Najzad se dogodilo! Rusija je prvi put u svojoj postsovjetskoj istoriji dostigla nuklearni paritet sa Sjedinjenim Američkim Državama. SAD imaju 1.641 bojevu nuklearnu glavu, a mi imamo celih 1.642. Za samo šest meseci, otadžbinski nuklearni arsenal je uvećan za 131 bojevu glavu. Pri tome, resko je uvećan i broj naših balističkih raketa – sa 498 na 528.
Čudno je da je vest koja bi izazvala oduševljenje među vlasnicima majica s natpisom „Topolj se ne boji sankcija“, do nas prispela s druge strane okeana. Kako to i zahteva uzajamni Dogovor o smanjenju strateškog naoružanja, podmulki Stejt department je (što inače redovno čini) obnarodovao ovu informaciju kojom raspolaže zahvaljujući regularnoj razmeni podataka o stanju nukleranih arsenala dveju zemalja. A naš rođeni MID iz nekog razloga ne smatra za shodno da sebi podređeni narod obraduje vestima o izuzetnim dostignućima u oblasti domaće proizvodnje nuklearnog naoružanja. Moguće je pretpostaviti da je ovaj uspeh, između ostalog, postignut i uključivanjem podmornice „Jurij Dolgorukov“ u sastav Ratne mornarice Ruske Federacije. Jer bez obzira što je ova podmornica „nove generacije“ opremljena već prilično izmučenom raketom „Bulava“, onom istom čiji bi barem jedan uspeli probni start tek trebalo ostvariti, Rusija je najverovatnije obavestila Amerikance da je kompletno naoružanje od 17 raketa već postavljeno.
Po već ustaljenom običaju, naći će se već nekakve mračne sile koje će pokušati da pomute sjaj ovog našeg izuzetnog dostignuća. I što je najzanimljivije, ovoga puta to neće biti ni podmukli Stejt department, ni lukava CIA, niti tamo nekakve „zelene beretke“.
Reč je o najpatriotskijem od svih patriota, našem vice-premijeru Dmitriju Rogozinu koji je inače ispred vlade zadužen za odbrambeni industrijski kompleks. On je nedavno izjavio da će ruske nuklearne oružane snage već 2020. biti u potpunosti obnovljene i stoprocentno opremljene novom „ultrasavremenom“ tehnikom. Ako se malo pažljivije proanalizira ruski nuklearni arsenal, pokazaće se da je Rogozin, ako se njegove reči shvate ozbiljno, u stvari obećao redukciju značajnog dela strateških vojnih snaga koje se danas nalaze na takozvanom borbenom dežurstvu. U sledećih šest godina bi morale da se sa borbenog dežurstva uklone, a odmah potom i zamene novim, 52 rakete SS-18 (ili Satan po klasifikaciji NATO), 40 raketa SS-19 i 108 raketa SS-25 (stari, nemodernizovani Topolj). Što se flote tiče, sedam strateških nosača klase „Delta III“, „Delta IV“ i „Tajfun“ moralo bi da ode u staro gvožđe. Naša strateška avijacija bi morala hitno da se oslobodi svih svojih bombardera, među kojima se oni „najmlađi“ već punih četvrt veka nalaze u odbrambenoj eksploataciji. Sva ova silesija strateških nosača je odavno odslužila svoje, a garantni rok im je već nekoliko puta bio produžavan.
I sada, ako je verovati Rogozinu, u sledećih šest godina sve to treba da bude zamenjeno novim naoružanjem. Zanimljivo bi bilo saznati kako? Odakle će se svo to oružje stvoriti?
Što se pomorskog dela nuklearne trijade tiče, situacija je manje-više jasna. Pretpostavlja se da će do 2020. u more biti porinuto osam novih strateških podmornica klase „Borej“. Ovoga trenutka se u različitim stepenima bojeve gotovosti nalaze tri ovakva borbena plovila. Još tri su u izgradnji, a vreme potrebno za kompletnu proizvodnju jedne ovakve podmornice je šest godina. Već sad je jasno da brodogradilišta neće moći da se uklope u zadate rokove, ali su planovi države u ovoj oblasti nacionalne bezbednosti barem donekle definisani.
Međutim, šta je to vice-premijer imao u vidu kada je govorio o „ultrasavremenom naoružanju“ primenjenom na vazduhoplovni element strateške trijade, ostaje potpuna zagonetka. Jer saglasno zvaničnim saopštenjima, prvi probni letovi novog bombardera mogu se očekivati najranije 2019, a serijska proizvodnja tek 2025.
Ostaju nam još rakete zemlja-zemlja, to jest kopneni element naše nuklearne trijade. Ovde nije stvar u broju samih raketa kojima raspolažemo, već u broju nuklearnih bojevih glava koje se na te rakete mogu postaviti. Svaka raketa SS-18 nosi deset bojevih glava, rakete SS-19 po šest, a stari „Topolj“ može da ponese jednu. Ako se sve stare rakete skinu s režima borbenog dežurstva, naš nuklearni potencijal će biti smanjen za celih 988 bojevih glava, to jest, ni manje ni više nego za dve trećine. I budući da najnovija raketa „Jars“ može da ponese samo četiri jedinice tog smrtonosnog tereta, tu nam čak ni ona neće mnogo pomoći. Dakle, sve su nade usmerene na novu „tešku“ raketu „Sarmat“, koja koristi tečno gorivo i koja, kako nam govore, može da ponese deset bojevih glava.
I tu se suočavamo s jednim prilično složenim problemom. Naime, sav posao oko rakete „Sarmat“ trenutno se nalazi tek u fazi ispitivanja konstrukcionih rešenja koja bi, kako obećavaju, trebalo da budu završena tokom 2018. Pri tome se mora imati u vidu da u razradi i proizvodnji „teških“ raketa Rusija nema odgovarajuća iskustva. One su se u sovjetsko vreme proizvodile u Ukrajini, u Dnjepropetrovsku. Danas je posao oko ove rakete poveren Proizvodnom udruženju Makejeva u gradu Mias, vojnom zavodu koji je do sada bio specijalizovan isključivo za proizvodnju raketa voda-vazduh i voda-zemlja.
Umesno je ovde pomenuti nesrećnu sudbinu pomorske rakete „Bulava“, čiju su proizvodnju poverili onima koji su do tada proizvodili i usavršavali isključivo suvozemni „Topolj“. Tužna priča se izgleda ponavlja… Umesno je takođe pomenuti i zapadne sankcije, jer za proizvodnju novih raketa će morati da se stvore i novi alati i sasvim nova, savremena oprema, uz pomoć kojih će te rakete biti proizvedene.
Sve to ideju o potpunom osavremenjivanju ruskih nuklearnih snaga do 2020. čini sasvim iluzornom. Tako se nameće zaključak da naš vice-premijer ili govori očitu neistinu, ili prosto ne razume o čemu je reč.
Pokušaji da se do 2020. sprovede puna modernizacija strateških nuklearnih snaga pretvoriće se u odlučno smanjivanje nuklearnog potencijala. Nas to može samo da raduje, ali duboko sumnjam da to ulazi u planove gospodina Rogozina.
Ежедневный журнал, 06.10.2014.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 13.10.2014.
UKRAJINA
