O kraljevoj sahrani

Glava I

O kraljevoj sahrani; i o nadahnutom razgovoru koji smo tom prilikom vodili

Ta – dum, ta – dum, ta – dum…

Prvi program radio Beograda prenosio je rad srca maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita. Kad je nastupila tišina, Bane mi je rekao:

– Ovo je zvuk istorije.

Tog četvrtog maja 1980. godine, u vanrednom izdanju „Politika” je priznala:

„Prestalo je da kuca veliko srce. Umro je naš predsednik, maršal Josip Broz Tito.”

U podnaslovu, “Politika” je zajecala:

„Teški bol i duboka tuga potresaju radničku klasu, narode i narodnosti naše zemlje, svakog našeg čoveka, radnika, vojnika, seljaka, svakog našeg stvaraoca, pionira i omladinca, devojku i majku”.

Na utakmici Hajduk – Crvena Zvezda u 43. minutu, lopta je stala, suze su navrle.

Proglašena je sedmodnevna žalost.

Jugoslavenske novine su pale u trodnevnu orgazmičku lamentaciju. Maršal je sahranjen na moj rođendan, četvrtog dana posle zvaničnog dana smrti. U mom stanu toga dana su sedeli Boris, Bane, Zora i Irina. Pili smo laški rizling i gledali prenos sahrane. Isključili smo ton na televizoru i pet puta zaredom slušali Noflerove „Sultane Svinga”.

Boris se u školi tukao za mene. Njegovo lice je odisalo mirnom muževnošću. On je mogao zubima da otvori pivo.

– Šta kažu novine? – upitao je.

Ja nisam znao ali Bane je znao. Bane nam je prepričao novinske naslove glasom Ciganina koji se kune:

– Više od tri sata na tribini generalne skupštine Ujedinjenih Nacija ambasadori Afrike, Azije, Istočne i Zapadne Evrope, Latinske Amerike, Aseanskog Pakta, Arapske lige i nesvrstanih zemalja odavali su poštu preminulom Titu. Sedamsto izveštača iz 44 zemlje omogućiće milijardi i po ljudi da prati sahranu. Tito je bio ličnost koja pripada svim narodima pa je to gubitak za sve napredne ljude sveta – dok je deklamovao Bane je levom rukom nastojao da uhvati zvezdu a desnom je sprečavao srce da mu iskoči iz grudi. Njegov glas se slomio – i on je obrisao lažnu suzu… – Bio je… Bio je… neimar pokreta nesvrstanosti.

To se dešavalo u trenutku kada čarobna Irina nije više bila Borisova devojka a mnogo pre nego što je postala moja.

– Ćuti, ‘ajde stvarno da čujemo – rekla je Irina i pojačala ton. Sa televizije sam saznao da mene, ucveljenog Jugoslovena, treba da teši činjenica da je na sahranu došao veliki broj državnika sa kojima je preminuli predsednik po lovištima Savezne Republike Jugoslavije lovio drogirane medvede. U Beograd su stigli švedski, belgijski i norveški kralj. Italiju je na Titovoj sahrani predstavljao -Sandro Pertini, Sovjetski Savez – Leonid Brežnjev, Britaniju – Margaret Tačer, Ameriku – Volter Mondejl, Francusku – Fransoa Miteran, Nemačku – Vili Brant, Indiju – Indira Gandi, Zambiju – Kenet Kaunda, Kinu – Hua Guofeng. Došli su i danski princ Henrik, vojvoda od Edinbuga, nepalski princ Gjanendra, holandski prinčevi Klaus i Bernar. Potvrdio je dolazak i generalni sekretar Ujedinjenih Nacija Kurt Valdhajm.

– E baš dobro da i on dolazi – prostodušno je rekao Boris.

Televizor nas je obavestio da su u Beograd došli i predstavnici UNESKA, Arapske lige, predstavnici Evropskog parlamenta i Evropskog saveta.

– Baš super.

Klecava noga majke predsednika Džimija Kartera, Lilijane, stupila je na beogradski aerodrom. Pridržavao ju je, naježeno se osmehujući, potpredsednik Sjedinjenih Americkih Država Volter Mondejl. Nacionalna žalost bila je proglašena u 53 zemlje.

– Eto čime se hrani naša megalomanija – rekla je Zora, ne skidajući pogled sa televizora. – Ne gine nam pad, čija će dubina odgovarati visinama kojima se sad opijamo.

– Pusti ponovo ploču! – zatražio je Boris.

– Neću, ćuti! – odbrusila je Zora.

– Zoro, ajd’ otvori mi još jednu flašu iz te baterije.

Zora me prekorila dugim pogledom.

Televizor je bljuvao podatke kao oluk usred provale oblaka. Bilo je utešno znati da:

1) je razjedinjeni svet spustio zastave na pola koplja i ujedinio se u priznanju Titu.

2) su Tita svuda dočekivali sa osmesima a ispraćaju ga sa suzama.

3) je pad toga hrasta sa korenima u srcima radničke klase potresao svet.

4) milioni ljudi saosećaju sa narodima i narodnostima Jugoslavije.

Bane je oduvao pramen kose sa oka. Na dan Titove smrti ostavila ga je devojka Marija. Marija je bila pevačica i saksofonistkinja grupe „Akustička Senka”, sa kojom je Bane svirao godinu dana. Uzgred budi rečeno, ime grupe dolazi od činjenice da se zvuk bitke često bolje čuje iz daljine nego iz neposredne blizine koja se nalazi u „akustičkoj senci”. Bane se trudio da se napije.

– Šta li sad rade narodi i narodnosti Jugoslavije? – upitao je on, mljackajući.

Zora je rekla:

– Ja sam čitala i zapamtila: Slovenci sa tugom u srcu pristupaju svojim radnim zadacima. U Hrvatskoj je svako izgubio deo samog sebe. Bosance muči iskreni ljudski bol. Vojvodina kliče: -Živeće Titovo delo! Crnogorci su ponosni u bolu. Progovorila su srca Makedonaca. Krajina je sleđena u tvrdom, muškom bolu. Ravnicu su zalile suze turobnih Sremaca.

– Nema više Banetove muzike – rekao je Bane.

– Moja majka ne voli muziku – uzviknula je Zora. – Moja majka voli Tita. Eno je plače.

Sedeo sam na svoj rođendan, u životu za koji ne znam šta je, i slušao kako televizor rezimira događaje: Prvo je Titovo telo, specijalnim vozom, prevezeno od Ljubljane do Beograda. Zatim je u zatvorenom kovčegu izloženo u Skupštini Jugoslavije. Gušeći bol, pored odra je najviša odličja pronelo 200 narodnih heroja. U narednih par dana je pored tog odra prošao svaki peti Jugosloven.

Meni se dopadalo što je grad cele noći bio jarko osvetljen i što je to bilo … čudo! Nepregledne kolone ljudi stajale su u redovima i čekale da klimnu glavom umrlom Titu.

– Pogledaj kolone – govorio sam Banetu, dok smo stajali u senci drvoreda preko puta Skupštine, u jarko osvetljenom gradu punom zanemelih ljudi. – Srce ovog grada sada je jedan leš.

– Mnogo mi se sviđa – odgovorio je on. – Ovo se ne događa stvarno. Ovaj Beograd je naslikao Pol Delvo. Pogrebne ceremonije je režirao Luis Bunjuel.

U nadrealističkom Beogradu, pridošlice su po ceo dan čekale da prođu pored odra i odaju poštu Titu. Zanemele kolone su zmijuljile od Zelenog venca do Skupštine. Zelene uniforme sa znakom crvenog krsta delile su ljudima vodu iz dečjih vrtića „Terazije” i „Skadarlija”. Vođa svake grupe bio je lekar za slučaj da nekom pozli. Jugoslovenske novine su objašnjavale da milicioneri, koji su u tekstu nazivani „prekaljenim zaštitnicima zakona”, puštaju pešake da prelaze i mimo pešačkih prelaza, jer ti „drugačiji pešaci” žure da se pridruže mimohodnoj koloni. Takvog pešaka, dalo se razumeti iz novina, jugoslovenski milicioner mora pridržati kao ranjenika.

Zanimljivo je bilo uživo gledati „povorke bola i tišine”. Predstavnici naroda i narodnosti Jugoslavije su zaista dolazili pred Skupštinu, zaista stajali u kolonama i padali u nesvest od vrućine. Svi su se, kako reče duhoviti novinar „pretvorili u uvo i suzu”. Drugi inspirisani novinar je zapazio da u Beogradu „svi stoje mirno samo reke teku”.

Boris je nasuo „laški rizling”, spustio flašu i počešao se iza uva:

– Da mi je znati kakav je Tito stvarno bio?

Novine, raskvašene suzama, znale su odgovor na njegovo pitanje. Novine su taj odgovor formulisale ovako:

„ Tito je bio retko čovečan. Sve njegove bitke bile su za čoveka. Ovo je jedina bitka koju je izgubio! Tito je bio simbol pokoljenja! Njegovo delo je ponos i obaveza! Ostavio je neprocenjivi naučni doprinos. Bio je veliki u malim stvarima! Brinuo se o šahu i šahistima! Ali, velikani ne napuštaju svet. Zato naš bol prerasta u podstrek! “

– Podstrek za šta? – upitao je Boris, krajem usta.

Bane je bio odbacio čašu kao nepotrebnu konvenciju. Pio je iz flaše. Onda je počeo da doziva:

– I-riiii-naaaaa! Čarobna Irina se oglušila.

– I-riii-naaa!

– Šta je?

– Kad si ti prvi put poželela da se kresneš?

Irina je oćutala. Dok je Bane čekao njen odgovor na ovo trivijalno pitanje, televizor je oslovio suštinska pitanja o ljudskoj smrtnosti i prolaznosti ovoga sveta:

– U najvećoj robnoj kući „Beograđanka” gotovo isključivo se kupuju značke sa Titovim likom i crnina – rekao je televizor. -Književnik Tone Svetina kazivao nam je zatim kako su Titove plemenite osobine došle do izraza u lovu. Na Titov grob, saznali smo, urezaće se ime svih naših pobeda.

– I-rii-naaa!

Kao svaki prosečan Jugosloven, Irina je gledala sahranu sa osećajem ganute gnjavaže i, naravno, oćutala Banetov pijani poziv.

– ‘Ajde, ti stvarno preteruješ – upozorio je Boris Baneta.

– A kad si ti počeo da drkaš? – upitao je ozbiljno Bane.

U tom trenutku, televizor se napeo do krešenda i glas voditelja je pukao u falset: ” Tito je nadmašio svoju epohu! Najeminentnija ličnost istorije! Bravo! Najveći humanista! Živeo! Umrla je naša najveća istorijska ličnost.”

– U trinaestoj godini – odgovorio je Boris. – Kad bi’ drugo? Samrtno ozbiljna voditeljica nije se obazirala na trivijalnosti o kojima se razgovaralo u našoj sobi. Ona je pedantno iznela da su se na Titovoj sahrani sreli državnici 121 nacije, predstavnici tri milijarde sedam stotina miliona stanovnika planete.

– A kolko puta dnevno? – nije odustajao Bane. Boris se počešao po kratkoj crvenoj kosi:

– Pa jedno pet. Želeo sam i više, al’ nisam imao vremena.

– E vidiš šta je nevolja – ubacila se Zora. – Nevolja je što Jugosloveni dele faraonsku megalomaniju svog predsednika. Superlativi su kod nas postali način poimanja sveta.

– Zašto su svi ovi ljudi došli u Beograd – upitao se u tom trenutku televizor i smesta ponudio odgovor na svoje retoričko pitanje: – Preko okeana, oni su došli da se poklone Titu, jednoj od najvećih ličnosti našeg vremena. Univerzalnom čoveku. Ta sahrana je svojevrstan samit sveta. Vekovi neće zamagliti njegovo delo. Smrt je jedina bitka koju je izgubio! – buncao je televizor. -Ovo se nije desilo nikada u istoriji.

Zadihani čovek se ispovedao na ekranu:

– Ono što sam osećao prolazeći pokraj odra, pričaću svojoj deci i njihovoj deci.

Rad teče, ali nije kao obično, nikada ovako nije bilo – pabirčio je reči radnik. – Ne stidim se da plačem.

– Ko vas jebe majmuni – opsovao je pijani Bane. – Jebem vas sve u dupe. Ceo svet.

Ja sam voleo i poštovao svet. Verovao sam u Dirkemovu ideju da društvo ima sve atribute Boga. Pošto je Čovečanstvo najveće društvo na svetu, Ujedinjene Nacije su za mene bile – Bog.

– Ovo je kraj našeg prosvećenog apsolutizma – primetio je Bane.

– Šta će sad doći? Neprosvećeni? – zagrohotao sam, zadovoljan svojom šalom. Međutim, čim su mi se usne sklopile, shvatio sam da je ovo kraj epohe. Hladnoća je došla sa zvezda i zavila me kao plašt. Upitao sam, izmenjenim glasom:

– Šta će biti sad?

– Sada ce doći kuga – rekla je Zora. -I od nje će preostati samo priče. Kao u „Dekameronu”.

Irina je prišla s leđa, pritisnula mi usne na obraz i rekla:

– Srećno ti punoletstvo.

Peščanik.net, 24.11.2009.

JUGOSLAVIJA