Kropa je, kao i tolika slovenačka mestašca, na primer obližnja Kamna Gorica, ili Tržič, ili Škofja Loka, Železniki… duboko u brdima, u mračnjikavom kanjonu veoma bogatom vodom, a sa velikim padom. Ima kojih stotinak kuća, ranije ih je bilo i manje, mada je naselje staro i dosta značajno. Na prvi pogled, položaj je nepovoljan, čak i opasan, što se prošle jeseni u provali oblaka po ko zna koji put potvrdilo. Zašto li su ljudi odabrali baš tu da žive?

Pa, od one opasne vode su i živeli, već stotinama godina su je koristili za pogon manufakturnih kovačnica, gde su uglavnim pravili klinove i eksere. Svuda okolo brda, nepristupačna, dakle siromašna, i samo u tim dolinama mogućnost da ljudi veštinom i radom (da, dosta teškim radom) izvuku nešto od prirode. Dakle, napravili su kovačnice i radili. Uspeh nije izostao: tih stotinak kuća, morale su nekad biti sasvim solidne i relativno bogate. Ne blistave, ne luksuzne, ali solidne i bezbedne. Možda banalno i prozaično, daleko od sjaja bogatih trgovačkih raskršća i prestonica, ali – ne mogu svi biti bogati trgovci, kraljevi i ministri.

Dok sam tako obilazio Kropu, pomislio sam da su možda baš zato ovi ovdašnji Slovenci toliko racionalniji i praktičniji od naših Srba (što ih automatski ne čini boljim ljudima, još manje zanimljivim, pa čak ne uvek ni lakšim za saživot).

Sličnih je dolina u ovim krajevima nekoliko desetina. Ljudi su se tu bavili manufakturnim kovanjem, ili pravljenjem filca, ili nečeg drugog za šta je bila potrebna vodena energija koju su imali. Od toga su živeli postojano i pouzdano. Nije to posao kojim se možeš naglo obogatiti, ali ne zavisi preterano od hirova politike ili tržišta. Sve se radi na dugi rok. Ne zahteva velike nauke, ali učenje zahteva. Čime se stiču neke navike. Između ostalog, istrajnost i sistematičnost, ograničene po primeni, možda i sasvim dostojne prezrenja, ali kakve-takve sistematičnost i istrajnost. Pa kad se te navike vekovima ukorenjuju, to ima posledice na celokupan život.

Biti vekovima zajedno sa takvima – ostavlja trag i na onima koji su im samo susedi. Tako se stvara mentalitet nacije, ako takvo nešto uopšte postoji.

Za to vreme, šta su radili, čime su se bavili Srbi? Da se ograničimo na one uspešnije, one koji zadaju ton društvu. Takvih je i među Srbima bilo, ne tako malo, uprkos nepovoljnim uslovima u Turskoj ili Austriji. Za razliku od Slovenaca koji se upinju da ukrote brze planinske potoke, uspešni Srbi se bogate trgovinom (svinjama, na primer, kao Karađorđe ili Miloš). Trgovački posao zahteva veliku visprenost, dosta hazarderstva, bezobzirnosti, a nešto manje istrajnosti, postojanosti karaktera, tehničke umešnosti koja se uči. Da ne idemo predaleko, u grčku mitologiju, gde je isti bog “opsluživao” trgovce i lopove. Drugi mentalitet, složićete se? Srbi u Austrougarskoj, ako se nisu obogatili trgovinom, bili su uspešni kao oficiri. Otuda i sve te vojne krajine, i plemićke titule, i ratnički ponos i ponovo poseban mentalitet, koji u mnogočemu računa s tim da je sve “od danas do sutra”, da se sve može, kao nagradu za vernost i hrabrost ili pljačkom, steći odjednom, ali isto tako brzo izgubiti.

Zašto bi neko u takvim uslovima razvijao praktičnu racionalnost, radinost – kad uspeh u životu zavisi od sasvim drugih osobina?

Vekovi takvog primera društvene uspešnosti učvršćuju poseban mentalitet. Milošević ga je genijalno izrazio, upravo povodom odnosa sa Slovencima: “Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo!” Ako ne umemo dugotrajno da stvaramo, umemo da otmemo. Ili da iskamčimo. Zavisi od situacije. Ne pouzdajemo se u to šta jesmo, šta sami radimo, nego u prilike koje donosi trenutak i koje treba bez zazora iskoristiti, jer se ponoviti neće. Sa takvim mentalitetom ni u politici nisu važni argumenti, programi, dug, strpljiv rad – nego igra moći, podilaženja i laskanja, ucenjivanja, emocije, simboli, fantazme, mitovi.

Naravno, ne pretendujem da išta objasnim. Niti su svi Slovenci ikada bili jedinstveni u svojim shvatanjima i mentalitetu, niti su svi Srbi bili homogeni u svojim. Ako ih ima, razlike među Srbima i Slovencima su statističke, a statistiku nisam pravio. Dakle, pričam. A svoju priču, ne tako daleko od ove priče o vrednim malim ljudima, priča i bogati muzej kovaštva u Kropi.

 
Peščanik.net, 17.09.2008.

Leave a Reply