Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Ministar prosvete posumnjao je u dobre namere poslanika vladajuće većine i naložio da se iz procedure povuče nacrt zakona o udžbenicima. Uz to je naglasio da na ministarstvo na čijem je čelu ne mogu da se vrše pritisci, dok za poslanike vladajuće većine to ne može da tvrdi. Moguće je da je ministar prosvete u emisiji na TV Vojvodine od 11.06.2015. hteo u stvari da kaže nešto drugo, ali ono što je zaista rekao može se razumeti doslovno samo ovako kako smo to ovde prepričali. Evo, uostalom, šta je ministar rekao: „Povodom povlačanja predloženog Zakona o udžbenicima iz skupštinske procedure, ministar objašnjava da nije želeo da, posle monopola jednog izdavača, dobijemo monopol nekog drugog, i dodaje da je postojala opasnost da bi amandmani na zakon mogli da rezultuju time da nacionalne manjine ostanu bez udžbenika, kao i da je to moglo da bude postignuto pritiskom na poslanike. ’Poenta je u tome da je na Ministarstvo teško vršiti pritisak’, objašnjava Verbić“.

Da li bismo iz ovoga mogli da zaključimo da ispod naoko mirne površine plamti sukob između ministarstva prosvete i vladajuće stranke uopšte, te njenih poslanika u skupštini posebno? Na tom tragu bili su komentari koje smo ovde i ovde čitali u vezi sa premlaćivanjem ministrovog pomoćnika. Ono što su autori Peščanika izneli uvijeno ili sa izvesnom ogradom, kao da je ministar prosvete sad eksplicitno potvrdio: on je strahovao da bi inače dobar nacrt zakona mogao biti suštinski izmenjen amandmanima i to tako da se dozvole novi monopoli na obrazovnom tržištu a školarci iz nevećinskih nacionalnih zajednica ostave bez udžbenika. Ako znamo da u skupštini prolaze isključivo amandmani za koje glasa većina poslanika, a da je ta većina pod apsolutnom kontrolom najveće stranke u vladajućoj koaliciji i njenog predsednika, onda izjavu ministra prosvete možemo videti i kao hrabri istup jednog člana vlade protiv samog predsednika vlade. Ministar prosvete je tako praktično rekao da on sumnja da je predsednik vlade podložan pritiscima i da je spreman da na svaki, pa i zakonodavni način izađe u susret predstavnicima krupnog kapitala, to jest najjačim akterima na domaćem tržištu.

Iako je sve to tačno, Srbija bi bila drugačija zemlja da se ministar prosvete zaista usudio da to otvoreno kaže. Pre bi se reklo da ovde imamo posla s jednom nemuštom osobom koja se često neprecizno izražava, što ponekad dovodi i do toga da izgovori puku istinu. Međutim, da ministru prosvete do te istine nije previše stalo svedoči upravo ostatak TV intervjua od 11. juna. Recimo, ministar će u tom intervjuu reći da u Srbiji u stvari imamo manjak radnika u prosveti, a naročito nastavnika. Za to će dati i odlične argumente: odeljenja u domaćim školama imaju više đaka nego što je optimalno; nastava se i dalje mahom odvija u dve smene – i jedno i drugo treba da se promeni (broj đaka u odeljenjima svesti na 24; držati nastavu samo pre podne), ali, vajka se ministar, za to nema dovoljno zaposlenih.

Pa i pored toga što sve zna, ministar će zaključiti da iz prosvete treba otpustiti par hiljada zaposlenih, i za to ponuditi nesuvislo objašnjenje o „ukrupnjavanju norme“. Drugim rečima, u istom intervjuu, bezmalo u jednom dahu, ministar kaže da u Srbiji imamo i manjak i višak prosvetnih radnika (što neodoljivo podseća na nesuvisle izjave, recimo, ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu, o čemu je više reči bilo ovde. Kada se ukrupni norma, kaže ministar, neki nastavnici nužno će ostati bez posla. Pitanje za ministra: zašto se taj tobožnji višak nastavnika ne rasporedi tako da bar u nekim školama bude moguće da se formiraju manja odeljenja ili jednosmenski rad? Naravno, ministar ima odgovor na ovo pitanje: zato što za to nema novca u budžetu. Ali, onda baš tako treba i reći: prosvetni radnici biće otpušteni zato što država nema novac za njihove plate iako postoji jasna svest o tome da je njihov rad i dalje neophodan. Zašto se ovo ne izgovara? Pa zato što bi onda vlada morala da objasni zašto je učinak domaće privrede tako očajno loš i nedovoljan.

Tako su ministri koji ponešto ipak znaju o poslu koji treba da rade dovedeni u nemoguću situaciju da nude nesuvisla objašnjenja koja isključivo treba da zataškaju ogromne neuspehe vlade čiji su deo. Evo još primera za to iz istog intervjua. Zašto nastavnici moraju da ukrupnjavaju svoje norme, to jest – zašto su im norme „sitne“? Zato, objasniće ministar prosvete, što se često menjaju obrazovni profili, neki nestaju a drugi se formiraju, pa onda neki nastavnici ostaju bez nekih predmeta, dok se negde drugde javlja potreba za novim predmetima. To obrazovni sistem čini – kao bi to rekla ministarka državne uprave i lokalne samouprave – „rascepkanim“. Kako ćemo ukrupniti to „rascepkano gradivo“? Tako što ćemo pritisnuti nastavnike da ukrupne norme. Kakve to veze ima sa stalnim promenama nastavnih programa? Baš nikakve. Jer, nisu nastavnici i njihove norme krivi što se neki obrazovni profili ukidaju a drugi uvode – to je posledica naopakog pokušaja da se obrazovni programi prilagode uvek drugačijim potrebama tržišta rada. Umesto da škole odalje od tržišta rada i deo obuke radnika prepuste poslodavcima koji tačno znaju kakve su im trenutne potrebe, naše škole bezuspešno se prisiljavaju da tim promenljivim potrebama izađu u susret. Tu je reč naprosto o pogrešnoj koncepciji škole.

Škola nije fabrika na čija jedna vrata ulazi sirovina (dakle, dete), a na druga izlazi gotov proizvod (dakle, radnik). Škola treba da osposobi decu da brzo i uspešno uče, to jest da ih nauči kako se uči i stiče veština. Iz škole treba da izađe osoba koja je u stanju da savlada i primeni nove informacije u što kraćem vremenu, a ne gotov radnik za koga je sa svakom promenom tržišta radne snage potrebna nova škola da ga nauči kako da obavi novi posao. Takav pogled na školu miljama je daleko od onoga što proklamuje samo ministarstvo prosvete, a čemu svesvrdno svoj doprinos neukim izjavama daje i sam predsednik vlade. S tim u vezi sledi jednostavan zaključak: par hiljada prosvetnih radnika biće otpušteno jer i ova vlada razara domaću privredu i umanjuje joj supstancu koja je neophodna za održavanje pristojnog obrazovnog sistema; uz to, nastavnici će biti otpušteni i zato što se škole bezuspešno prisiljavaju da odgovore na potrebe tržišta radne snage, što naizmenično proizvodi manjkove i viškove prosvetnih radnika, a to nijedna racionalizacija ne može da uredi, jer je temeljni princip koji to proizvodi duboko pogrešan. Umesto da promeni taj princip, ministar će otpustiti radnike, baš kao što je povukao i nacrt zakona iz procedure.

Da ministar na ispravno uočene probleme u prosveti redovno daje pogrešne odgovore, može se pokazati i na primeru borbe protiv monopola na tržištu udžbenika. Taj monopol nije posledica pokvarenosti aktera koji se nadmeću na tom tržištu. Monopol je logičan rezultat loše uređenog polja obrazovanja. Stvaranje monopola neće biti osujećeno donošenjem novog zakona, jer i taj zakon čuva strukturu koja pogoduje monopolima. On to čini iz najmanje dva razloga. Prvo, sve odluke o nastavnim programima i sadržajima donose se unutar tri tela čiji rad je dobro zaštićen od pogleda javnosti, a uređuje se ne zakonom nego podzakonskim aktima (o čemu je ovde takođe bilo reči). Ne postoji procedura prema kojoj se mogu preispitati odluke koje ta tri tela donose, a koje su obavezujuće za sve – to je osnovni element u strukturi koja vodi ka pravljenju monopola. Drugo, zakon ne ostavlja prostor da za neke predmete nisu potrebni udžbenici (o tome je više bilo reči ovde), to jest da škole i nastavnici mogu sa đacima i roditeljima da se dogovore koje materijale će koristiti u nastavi (čitanke su očigledan primer suvišnog udžbenika). Ako bi to bila legitimna i legalna opcija, bio bi to jak udar svakom izdavaču koji bi po svaku cenu želeo da nametne svoje udžbenike. Zašto takvo rešenje ne postoji u zakonu, nije lako dokučiti, pogotovo ako se ima u vidu stalno isticana borba protiv monopola.

Dakle, jasno je da stvaranje monopola na tržištu udžbenika jeste realan problem i ministar prosvete s pravom na to skreće pažnju, ali je nevolja u tome što on istovremeno nudi rešenje koje taj problem ne samo da ne može da otkloni već će ga i dodatno produbiti. Po istom principu, ministar prosvete govoriće i o štrajku radnika u obrazovanju. On će reći da su zahtevi nastavnika bili opravdani, ali da im se nije moglo izaći u susret. Zašto? Zato što zakoni to nisu dozvolili. A on se, eto, strogo držao zakona. To je besmisleno obrazloženje. Ako su prosvetni radnici bili u pravu (a jesu), a zakoni rade protiv njihovih opravdanih interesa, onda je ministar morao u dogovoru sa nastavnicima da predloži promene zakona koji ih ugrožavaju. Umesto toga, on se strogo držao zakona, kako sam kaže. I pošto to kaže, odmah dodaje i da mu je žao što njegove kolege iz vlade ne shvataju koliko je obrazovanje važno. Pa kako to da shvate, ako ministar sam svojim delima istovremeno šalje dve poruke – prosveta jeste važna, ali su zakoni važniji? Ili – obrazovanje je važno, ali tržište rada je važnije. Ili – nastavnici su važni i nema ih dovoljno, ali ćemo neke ipak otpustiti jer je od njih važnije da zaštitimo nesposobnu vladu i njenog predsednika. Zaista, zašto bi kolege iz vlade ministra prosvete pomislili da je obrazovanje važno, ako sam taj ministar interese prosvete brani na ovaj način?

Uz sve to, ministar se u stvari ni ne pridržava zakona, nego samo sprovodi jednu pogrešnu i tvrdu politiku. On će reći da je uskratio plate nastavnicima koji su u štrajku jer je to po zakonu. Ovde smo videli da to nije tačno. Ministar prosvete je oduzeo deo plate nastavnicima u štrajku pukom silom ili na osnovu prava jačeg. Tu nema ni traga od uvažavanja nastavnika, kao ni od poštovanja zakona: to je gaženje elementarnih prava prosvetnih radnika. Ako ministar tako postupa prema njima, njegove kolege iz vlade ne samo što ne mogu imati bolje mišljene o obrazovanju – u takvim okolnostima, oni o prosveti uopšte ne moraju ni da misle.

Peščanik.net, 13.06.2015.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)