Američki i kineski nosači aviona u Južnom kineskom moru

Američki i kineski nosači aviona u Južnom kineskom moru, foto: US Navy via GCaptain

Posmatračima širom sveta odnosi između Trampove Amerike, Putinove Rusije i Si Đinpingove Kine liče na povratak u dobro poznatu prošlost. „Imamo novi hladni rat“, rekao je ekspert za Rusiju Peter Felgenhauer u Moskvi, nakon što je predsednik Tramp obelodanio planove da se povuče iz Sporazuma o nuklearnim raketama srednjeg i malog dometa (INF). Trumpova administracija „započinje novi hladni rat“, rekao je istoričar Walter Russell Mead u članku za Wall Street Journal posle niza antikineskih mera koje je predsednik usvojio u oktobru. Mnogi se slažu s njim.

Nedavni potezi lidera u Vašingtonu, Moskvi i Pekingu daju uverljivost narativu o „novom hladnom ratu“, ali u ovom slučaju istorija nije dobar vodič. Na kraju druge decenije 21. veka ne suočavamo se s blago ažuriranom replikom hladnog rata iz prošlog stoleća, već s novim, potencijalno opasnijim buretom baruta.

Prvobitni hladni rat, koji je trajao od kasnih 40-ih godina prošlog veka do pada Sovjetskog Saveza 1991, predstavljao je ogromnu pretnju termonuklearnog uništenja. Pokazalo se, međutim, bar posle Kubanske krize iz 1962, da je to prilično stabilna situacija u kojoj su i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez, uprkos raznim lokalnim sukobima, nastojali da izbegnu direktne konfrontacije koje bi mogle pokrenuti međusobno uništenje. U stvari, posle suočavanja sa ambisom 1962, vođe obe supersile započele su složene pregovore koji su doveli do znatnog smanjenja njihovih nuklearnih arsenala i niza sporazuma o smanjivanju rizika od mogućeg Armagedona.

Ono što neki danas nazivaju novi hladni rat – a ja ga radije opisujem kao novo bure baruta – ima izvesnih minimalnih sličnosti s tim ranijim periodom. Kao i tada, Sjedinjene Države i njihovi protivnici vode ubrzanu trku u naoružanju, u razvijanju i gomilanju nuklearnog i „konvencionalnog“ oružja sve većeg dometa, preciznosti i dejstva. Na karakterističan hladnoratovski način, sve tri zemlje nastoje da pridobiju saveznike u procesu koji sve više liči na globalnu borbu za moć.

Ali tu svaka sličnost prestaje. A prva razlika ne može biti očiglednija: Sjedinjene Države se danas suočavaju s dva odlučna protivnika, a ne s jednim, kao i s daleko složenijom globalnom mapom konflikta (a tu je i odgovarajuće povećanje broja potencijalnih nuklearnih žarišta). U isto vreme, stare granice između „mira“ i „rata“ ubrzano nestaju dok tri rivala vode „borbu drugim sredstvima“, uključujući trgovinske ratove i sajber napade koji bi mogli pripremiti teren za daleko veće nasilje. Opasnost povećava i to što sada sve tri sile pribegavaju provokativnim postupcima kako bi „demonstrirale odlučnost“ ili zastrašile protivnike, uključujući preteće američke i kineske mornaričke manevre oko ostrva u Južnom kineskom moru koja je Kina okupirala. U međuvremenu, umesto da sklapaju sporazume o kontroli naoružanja, poput onih koji su ublažavali tenzije tokom hladnog rata, SAD i Rusija radije poništavaju već postojeće i započinju novu trku u naoružanju.

Zbog toga svet se bliži situaciji sličnoj kubanskoj raketnoj krizi, kad je za dlaku izbegnuta nuklearna katastrofa. Nova kriza bi mogla nastati u Južnom kineskom moru ili na Baltiku, gde se američki i ruski avioni i brodovi svaki čas bezmalo sudaraju.

Otkud nagli porast ovakvih rizika? Da bismo odgovorili na to pitanje, treba ispitati činioce po kojima se ovaj trenutak razlikuje od prvobitne ere hladnog rata.

Tripolarni svet

U hladnom ratu iz 20. veka, bipolarna borba između Moskve i Vašingtona – dve poslednje supersile koje su preostale na planeti posle vekova imperijalnog rivalstva – diktirala je događaje na svetskoj pozornici. Naravno, to je povlačilo veliku opasnost, ali je i omogućavalo liderima svake od strana da shvate neophodnost ograničavanja nuklearnog naoružanja u interesu opšteg opstanka.

Posle bipolarnog sveta nakratko je nastupio „unipolar moment“, kada su Sjedinjene Države, „poslednja supersila“, dominirale svetskom pozornicom. Tokom tog perioda koji je trajao od sloma Sovjetskog Saveza do ruske aneksije Krima 2014, globalni dnevni red je uglavnom diktirao Vašington i, kad bi iskrsli manji problemi – na primer Irak Sadama Huseina – rešavao stvar nesrazmerno velikom vojnom silom. Te intervencije su, međutim, gutale ogromna finansijska sredstva i sapinjale američke snage u izrazito neuspešnim ratovima širom planete, dok su Moskva i Peking – ni tako bogati ni tako opterećeni – na miru ulagali u sopstvenu vojnu modernizaciju i širenje svojih geopolitičkih dometa.

„Unipolarni trenutak“ je za nama i danas živimo u situaciji koja se može opisati kao tripolarni svet. Svaki od suparnika poseduje ogromnu vojsku i konvencionalno i nuklearno naoružanje. Kina i Rusija su se pridružile Sjedinjenim Državama (mada na nešto skromnijem nivou) u diplomatskom, ekonomskom i vojnom širenju uticaja izvan svojih granica. Što je još važnije, na čelu svake supersile je nacionalistički vođa rešen da unapredi interese svoje zemlje.

Tripolarni svet je po definiciji različit od bipolarnog i unipolarnog i daleko najnestabilniji – Trumpov Vašington u jednom trenutku može da izazove krizu s Moskvom, a u sledećem s Pekingom, i to bez vidljivog razloga. Pored toga, tripolarni svet će imati više potencijalnih žarišta. Tokom hladnog rata postojala je jedna velika linija sukoba između dve supersile: granica između zemalja NATO pakta i zemalja Varšavskog pakta u Evropi. Svaka varnica na toj granici mogla je da pokrene veliku demonstraciju sile na obe strane, a upotreba takozvanog taktičkog atomskog oružja gotovo neizbežno vodi termonuklearnom sukobu velikih razmera. Zahvaljujući tom riziku, lideri supersila na kraju su postigli sporazum o različitim merama, između ostalog i o INF, kojim je zabranjeno korišćenje raketa srednjeg dometa kadrih da započnu spiralu sveopšteg razaranja.

Danas je ta linija sukoba između Rusije i NATO-a u Evropi obnovljena (i ojačana) a proteže se mnogo bliže ruskoj teritoriji zbog širenja NATO-a na istok, u Češku, Poljsku, Mađarsku, Rumuniju, Slovačku i baltičke zemlje tokom unipolarne ere. Duž te linije, kao i za vreme hladnog rata, stotine hiljada dobro naoružanih vojnika spremno je da u najkraćem roku započne totalna dejstva.

U isto vreme stvorena je slična linija sukoba u Aziji, od dalekoistočnih ruskih teritorija do Istočnog i Južnog kineskog mora i Indijskog okeana. U maju je Pacifička komanda Vašingtona, sa sedištem na Havajima, preimenovana u Indo-pacifičku komandu, čime je naglašeno širenje linije sukoba. Na nekim mestima duž te linje američki avioni i brodovi redovno se sreću s kineskim ili ruskim, i često su jedni drugima u dometu. Sama činjenica da se sada tri velike nuklearne sile neprestano nadmeću za prednost nad znatnim delovima planete samo uvećava mogućnost sukoba koji može da pokrene katastrofalnu eskalirajuću spiralu.

Rat je već počeo

Tokom hladnog rata odnosi između SAD-a i SSSR-a često su bili na ivici oružanog sukoba, a sastojali su se od propagande, rata dezinformacijama i rasprostranjene špijunaže. Obe zemlje su težile da prošire globalni uticaj pomoću posrednih ratova – lokalizovanih sukoba u tadašnjem Trećem svetu, čiji je cilj bio da uzdrmaju ili uklone režime odane protivničkoj strani. Takvi sukobi su mogli da odnesu milione žrtava, ali nikad nisu vodili neposrednom sukobu između vojski dve supersile (mada su njihove snage bile uključene, američke posebno u Vijetnamu, ruske posebno u Avganistanu), niti su one dopuštale da ti sukobi prerastu u povod za nuklearni rat između njih. U to vreme, obe zemlje su povlačile jasnu granicu između takvih operacija i izbijanja globalnog „vrućeg rata“.

U 21. veku razlika između „mira“ i „rata“ je zamagljena, dok svetske sile u tripolarnom nadmetanju vode operacije koje još nisu oružana borba, ali imaju neke karakteristike međudržavnog sukoba. Kad je predsednik Trump, na primer, prvi put najavio žestoke uvozne tarife i druge ekonomske kaznene mere prema Kini, nameravao je da prevlada nepravednu prednost koju je Kina, po njegovim rečima, stekla u trgovinskim odnosima. „Mesecima smo ubeđivali Kinu da promeni te nepravedne prakse i da američkim kompanijama pruži pravičan tretman“, rekao je Trump sredinom septembra kad je najavio tarife za dodatnih 200 milijardi uvoza iz Kine. Jasno je, međutim, da je svrha tog trgovinskog rata da sputa kinesku ekonomiju i osujeti nameru Pekinga da se izjednači sa Sjedinjenim Državama kao glavnim svetskim akterom. Kao što je primetio Neil Irwin iz New York Timesa, Trumpova administracija nastoji da „izoluje Kinu i izazove krupne promene u njenim poslovnim i trgovinskim praksama. Krajnji cilj je uspostavljanje drugačijih odnosa između Kine i ostatka sveta.“

Predsedniku je posebno stalo da poremeti plan Pekinga nazvan Made in China 2025 – ambiciozni program postizanja prvenstva u ključnim tehnološkim sektorima globalne ekonomije, uključujući veštačku inteligenciju i robotiku, nešto što bi zaista približilo Kinu njenom cilju – izjednačavanju sa Sjedinjenim Državama – što Trump i njegovi saradnici odlučno sabotiraju. Drugim rečima, za Kinu to nije običan kompetitivni izazov već potencijalna egzistencijalna pretnja njenoj budućnosti kao supersile. Zato se mogu očekivati protivmere koje će verovatno dalje potkopati granice između rata i mira.

Posebna opasnost tim granicama preti u sajber prostoru, sve važnijem poprištu borbi u posthladnoratovskom hladnom ratu. Globalna kompjuterska mreža je neverovatan izvor bogatstva za kompanije koje trguju i komuniciraju preko interneta, ali i ogromna nekontrolisana džungla u kojoj zlonamerni akteri mogu širiti dezinformacije, krasti tajne i ugrožavati ključne ekonomske i druge operacije. Njegova očigledna propustljivost se pokazala kao odlična prilika za kriminalce i političke provokatore svih vrsta, između ostalog i za agresivne grupe koje sponzorišu razne vlade u želji da pokrenu ofanzivne operacije koje predstavljaju znatnu opasnost za ciljanu zemlju, iako ne prerastaju u oružani sukob. Kao što su Amerikanci na svoj užas otkrili, ruska vlada je iskoristila mnoge slabosti interneta i umešala se u američke predsedničke izbore 2016, a dve godine kasnije i dalje se meša u američku izbornu politiku. Kina je, kao što se veruje, iskoristila internet da ukrade američke tehnološke tajne, uključujući i podatake i nacrte za razvoj naprednih oružanih sistema.

I Sjedinjene Države su vršile ofanzivne operacije ne mreži, među ostalima inovativni napad Stuxnet iz 2010, koji je privremeno obogaljio iranska postrojenja za proizvodnju obogaćenog uranijuma. Govori se da one koriste takve metode i da oštete korejske rampe za lansiranje raketa. Nepoznato je u kojoj su meri takvi napadi bili usmereni na Kinu i Rusiju, ali u okviru nove nacionalne sajber strategije, koju je Trumpova administracija predstavila javnosti u avgustu, ovakvi napadi su postali verovatniji. Pod izgovorom da te zemlje neprestanim sajber napadima ugrožavaju američku nacionalnu bezbednost, nova strategija predviđa tajne odmazde.

Junačenje u opasnim vremenima

Takve opasnosti povećava još jedna karakteristika novog globalnog bureta baruta: neobuzdani poriv najviših zvaničnika tri sile da se razmeću vojnom moći, uključujući i prelaženje linija, odbrambenih ili drugih, njihovih suparnika. To ponašanje poprima različite oblike, među ostalima i neprikriveno agresivne vojne „vežbe“ i raspoređivanje ratnih brodova u spornim vodama.

Sve masovnije i agresivnije vojne vežbe su posebna karakteristika ovog doba. Takve operacije obično povlače mobilizaciju velikih vazdušnih, pomorskih i kopnenih snaga za simulaciju borbenih manevara, obično u blizini protivničke teritorije.

Ovog leta, na primer, u NATO-u su se oglasila zvona za uzbunu dok je Rusija izvodila Vostok 2018, svoju najveću vojnu vežbu od Drugog svetskog rata, u kojoj je učestvovalo čak 300.000 vojnika, 36.000 oklopnih vozila i više od 1.000 aviona. Cilj je bio pripremanje ruskih snaga za eventualni sukob sa Sjedinjenim Državama i NATO-om i signaliziranje spremnosti Moskve da se u to upusti. U želji da ne zaostane, NATO je izveo svoju najveću vežbu posle hladnog rata. Pod imenom Trident Venture ona je okupila 40.000 vojnika, 70 brodova, 150 aviona i 10.000 kopnenih borbenih vozila u manevrima koji su takođe simulirali veliki sukob istoka i zapada u Evropi.

Takve periodične mobilizacije mogu voditi opasnim i provokativnim potezima na svim stranama, jer brodovi i avioni izvode manevre u spornim područjima kao što su Baltik i Crno more. U jednom incidentu iz 2016. ruski borbeni avioni su provokativno leteli na stotinak metara od američkog razarača u Baltičkom moru, što je zamalo dovelo do otvaranja vatre. Nedavno je ruski avion prišao na manje od dva metra američkom izviđačkom avionu koji je leteo iznad Crnog mora. U tim susretima još niko nije bio ranjen ili ubijen, ali samo je pitanje vremena kad će nešto krenuti naopako.

Slično stoji stvar i sa kineskim i američkim pomorskim susretima u Južnom kineskom moru. Kina je u tim vodama pretvorila neke podvodne grebene i atole na koje polaže pravo u minijaturna vojna utvrđenja s pistama, radarima i lansirnim rampama, što su osudile susedne zemlje koje imaju slične pretenzije na ta ostrva. Pod izgovorom da deluju u ime svojih saveznika u regionu i u interesu „slobodne plovidbe“ u tom području, Sjedinjene Države se suprotstavljaju kineskoj gradnji vojnih utvrđenja na grebenima i atolima demonstracijom svoje sile. Američki ratni brodovi su poslati u vode oko tih utvrđenih ostrva. Kinezi su onda poslali svoje brodove da ometaju američke i nedavno se jedan od njih skoro sudario sa američkim razaračem. U svom govoru o Kini na Hadson institutu 4. oktobra ove godine, potpredsednik Pence je pomenuo ovaj incident i dodao: „Nećemo dozvoliti da nas zastraše i nećemo se povući.“

Treći svetski rat?

Kad sve to saberemo – ekonomski napadi, sajber napadi i sve agresivnije vojno demonstriranje sile – dobijamo situaciju u kojoj moderna verzija kubanske raketne krize između Sjedinjenih Država i Kine ili Sjedinjenih Država i Rusije ili sve tri sile može nastati svakog časa. Kad tome dodamo nameru lidera sve tri zemlje da ukinu preostala ograničenja nukleranog naoružanja i znatno povećaju svoje arsenale, dobijamo ekstremno opasnu situaciju. Na primer, predsednik Trump je u februaru dao zeleno svetlo nečem što bi se moglo shvatiti kao izdvajanje 1,6 biliona dolara za obnavljanje američkog nuklearnog arsenala – o kome se razmišljalo već u Obaminim godinama – u cilju „modernizacije“ postojećih sistema, uključujući interkontinentalne balističke rakete, balističke rakete koje se lansiraju s podmornica i strateške bombardere velikog dometa. I Rusija obnavlja svoje nuklearno oružje, dok Kina, koja ima daleko manji arsenal, započinje sopstvene projekte modernizacije.

Jednako brine i to što sve tri sile razvijaju mala taktička nuklearna oružja koja se koriste protiv konvencionalnih snaga u slučaju većeg vojnog sukoba. Rusija je, na primer, razvila nekoliko projektila kratkog i srednjeg dometa koji mogu da nose i nuklearne i konvencionalne bojeve glave, između ostalog i kopnenu krstareću raketu 9M729, čime se, kažu američki zvaničnici, već krši INF. Sjedinjene Države su se dugo oslanjale na gravitaciono nuklearno oružje koje se koristi protiv velikih konvencionalnih neprijateljskih pretnji, ali sada tragaju za sopstvenim dodatnim borbenim opcijama. U okviru Revizije nuklearne politike iz februara ove godine, Pentagon će prionuti na razvoj nuklearnih bojevih glava s „malim učinkom“ za postojeće balističke rakete koje se lansiraju s podmornica, a kasnije će obezbediti mornaričke krstareće rakete s nuklearnim bojevim glavama.

Dok razvijaju nova oružja i povećavaju sposobnost starih, velike sile razgrađuju ostatke sistema kontrole naoružanja. Najava predsednika Trumpa od 20. oktobra da će se SAD povući iz sporazuma INF sklopljenog 1987. kako bi razvile sopstvene nove projektile, opasan je korak u tom pravcu. „Pomoći ćemo da se izgradi takvo oružje“, rekao je predsednik reporterima u Nevadi posle svog mitinga. „Ukinućemo sporazum i povući ćemo se.“

Kako da reagujemo na tako strašnu perspektivu u sve ugroženijem svetu? Kako da usporimo trku u naoružanju koja nas vodi ka Trećem svetskom ratu?

U stvari, mnogo šta se može učiniti da bi se sprečio novi nuklearni sukob. Najzad, SAD i SSSR su potpisali Sporazum INF pre svega zbog masovnog pritiska javnosti tokom 80-ih godina prošlog veka. Ali da bismo to učinili, moramo videti novi svetski rat kao najveću opasnost našeg vremena, opasniju od hladnog rata zato što sad postoje tri nuklearne sile. Samo ako toj pretnji damo najvažnije mesto i pokažemo koliko drugih trendova nas vodi u tom pravcu možemo fokusirati pažnju globalne javnosti, koja je zbunjena i zaokupljena mnogim drugim brigama.

Može li se sprečiti Treći svetski rat? Da, ali samo ako to postane ključni zajednički cilj u ovom času. Vreme već ističe.

Michael T. Klare, TomDispatch, 30.10.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 02.01.2019.