„Novi feministički poreci“ otpisuju udarac

"Eleven" graffiti, Oakland, California, Defame

“Eleven” graffiti, Oakland, California, Defame

Mi, dolepotpisane/i, organizovali smo se kao ad hoc grupa podstaknuta tekstovima objavljenim u Politici 6. i 9. decembra. Tu grupu čine građanke i građani koje povezuje, pre svega ili isključivo, naučni rad i uverenje da smo na temelju tog rada pozvani da o datoj temi izrazimo vlastito – naučno, lično, aktivističko – mišljenje. Na tekstove smo reagovali promptno. Tokom jedne noći sastavili smo 11 reakcija i organizovano smo ih poslali na adresu Politike u isto vreme. Politika je izabrala da te reakcije ignoriše: od njih 11 objavljene su dve, u razmaku od nekoliko dana, u rubrici ’Među nama’. Umesto dijaloga, javnog spora, intenziviranja rasprave u kojoj su akterke i akteri u raspravi imenovani, usledilo je objavljivanje ’Teme nedelje’, koja je manje bila posvećena roditeljstvu i natalitetu, a više fašizmu i feminizmu (o čemu svedoči i naslov temata „Novi feministički poredak“). U tom tematu su novinari Politike u svojevrsnom monologu ponovili i dopunili svoje teze, i napali za javnost neidentifikovane imaginarne kritičare.

Smatramo da je javnost neophodno braniti, ma koliko bila krhka. Verujemo da je tema kojom su se bavili sporni tekstovi u Politici važna i da je o njoj moguće – i potrebno – izneti mišljenja koja se razlikuju od dominantnog. Smatrali smo da je naša upućenost u datu temu jemstvo za ravnopravan glas u debati. Verovali smo, najzad, da poziv na kritičko mišljenje neće automatski biti izložen cenzuri, još manje manipulaciji.

Zbog toga je ova reakcija ispred svega upućena redakciji Politike, u nadi da će ovim putem stići do nje. Tome je dva razloga. Prvi razlog je taj što bi, u optimalnim okolnostima, ona trebalo da bude namenjena i stavljena na uvid javnosti. Kako to nije moguće – pošto izvorne reakcije većim delom nisu štampane, ili su štampane uz skraćenja i izmene – adresat mora biti redakcija Politike koja je na naše tekstove reagovala, iako ih nije obznanila javnosti. Drugo, ova reakcija ne treba da bude namenjena Katarini Đorđević, autorki niza spornih tekstova. Iako ih je ona potpisala, i sasvim se ispravno pozivala na poštovanje autorstva, ova reakcija – kao ni tekstovi pre nje – u središtu nemaju argument ad hominem, što im se nepotrebno spočitava, već im je cilj bio diskreditovanje teza koje se u tekstovima iznose i iznošenje drugačijeg stava. Smatramo da iznesene teze nisu privatno vlasništvo jedne novinarke: polazimo od pretpostavke da se autonomija novinara bar donekle usmerava odlukama redakcije u ime koje takođe govori, kao i da redakcija može da odluči da li će teze osporavati suprotstavljenim stavovima ili će ih ojačavati grupnim napadom na neimenovane „borkinje za ženska prava“. Umesto da, dakle, personalizujemo reakciju, što bi doduše bilo sasvim u duhu onoga što je učinjeno u ’Temi nedelje’ pominjanjem Marijane Stevanović i Biljane Srbljanović, odlučili smo da se osvrnemo na cenzuru, marginalizaciju i diskreditaciju drugačijih glasova, te odsustvo volje da se uspostavi dijalog o jednom važnom društvenom problemu. Stoga želimo da istaknemo smisao teza iznetih u sopstvenim reakcijama, koje – što ponovo treba podvući – do javnosti nisu stigle ili su stigle zaobilaznim putem, posredstvom portala podlistka Beton.

Neke od nas se javno deklarišu kao feministkinje i borkinje za ženska prava, ne uviđajući tu prostor za ironiju. Neke od nas nemaju decu, neke ih imaju. Uprkos tome, bez obzira na kvantitet glasova koji proizvode reč „mama“, doista se niko od nas ne slaže s tezom da se deca rađaju za naciju. Kao osoba s pravom izbora, žena ima pravo da izabere da ne rodi, kao i da rađa ili usvaja ukoliko je tako odlučila. Iza tog prava je istorija borbi za sticanje ove privilegije. Imati pravo na procenu vlastitih želja, mogućnosti i interesa, kao i vlastite dobrobiti i dobrobiti zajednice u koju stupamo i želimo da je održimo, moralo bi biti osnovno pravo svakog čoveka: i muškarca i žene. Retorika rađanja za naciju po pravilu podrazumeva ili ratne bubnjeve, ili rasističku politiku rađanja „dobrih“ i „loših“ nacija. Ili i jedno i drugo.

U jednakoj je meri neumesno podsticati govor o rađanju za državu, posebno ukoliko ta država čini sve suprotno podsticanju nataliteta. Teško se s novim Zakonom o radu i kontinuiranim odsustvom ulaganja u obrazovanje (štrajkovi škola su upravo u toku), zaposlenje i osnaživanje građana i građanki Srbije može govoriti o egzistencijalnoj sigurnosti, tako neophodnoj da bi se ulagalo u zajednički život koji će proizvesti potomstvo. Neumesno je i nepošteno definisati krivicu jedne polovine stanovništva ove zemlje, ako je siromaštvo i globalna neizvesnost zajednički nazivnik za ogroman broj njenih stanovnika i stanovnica. Neumesno je i nepošteno širiti moralnu paniku upiranjem prsta u dežurnog krivca (a visokoobrazovane hedonistkinje su upravo to, i to ne od juče) u vremenu kada je broj ljudi koji doslovno živi, s decom ili bez, od penzije najstarijih ukućana, premašio sve dosadašnje statistike. Živimo u vremenu kada su svi, i muškarci i žene, uglavnom prepušteni vlastitoj snalažljivosti na tržištu, samo što se ta uloga za muškarce podrazumeva, a ženama, uprkos svakodnevici u kojoj žive, ne prašta – i to posebno ako su obrazovane.

Najzad kao građanke i građani koji su delatni u oblasti društvene nauke, smatrali smo da je štetno dozvoliti naizgled naivnu proizvodnju majki u moralno superiorna bića. Žene se ne mogu vrednovati samo prema jednom tipu ostvarenosti; ta moralna superiornost može poslužiti kao opravdanje da se uloga drugog roditelja u potpunosti (naučno) zanemari; konačno, ona je u suštinskoj opreci s življenim životom žena o kojem svakodnevno saznajemo sa stranica crne hronike, doduše odsutnih u ozbiljnoj Politici. Moralno superiorna bića postoje u mitovima, stripovima i epskoj fantastici, ali i u nauci koja se služi redukujućim hiperbolama i komparacijama. Tumačenja te nauke, na koja smo smatrali da je shodno da reagujemo, nisu objektivna i nepristrasna, već su duboko i suštinski „utralna“.

Zbog svega navedenog, verujemo da je cenzura s kojom smo sučene/i i manipulacija našom pozicijom nedopustiv i po javnost štetan gest.

Jelena Ćeriman
Nađa Duhaček
Danica Igrutinović
Marija Ilić
Sanja Milutinović Bojanić
Verica Pavić Zentner
Aleksandar Pavlović
Ksenija Perišić
Milica Popović
Gazela Pudar Draško
Dragan Stanojević
Smiljka Tomanović
Adriana Zaharijević

Peščanik.net, 24.12.2014.

Srodni linkovi:

Biljana Srbljanović – Prava pitanja

Vesna Pešić – Ženski hedonizam, još jedna nacionalistička mantra

Ana Jovanović – Feministkinje su vas upozoravale