenje problema NI koje su imali na umu neki Crnogorci u socijalističkoj Crnoj Gori. Oni su, kaže Raković, verovali da bi trebalo priznati „dve srpske nacije“ ili „dva srpska naroda“, jedan u Crnoj Gori, drugi u „ostalom srpstvu“. Ova ideja je navodno sprovedena u delo 1988-1989. godine u takozvanoj Antibirokratskoj revoluciji koja je, prema mišljenju ovog istoričara, „bila srpska po karakteru“.

Mogu li, umesto uzajamnog mučenja, potkradanja i poricanja, balkanski NI da žive u miru, poštujući jedni druge? U akademskim krugovima ima onih koji misle da je to izvodljivo i ponuđena su različita rešenja ili kako doći do takozvanog „suživota“ ili kako miroljubivo podeliti zajedničko nasleđe i otići svako na svoju stranu. A ima i mišljenja – odmah da kažem da su mi ona bliža5 – da umesto što se pred NI klanjamo i podilazimo im kao idolima koji tobože simbolizuju i čuvaju naše mesto u svetu, treba raditi na tome da njihova cena na političkom tržištu bude što niža. Elijas Kaneti je rekao da smrti treba oduzeti pretereno veliki ugled koji ima,6 a ja mislim da to važi i za naše balkanske NI. Uostalom, i njihov ugled je zasnovan na precenjivanju smrtonosnog stradanja, bez koga navodno ne možemo biti ono što smo.

Peščanik.net, 01.07.2020.


________________

  1. Представяне на книгата „За официалния език на Република Северна Македония“.
  2. Željko Šajn, „Lingvistički rat Skoplja i Sofije“, Politika, 31. maj 2020.
  3. U međuvremenu je sporna markica povučena iz prodaje, a Pošta S. Makedonije si izvinila „zbog nenamerne pogreške i tehničkog propusta“.
  4. Stef Jansen, Čežnja u međuvremenu. „Normalan život“ i država u jednom sarajevskom naselju. Prevela s engleskog Aleksandra Bajazetov, Biblioteka XX vek, 2020. str. 24-25. Više o ovoj knjizi ovde i ovde.
  5. Zašto su mi bliža objasnio sam u knjizi Rastanak s identitetom, Biblioteka XX vek, 2014.
  6. Grof Kristijan fon Kroko, O nemačkim mitovima. Preveo s nemačkog Tomislav Bekić, Svetovi, 2001, str. 53.
The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Latest posts by Ivan Čolović (see all)