Da je Izrael sigurniji u pravednost svoje misije i da je njegov režim otvoreniji, obeležavali bismo Dan Nakbe (dan kada su Palestinci proterani iz svojih domova 1948) u svakoj izraelskoj školi, i to zajedno Jevreji i Arapi. Nekoliko dana posle proslave našeg Dana nezavisnosti, kada čitavom svetu pokazujemo svoje junaštvo i dostignuća kojima se ponosimo, mogli bismo da održimo i građanski čas druge vrste, koji bi pokrenuo potisnutu i negiranu priču druge strane. Ne bi nam pala kruna s glave da to učinimo već danas. Prošle su 63 godine od stvaranja naše države i konačno bismo mogli da počnemo da izgovaramo celu istinu, a ne samo onaj njen deo koji je nama zgodan.

Mogli bismo da ispričamo našim učenicima kako pored nas živi narod koji naš radosni praznik doživljava kao sećanje na katastrofu, našom i njihovom krivicom. Mogli bismo da ispričamo izraelskim đacima da je u ratu za nezavisnost, kao u svakom ratu, učinjeno puno loših stvari i ratnih zločina. Mogli bismo da im priznamo proterivanja i masakre. Da, bilo ih je, pitajte ratne veterane. Mogli bismo da im pričamo o „očišćenim“ i zbrisanim selima, o hiljadama građana kojima je obećano da će moći da se vrate kroz dva dana, a da to obećanje nikada nije ispunjeno, i o jadnim „infiltratorima“ koji su pokušali da se vrate svojim kućama i posedima, kako bi spasli ono što je ostalo od njihovih života, i bivali ubijani ili proterivani od strane izraelske vojske. Mogli bismo ne samo da dopustimo izraelskim Palestincima da obeleže ovaj dan i pokažu svoju nacionalnu i ličnu bol, što bi trebalo da se podrazumeva, već i da podučimo Jevreje narativu drugoga.

Moguće je opravdati sve što je Izrael učinio tokom rata za nezavisnost, moguće je odgovoriti i na najteža pitanja, ali neophodno je znati sve. Moramo znati da je postojalo 418 sela koja su nestala sa lica zemlje, moramo zapamtiti da je 600.000 ljudi pobeglo ili proterano iz zemlje da se nikada ne vrate svojim kućama, i da većina još živi, oni i njihovi potomci, u groznim uslovima, noseći sa sobom ključeve svojih izgubljenih domova. Dozvoljeno je i potrebno reći učenicima da sjajnih istorijskih mesec dana koje nazivamo nastankom Izraela, imaju i svoju mračnu stranu. Moramo to reći kako bismo znali našu istoriju, i kako bismo shvatili želje Palestinaca, čak i ako nemamo nameru da im udovoljimo. Možemo to nazvati akcijom „upoznaj svoga neprijatelja“, ali moramo sve to saznati.

Moramo znati da se ispod skoro svakog zdanja Keren Hakajemet Lisrael (Izraelskog nacionalnog fonda) kriju ostaci koje država svim silama pokušava da izbriše, jer bi se pretvorili u dokaze protiv nje same i postignuća tuđe zaostavštine. Moramo znati da se ispod Parka Kanade kriju ostaci tri sela koja je Izrael uništio posle Šestodnevnog rata 1967, a njihove stanovnike smestio u autobuse i proterao. Moramo da pogledamo ruševine kuća koje su ostale pored puteva, od kojih odvraćamo pogled, i da se setimo da se u njima nekada odvijao nečiji život. Trebalo bi da postavimo spomen ploče, u ovoj zemlji koja se toliko seća prošlosti, da obeležimo sela kojih više nema. Vreme je da se zapitamo kako se desilo da na putu između Jafe i Gaze nije ostalo nijedno selo. Moramo se zapitati zašto je oko džamije u centru naselja Zahrija postavljena ograda i tabla na kojoj piše: „Pažnja, opasna konstrukcija“. Ne, nije opasna, već je ovo zdanje sveto Palestincima. Moramo se upitati gde danas žive stanovnici stare Zahrije, na čijim ostacima je podignuto jevrejsko naselje (odgovor: u bednom kampu za izbeglice Dehejša). To nije suštinsko negiranje Izraela, niti izdaja cionističke ideje. To je pitanje istorijske i intelektualne časti, možda hrabrosti. To je realnost.

Na dan ovogodišnje Nakbe, mogli smo početi da govorimo celu istinu. Ako smo toliko ponosni na nju, zašto je skrivati. A ako je se stidimo, kucnuo je čas da se izborimo sa stidom. Tek kada izraelski učenici budu učili o Nakbi, staćemo na čvrsto tle i cionistička vizija će biti ostvarena.

 
Haaretz, 15.05.2011.

Prevela s hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 16.05.2011.

Leave a Reply