Od pijanca i plota do devete rupe

Ljudska prava u Jugoslaviji i Srbiji,
pre i posle novembra 1989. godine

Zid je pao negde drugde

Rušenje Berlinskog zida u noći između 9. i 10. novembra 1989. simbolički je značilo početak kraja “realnog socijalizma” kao političkog sistema i “socijalističkog lagera” u vidu disciplinovane grupe država predvođene SSSR-om. Na žalost, za većinu stanovnika Jugoslavije bio je to takoreći periferan događaj: pažnju su zaokupljali velika politička kriza u federaciji i opasni predznaci međunacionalnih sukoba. Prvi višestranački izbori održani su tek naredne godine i na njima je obuzetost nacionalnom emancipacijom zasenila pitanja demokratije i ljudskih prava.

Prva Jugoslavija

Klima u Jugoslaviji nikada nije bila povoljna za gajenje ljudskih prava, uglavnom zbog dominacije raznih kolektivističkih ideologija, nesklonih individualnim pravima čoveka. Pre Drugog svetskog rata, “prva Jugoslavija”, pod raznim svojim imenima, kolebala se između nesavršene demokratije i autoritarnih režima. Tome je doprinosilo i međunarodno okruženje. U svetskim razmerama, međunarodna zaštita ljudskih prava bila je tek u zamecima jer se odnos vlasti prema svojim državljanima, koji su više bili podanici nego građani, smatrao unutrašnjom stvari svake suverene države. Poštovanje ljudskih prava počelo je da postaje stvar od opšteg interesa tek s osnivanjem Ujedinjenih nacija i usvajanjem Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Još je teže stanje bilo u državama u neposrednom susedstvu Jugoslavije, koje su se uz pomoć i pod uticajem Nemačke i Italije pretvarale u fašističke ili polufašističke diktature.

Drugi svetski rat i socijalistička federacija

Posle okupacije Jugoslavije i stvaranja raznih satelitskih državica na njenoj teritoriji, praćenih teškim oružanim sukobima, pa i masovnim genocidom, uspostavljena je tzv. “druga Jugoslavija”; ona je takođe menjala nazive, od Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ), preko Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) do Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Osnovni ton državnom uređenju, pa stoga i stavu prema ljudskim pravima, davala je staljinistička verzija marksizma-lenjinizma. Ona je bitno uticala na partizanski pokret pod rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), koji je 1945. godine izašao kao pobednik u borbi za vlast. Pod takvim uticajima usvojen je, po sovjetskom modelu, i prvi posleratni Ustav FNRJ, u kome su ljudska prava zauzimala vrlo skromno mesto. Sve do sukoba KPJ sa Staljinom i njemu odanom međunarodnom asocijacijom komunističkih partija (Informbiroom) Jugoslavija je bila jedan od najvernijih saveznika SSSR, što objašnjava i njeno uzdržavanje u Generalnoj skupštini UN prilikom izglasavanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Kada je došlo do definitivnog udaljavanja vlasti u Jugoslaviji od režima u SSSR-u, Jugoslavija je postepeno počela da kreće u drukčijem pravcu.

Evolucija ljudskih prava u FNRJ i SFRJ: ni od čega do nečega

Socijalistička Jugoslavija bila je na kraju država s natprosečnom merom formalnih međunarodnih obaveza iz oblasti ljudskih prava (Dimitrijević 1991 i 1996). Od ostalih “socijalističkih država” razlikovala se, kako po obimu međunarodnih obaveza tako i po stepenu njihovog ostvarivanja. Ako se posmatra samo obuhvaćenost međunarodnim ugovorima, onda je SFRJ, kao i u drugim oblastima, u kasnijoj fazi pokazala veću sklonost da se obavezuje i veće poverenje u međunarodne organizacije. Međutim, kao i njene ideološke posestrime iz “tabora”, i ona je do kraja imala na čelu odlučioce koji su bili podeljeni u odnosu na samu ideju ljudskih prava. Sve vreme bili su jaki oni koji su bili podozrivi prema međunarodnoj zaštiti tih prava. U njihovim očima je ona, pored toga što je “zapadnog” i “buržoaskog” porekla, podrivala suverenost države i u njoj vlast radničke klase. S druge strane, imali su uticaja i umereniji i liberalniji činioci, kojima treba zahvaliti i to što je SFRJ blagovremeno ratifikovala oba pakta UN o ljudskim pravima. Kako su kasnije i zemlje “lagera” ratifikovale paktove, Jugoslavija se isticala većom sklonosti da prihvata konvencije Međunarodne organizacije rada i manjom alergijom na izbegličko pitanje. Tako je npr. pristupila Konvenciji o statusu izbeglica od 1951. godine, koju nijedna “socijalistička zemlja” nikada nije prihvatila.

Negde od polovine šezdesetih godina, verovatno u vezi sa slabljenjem civilne političke policije, u SFRJ je postojala težnja ka blagonaklonijem odnosu prema onim ljudskim pravima koja nisu blizu politike. Postojala je za Istok nezamislivo široka sloboda kretanja. Jugoslovenski državljani nisu morali da poseduju unutrašnje pasoše niti da traže odobrenje za promenu mesta boravka. Od međunarodnih pasoša s izlaznim vizama postepeno se dospelo do isprava bez izlaznih viza. Međutim, nije bila reč o pravima, nego o “velikodušnosti” vlasti, koje su uvek mogle da se predomisle. Naprimer, pravo na putnu ispravu nije postojalo: molbu za izdavanje pasoša je administracija (policija) mogla da odbije bez obrazloženja i protiv takve odluke nije se mogao voditi upravni spor. Pasoš je mogao biti oduzet bez ikakvog obrazloženja. Fizički integritet građana takođe je bio bolje zaštićen — tokom vremena samovoljno lišavanje slobode postajalo je sve ređe, kao što su se proredili i slučajevi torture i policijske brutalnosti, karakteristični za period “ratnog komunizma” i uvođenja “diktature proletarijata”.

Što bi se stvari više približavale oblastima gde “narodna” a kasnije “samoupravna” vlast može biti ugrožena, režim je bio nepopustljiviji. Sloboda udruživanja u stvari i nije postojala, ne samo u političkoj sferi. Političke stranke i slobodni izbori bili su sasvim isključeni (i time se otvoreno kršio čl. 25. Pakta o građanskim i političkim pravima), pa je i stvaranje običnih udruženja građana bilo sasvim sputano nizom restriktivnih propisa, koji su ga uslovljavali ne samo odobrenjem policije nego i saglasnošću Komunističke partije preko njenog “frontovskog” oličenja, Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN). Članovi neformalnih udruženja, naročito oni koji su se zalagali za demokratiju i ljudska prava, tzv. disidenti, bili su krivično i prekršajno kažnjavani ili izloženi napadima i šikaniranju. Slobode izražavanja i okupljanja bile su ograničene na sličan način, sve u istom strahu od građanskog društva.[1]

Sudovi u SFRJ nisu bili nezavisni. U skladu s preovlađujućim teorijskim shvatanjima, u državi nije postojala podela vlasti, već njeno jedinstvo, tako da se sudska vlast nije smela razlikovati od izvršne, koja je bila dominantna. I u pravosuđu je stanje zavisilo od toga o kojim je pravima reč i čiji se interesi štite. Dok su građani mogli očekivati korektne postupke u većini građanskih predmeta, sa slučajevima koji su imali političku notu nije bilo tako. Štaviše, u SFRJ su, čak i u njenoj poznoj fazi, zabeleženi neki od poslednjih procesa nalik onim staljinističkim. Doživotni predsednik SFRJ Josip Broz-Tito tako je zapamćen po svom savetu sudijama da se ne drže zakona “kao pijan plota”.[2] U stvari, političkoj vlasti sudovi nisu bili potrebni ako se namerila da ograniči ili poništi prava nekih građana. Tome su mogli da posluže partijski i upravni organi, pa čak i zakonodavac![3]

Najbolje svedočanstvo o manama zakonodavstva SFRJ dala je sama Savezna skupština prihvatajući izmene Ustava od 1974, koje republike iz raznih razloga nisu htele da ratifikuju. Prema nacrtu Amandmana LX, trebalo je uneti ili popraviti ustavne odredbe o zabrani diskriminacije (tada dozvoljene zbog političkog uverenja), zabrani mučenja i surovog, nečovečnog i ponižavajućeg kažnjavanja i postupanja, zaštiti privatne sfere, punoj slobodi savesti i veroispovesti, pravu na obrazovanje političkih stranaka, na sindikalno udruživanje i na štrajk, pravednu naknadu za rad za svakoga, a ne samo za “radne ljude” itd.[4] Dakle, i prema priznanju samih vrhovnih organa zemlje, poteklih iz izbornog mehanizma kojim je upravljao Savez komunista, SFRJ je bila nesavršena država u pogledu zaštite ljudskih prava. Međutim, opšti utisak o njoj je bio mnogo povoljniji od onoga o drugim socijalističkim državama tako da je u prelomnim trenucima 1989. prevladavalo mišljenje da će Jugoslavija kao prva ući u Savet Evrope i postati potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima (EKLjP). Kao što će se videti, novo političko vođstvo u Srbiji, tada na vrhuncu popularnosti i s nadom da će dominirati celom Jugoslavijom, bilo je rešeno da spreči pridruživanje svakoj organizaciji za koju je smatralo da je pod uticajem Zapada. Nove političke snage u Hrvatskoj i Sloveniji su pak u pogoršanju stanja u federaciji videle priliku za ispunjavanje nacionalnih ambicija — nezavisnost.

Raspad ili secesija: nacionalizam smenjuje socijalizam

Jugoslovenska kriza i ratovi na jugoslovenskom prostoru suočili su propadajuću saveznu državu i tamošnje nove države sa svetom spremnijim da se zalaže za ljudska prava i s međunarodnom sredinom koja je postala vrlo aktivna u stvaranju novih normi u ovoj oblasti i traženju efikasnijih načina da se one stvarno i poštuju. Tome su doprinosile i političke okolnosti. Diktatorski režimi u Latinskoj Americi počeli su da padaju, Afrika doživotnih predsednika i jednopartijskih sistema stala je da se ljulja sa sistemom “realnog socijalizma” desilo se šta se desilo.

Najbolja ilustracija za ovo kretanje svakako je bio rad Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS). Paradoksalno, od sredstva za osiguranje međunarodnog položaja SSSR i njegovih saveznica i za očuvanje političkog status quo u blokovski podeljenoj Evropi, Konferencija se počela okretati protiv svojih inspiratora. Svesno ili nesvesno, to je postignuto razvijanjem (za lager svakako sporednog) područja ljudskih prava. Ne samo što su ljudska prava putem obaveznog objavljivanja dokumenata KEBS počela da stiču pravo građanstva u socijalističkim zemljama i tako iznedrila mnogobrojne “helsinške” komitete i povelje, nego su i predstavnici tih zemalja bili postepeno uvučeni u donošenje odluka KEBS o ljudskim pravima, koje su postajale bogatije, obimnije i podrobnije. U tom je procesu, sve do 1991. godine, učestvovala i Jugoslavija.

Bez obzira na dugu raspravu o tome da li se Jugoslavija raspala ili su se od nje otcepile neke federalne jedinice i da li je stoga, kako se uporno tvrdilo u Srbiji u doba Slobodana Miloševića, “treća Jugoslavija”, sastavljena samo od Srbije i Crne Gore i pod imenom Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), bila jedini pravosledbenik SFRJ ili su, kako se mislilo u drugim republikama, sve federalne jedinice postale nove države i bile samo sukcesori Jugoslavije, postavilo se pitanje da li obaveze iz oblasti ljudskih prava koje je preduzela bivša država važe i za sukcesora. Pitanje je konačno rešeno tako što su na ovaj ili onaj način te obaveze prenesene na sve sukcesore. I rasprava o kontinuitetu ili sukcesiji prestala je u onom trenutku kada je posle Miloševićevog poraza na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. i masovnih demonstracija 5. oktobra iste godine, njegov režim pao i kada je SRJ zatražila prijem u Ujedinjene nacije kao nova država.

Pored toga što su običajna pravila međunarodnog prava o ljudskim pravima, u koja nesumnjivo spadaju i zabrana torture, genocida, ropstva i rasne diskriminacije, važila za nove države bez obzira da li ih izričito prihvataju ili ne, na države naslednice prenele su se i obaveze iz većine međunarodnih ugovora koje je ratifikovala SFRJ.

Uloga KEBS, Evropske zajednice i Ujedinjenih nacija

Akteri u jugoslovenskoj drami imali su da se vladaju i prema nekim pravilima koje nije lako svrstati u “klasične” izvore međunarodnog prava. Ova pravila delom potiču i iz međudržavnih sporazuma političke prirode, u kojima su SFRJ i države nastale iz nje neposredno ili posredno učestvovale. Ovo se dobro videlo iz “Ugovornih odredbi konvencije”, kojima je 1991. godine Haška konferencija o Jugoslaviji pokušavala da reši pitanja nastala u (tada još formalno postojećoj) SFRJ. Ovaj dokumenat je prihvaćen na skupu koji je raspravljao o situaciji unutar SFRJ, koja je još uvek bila priznata kao jedinstven međunarodni subjekat. Konvencija je trebalo da uredi odnose između političkih tvorevina, koje bi ili postale nezavisne države ili ostale u “asocijaciji”, i da im nametne neke obaveze koje su izgledale od posebnog značaja za same učesnice, a naročito za Evropsku zajednicu (EZ). “Komunističke zemlje”, pa među njima i Jugoslavija i republike koje od nje hoće da se otcepe, imale su da polažu neku vrstu ispita zrelosti.

Ljudska i manjinska prava bila su i preduslov za priznanje novonastalih država na teritoriji Jugoslavije. Za priznanje su između ostalog postavljeni neki uslovi tzv. Kopenhagenskom deklaracijom OEBS od 1990, ponovljeni za postjugoslovenske države u Deklaraciji EZ o Jugoslaviji i o smernicama za priznanje novih država od 16. decembra 1991.[5]

U tom procesu izvesnu, mada spornu, ulogu igrala je Arbitražna komisija koju je osnovao Ministarski savet EZ u okviru svoje “Evropske političke saradnje” 27. avgusta 1991. a rekonstituisala ju je Međunarodna konferencija o bivšoj Jugoslaviji 27. januara 1993. I pored svog naziva, ovo savetodavno telo, koje je ostalo poznato po imenu svoga predsednika Badentera (Badinter), bavilo se stanjem na teritoriji SFRJ i položajem u kome se nalaze tunastale države. Što se tiče teritorija novih država, komisija je predložila da se primeni načelo uti possidetis, tj. da se granice novih država poklope s granicama bivših republika. Komisija se takođe bavila pravom na samoopredeljenje, koje je tumačila i kao individualno pravo pripadnika svakog naroda da se izjasni kao takav. Zato je, umesto da podrži zahteve Srba u Hrvatskoj da stvore svoj sopstveni entitet, smatrala da takvi zahtevi nisu osnovani ali da je Hrvatska dužna da svim svojim državljanima zajemči individualna i manjinska prava. Zbog mišljenja da Srbi u Hrvatskoj ne predstavljaju narod nego nacionalnu manjinu, Badenterova komisija je došla na vrlo loš glas u zvaničnoj Srbiji (npr. Kreća 1993). Pored toga, komisija je trebalo da ispita uslove za priznanje sa stanovišta poštovanja ljudskih prava. Komisija, naravno, nije bila u stanju da ispita stvarno stanje u novim državama te se zato zadovoljila time da ustanovi da li su vlasti u njima bar formalno prihvatile najvažnije međunarodne obaveze. Sve su države — kandidati isprve položile takav ispit, sem Hrvatske, jer je Komisija našla da njen tadašnji ustav nije zadovoljio uslove u pogledu stvaranja autonomnih oblasti za manjine.[6]

Postjugoslovenske države bile su takođe dužne da osiguraju “pravo na delotvoran pravni lek utvrđen zakonom i dostupan svim onima čija su prava povređena”. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i razne odluke KEBS predviđale su postupke diplomatskog i političkog karaktera, primenljive na sve članice Ujedinjenih nacija. Zato je Komisija UN za ljudska prava bez posebnog pristanka zainteresovanih država mogla da zatraži 14. avgusta 1992. od svog predsednika da odredi specijalnog izvestioca da utvrdi stanje ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji, naročito u Bosni i Hercegovini. Prvi takav izvestilac bio je poljski političar Tadeuš Mazovjecki (Mazowiecki). Zatim su se na ovom mestu ređali drugi izvestioci, čiji se mandat sužavao na manji broj republika, ali je među njima uvek ostajala Srbija.

Sporo približavanje Savetu Evrope

Kao i sve socijalističke države, ni SFRJ nije bila sklona da prizna nadležnost međunarodnih organa da ispituju stanje ljudskih prava u zemlji, a naročito ne da odlučuju povodom žalbi građana na postupanje države. SFRJ nikada nije ratifikovala Fakultativni protokol uz pakt o građanskim i političkim pravima, kojim se pojedincima daje pravo da se žale na kršenje ljudskih prava od strane organa sopstvene države ili organa neke druge države potpisnice Protokola.[7] SFRJ takođe nije pristupila Savetu Evrope, očigledno ga smatrajući organizacijom “buržoaskih” zapadnoevropskih država pa stoga niko, pa ni njeni državljani, nije mogao da pokreće postupak pred Evropskom komisijom za ljudska prava i Evropskim sudom za ljudska prava. Pristanak na primenu međunarodnih mehanizama za zaštitu ljudskih prava počele su davati postjugoslovenske države u razna vremena i različitim tempom. U tom pogledu Slovenija je bila prva, a Srbija poslednja, ako se izostavi specifičan slučaj Bosne i Hercegovine, koja je posle okončanja sukoba na njenoj teritoriji Dejtonskim sporazumom od 1995. postala država pod nekom vrstom protektorata. SRJ je posle pada Miloševićevog režima i još pre no što se pretvorila u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore ratifikovala pomenuti Fakultativni protokol, a državna zajednica primljena je u Savet Evrope tek 2003. godine, a to je bio preduslov da ratifikuje i EKljP. Sve postjugoslovenske države, sem Bosne i Hercegovine, tako su postale podvrgnute nadležnostima međunarodnih sudskih i kvazisudskih tela za zaštitu ljudskih prava, a njihovi građani sa zakašnjenjem doživeli da mogu da se žale na postupke sopstvene države i da, onda kada to ta tela smatraju opravdanim, dobiju zadovoljenje.

Miloševićeva Srbija u raskoraku s Evropom

Srbija se još kao federalna jedinica SFRJ počela distancirati od savezne države, politički i pravno. Čuvena Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), održana septembra 1987, označila je početak predominacije u SKS konzervativne struje koju je vodio Slobodan Milošević. Kako je tada bilo logično za jednopartijsku državu (gde van partije nije bilo ni politike), ovo je značilo prevlast u parlamentu i vladi Republike Srbije. Nov smer nazvan “antibirokratskom revolucijom”, uživao je podršku “probuđene” nacionalističke inteligencije, oličene u — kako se smatralo — najvažnijim nacionalnim institucijama, kao što su Srpska akademija nauka i umetnosti, Univerzitet i Srpska pravoslavna crkva. Nacionalno osvešćeni intelektualci nazivali su uvođenje novog režima raznim lepim imenima, od kojih je najbolje upamćeno “događanje naroda”. Snage oko rukovodstva SKS bile su uz to pomognute generalitetom Jugoslovenske narodne armije (JNA); ovaj je sa zebnjom gledao na “restauraciju” kapitalizma i kasnije bio užasnut lošim rezultatima komunističkih stranaka na izborima u drugim republikama. Ako se ovi događaji dovedu u vezu sa slomom “realnog socijalizma”, vidi se da su Milošević i konzervativni komunisti oko njega još 1987. imali predosećaj stvari koje će se neminovno događati i da su hteli da val promena u drugim socijalističkim zemljama zaobiđe Srbiju. Osma sednica, koju je pratilo nešto što se tada zvalo “politička diferencijacija”, podstakla je uklanjanje s uticajnih mesta svih liberalnih i reformi sklonih rukovodilaca i članova SKS, ili umornih od uzaludnih pokušaja da izgrade funkcionalan socijalistički sistem ili razočaranih u samu vladajuću ideologiju. Tako se SKS dobro pripremio da se odupre promenama u celom istočnom bloku i da još dvanaestak godina u Srbiji održava sistem koji se nije mogao porediti ni sa čim drugim u Evropi i počeo da dobija jake nacionalističke osobine, na čudan način pomirene s tvrdim komunističkim metodima.[8]

Stoga je iz početka rukovodstvo SKS, čiji su predstavnici zauzeli sva bitna mesta odlučivanja u državi, živelo u nadi da će moći da spreči uvođenje višepartijskog sistema u Srbiju. Neki bivši marksisti, preobraćeni u nacionaliste, tvrdili su čak da je višepartijski sistem poguban po državu i zalagali su se za nešto što su nazivali “nestranačkim pluralizmom”.[9] U tom duhu su u Srbiji bili 1989. godine sprovedeni i izbori. Pored izbora za narodno predstavništvo to su bili i svojevrsni predsednički izbori, jer je narod referendumom imao da se izjasni o tome da li prihvata ranije donesenu odluku narodnih poslanika da Milošević bude predsednik Predsedništva Srbije, što je po tada važećem ustavu bio položaj ravan onome predsednika države. Na tom referendumu je Milošević imao nekoliko prividnih protivkandidata, članova SKS spremnih da deluju kao demokratski ukras. Lako je pobedio s ogromnom većinom.[10] Iako je zvaničan rezultat bilo 80,36%, u korist Miloševića, pakosni i pedantni analitičari sabrali su sve pojedinačne ishode i utvrdili da je Milošević pobedio sa neverovatnih 104% (Martinov 2000)! Za razliku od nekih ranijih vremena, antidemokratske tendencije u Srbiji nisu imale nikakvu spoljnu podršku. Sovjetski Savez se nalazio u raspadu, a ostatak međunarodne zajednice nije mogao da prihvati metode vladanja koje nisu imale ni formalni demokratski osnov. Novi režim u Srbiji uvideo je da je politički pluralizam neminovan, ali je pre toga pohitao da putem jednopartijske narodne skupštine usvoji novi ustav Srbije pre demokratskih izbora. U tome je dobio podršku nacionalne inteligencije, koja je i tim povodom želela da pravi razliku između “državnih” i političkih pitanja tvrdeći da donošenje ustava spada u prvu kategoriju, u odluke gde političkim partijama nema pristupa. Tek posle usvajanja ustavnih amandmana za decembar 1989. raspisani su prvi predsednički i parlamentarni izbori, na kojima su Milošević, kao kandidat za predsednika, i SKS, sada prekršten u Socijalističku partiju Srbije (SPS) dobili ubedljivu većinu.[11]

Ustav od 1990. godine bio je formalno ustav Srbije kao federalne jedinice SFRJ. Međutim, on je sadržao odredbu (čl. 135) kojim je Srbija zadržala pravo da ne poštuje odluke saveznih organa koje joj nisu po volji. Ustav je ipak sadržavao katalog ljudskih prava obimniji od onoga sadržanog u Ustavu SFRJ od 1974. Iako su se u narednih deset godina građani pozivali na prava iz tog ustava, nadzor nad njihovim poštovanjem ili nije postojao ili je bio sasvim neefikasan. Kao najbolja ilustracija može da posluži rad ustavnih sudova SRJ i Srbije, koji su uvek nalazili načina da iz formalnih razloga odbijaju inicijative za preispitivanje zakonodavnih akata ili zadovoljenje individualnih prava.

Savezna Republika Jugoslavija

Posle neuspelih pokušaja novih političkih snaga u Srbiji i Crnoj Gori da zagospodare celom Jugoslavijom, Srbija i Crna Gora, u kojoj su Miloševićevi sledbenici takođe sproveli “antibirokratsku revoluciju” po uzoru na onu u Srbiji, stvorili su 1992. SRJ kao dvočlanu federaciju. Ona se predstavljala kao nastavljač SFRJ, dok su se druge republike u SRJ smatrale nezakonito otcepljenim. Nova država se odmah našla pod udarom sankcija Ujedinjenih nacija zbog uloge njenih organa i službi u oružanim sukobima u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Naime, u Hrvatskoj je uz izvesnu pomoć vojske i policije SRJ uspostavljena Republika Srpska Krajina kao pokušaj da se Srbi u nekim delovima Hrvatske otcepe od Republike Hrvatske i eventualno priključe Srbiji, dok su u Bosni i Hercegovini slične sumnje postojale u ulogu organa SRJ u stvaranju srpskih autonomnih pokrajna, i konačno entiteta koji je kasnije dobio ime Republika Srpska.

Međunarodne sankcije su bile dodatno opravdanje za slabo poštovanje ljudskih prava jer je i dalje, kao i ranije, pred javnost postavljena dilema o prioritetu nacionalnih ili individualnih prava, s tvrdnjom da se poštovanje prava individue mora odložiti dok se sve nacije kao kolektiviteti ne izbore za svoja prava.

Muke s ratnim zločincima

Nijedna postjugoslovenska država na čijoj su se teritoriji vodile borbe u toku 1990-ih nije pokazala interes da goni lica osumnjičena za izvršavanje ratnih i drugih međunarodnih zločina, naravno, ako nisu stranci. To je važilo i za Srbiju, čiji sudovi nisu ozbiljno sproveli ni jedan takav postupak, premda su na snazi bile odgovarajuće odredbe krivičnih zakona, koje su važile još pre 1990. godine. Zbog takve situacije je Savet bezbednosti UN 1993. doneo odluku o osnivanju Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), s nadležnošću da sudi svim pojedincima osumnjičenim da su posle 1. januara 1991. godine izvršili u njemu nabrojana i opisana krivična dela na celoj teritoriji Jugoslavije.

Osnivanje Tribunala je u zvaničnoj Srbiji i medijima bliskim državi isprva primljeno s izvesnom ambivalencijom. S jedne strane MKTJ se smatrao nemoćnim i neefikasnim i bio izložen podsmehu, dok su s druge strane zvanični pravnici bili vrlo uznemireni time što je on stvoren odlukom Saveta bezbednosti, organa kome su poricali demokratsku legitimaciju i ovlašćenje da uspostavlja sudske institucije. Kada je MKTJ, odnosno njegovo Tužilaštvo, postao aktivniji i kada su počela prva suđenja, potcenjivački stav je popustio ali je zato ojačala politička i emocionalna averzija prema tom sudu, koju su prihvatili mnogi pripadnici intelektualne elite, među njima i uticajni pravnici. Sistematska propaganda protiv Tribunala je bila toliko jaka i istrajna da se njene posledice osećaju i danas. U tom pogledu se Srbija ne razlikuje od Hrvatske, gde se MKTJ smatra “antihrvatskom” institucijom, kao što je u Srbiji “antisrpska”.[12]

Otpori ustupanju optuženika MKTJ izazivali su u Srbiji i posle 2000. godine spoljnopolitičke teškoće. Iako je prva demokratski izabrana vlada u Srbiji, na čelu sa Zoranom Đinđićem, uspela da i pored velikih smetnji izruči Miloševića, vlade u Srbiji su posle Đinđićevog ubistva 12. marta 2003. pružale jak politički otpor izručenju optuženika. Saradnja s MKTJ predstavljana je kao neka nezaslužena kazna za Srbiju i Srbe (što je, ponavljamo, bilo mutatis mutandis i u Hrvatskoj). Ovakav stav rano je nagovestio Vojislav Koštunica, Miloševićev uspešni protivkandidat na izborima 2000. a kasnije, od 2003, predsednik Vlade Republike Srbije. Kao novoizabrani šef države Koštunica je već 6. oktobra 2000, u prvoj izjavi za televiziju, odbacio obavezu da se državljani SRJ izručuju Tribunalu, koji je nazvao “sredstvom za ostvarivanje američkog uticaja i prisustva NATO-a na Balkanu”, i dodao da je za njega MKTJ “deveta rupa na svirali”.[13] Sve vreme je stavove političke i intelektualne elite verno sledilo i javno mnjenje, gde se broj onih koji bezuslovno odbijaju svaku saradnju uvek kretao oko 20%, dok su se njene pristalice većinom vodile pragmatičnim razlozima, tj. bojazni od ekonomskih sankcija, a ne potrebom da se zadovolji pravda.[14]

Pa ipak, posle izvesnog vremena sudovi u Srbiji počeli su da postupaju po tužbama protiv optuženih za ratne zločine. Da bi se to postiglo, moralo se osnovati posebno veće Okružnog suda u Beogradu za suđenje za ratne zločine, čiji se članovi često nalaze na meti pretnji i verbalnih napada raznih patriotskih grupa (Dimitrijević 2009: 83 i dalje).

Civilno društvo

Nevladine organizacije za unapređenje i zaštitu ljudskih prava nisu na prostoru o kome govorimo nikada imale lak posao. U FNRJ i SFRJ one nisu bile ni moguće jer je sloboda udruživanja bila sasvim ograničena i podvrgnuta kontroli vladajuće partije. Sistem je tolerisao samo “društvene organizacije” i “udruženja građana”, koji su mogli da se bave samo usko profesionalnim interesima svojih članova ili da rešavaju neka njihova socijalna pitanja. Ako su hteli da dodirnu politička pitanja, morali su da pristanu da budu transmisija Komunističke partije i njenog Socijalističkog saveza. Ljudi koji su želeli da se organizuju radi postizanja demokratskog napretka ili zaštite ljudskih prava, morali su da to čine ilegalno ili polulegalno. U poslednjoj fazi postojanja SFRJ disidenti i drugi građani koji su se okupljali u neregistrovanim neformalnim odborima za zaštitu ljudskih prava ili radi davanja podrške progonjenim intelektualcima i javnim radnicima nisu kao nekada bili surovo gonjeni i kažnjavani, ali su ih partijski forumi i mediji pod državnom kontrolom (a drugih nije bilo) napadali i teretili za izdajničko delovanje. Politička policija ih je revnosno pratila i vodila dosijee o njima (koji ni do sada u Srbiji nisu otvoreni!).

U SRJ i Srbiji unutar nje, ovakve organizacije počele su da se osnivaju početkom desete decenije XX veka, ali su i ovde od samog početka izložene napadima vlasti, zvaničnih medija i raznih “patriotskih” pokreta. Stvorena je predstava, koja se naročito gaji u popularnim štampanim medijima, kako ljudi i žene na čelu takvih organizacija u najmanju ruku ne vole svoju otadžbinu, ako nisu i strani plaćenici. Model podozrenja prema nevladinim organizacijama ove vrste preslikan je iz ranijih vremena, ovog puta s rodoljubivim i nacionalističkim prizvukom. Ipak, organizacija za zaštitu ljudskih prava je u Srbiji sve više i one deluju i van većih gradskih centara. Iako zakon o nevladinim organizacijama još uvek nije donesen (pa se NVO još uvek registruju po zakonima iz doba SFRJ i SRJ, postoje izgledi da se odnos javnosti prema njima popravi bar u smislu osnovne tolerancije.[15]

Ljudska prava u Srbiji posle 2000

I posle promena od oktobra 2000. Srbija je dugo čekala na novi ustav. Kao što to često biva posle naglih i temeljitih političkih potresa, prilike koje su se ukazale i bile propuštene nisu se mogle lako nadoknaditi. Konačno, novi Ustav Srbije[16] usvojen je tek krajem 2006. godine na referendumu koji je za mnoge bio proceduralno sporan. Na brzinu pripremljenom Ustavu, kome nije prethodila javna diskusija, stavljaju se mnoge primedbe, u koje se ovde nećemo upuštati. Što se tiče ljudskih prava, njima posvećene odredbe prate najnovije konstitucionalne tokove te se može smatrati da je donošenjem Ustava postignut dugo očekivani zakonodavni napredak, tim pre što ima izgleda da Ustavni sud Srbije (iako još uvek nekompletan) počne efikasno da radi i da, za razliku od svojih prethodnika, ozbiljno razmatra ustavne žalbe koje građani mogu da podnesu. Pre i posle donošenja Ustava od 2006. doneseni su i neki zakoni koji označavaju spremnost da se ljudska prava pravno zajamče i sudski zaštite. Ni njihovo donošenje nije išlo lako, zbog još uvek jakih nacionalističkih i konzervativnih političkih snaga, suprotstavljenih svakoj modernizaciji, naročito kada je 2009. usvajan Zakon o zabrani diskriminacije.[17] Ostaci realnog socijalizma žilavi su i u odnosu na pravo na uživanje imovine: denacionalizacija dobara nacionalizovanih ili konfiskovanih u toku “socijalističke revolucije” još nije sprovedena (sem u korist Srpske pravoslavne crkve) a sve gradsko zemljište je imovina države.

Ako se ima u vidu da je od pada Berlinskog zida prošlo skoro dvadeset godina, mora se zaključiti da je u Srbiji potonji napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun.

Literatura

Bavcon, Lj., Nebojša Popov, Vladan Vasilijević (ur.) (1989), Misao, reč, kazna # 133 ?!, Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Čavoški, K. (1998), Hag protiv pravde, Beograd: IKP “Nikola Pašić”.

Dimitrijević, V. (1991), “Upotreba ljudskih prava”, u: R. Nakarada, L. Basta, S. Samardžić (ur.), Raspad Jugoslavije. Produžetak ili kraj agonije, Beograd: Institut za evropske studije, str. 77-84.

Dimitrijević, V. (1996), “Promene na jugoslovenskom prostoru i međunarodna ljudska prava”, u: M. Šahović (ur.), Međunarodno pravo i jugoslovenska kriza, Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu, str. 316-339.

Dimitrijević V. (2006, September), “The ‘Public Relations’ Problems of International Criminal Courts”, Justice in Transition, Special Edition, str. 67-74.

Dimitrijević V. (2009), “Domestic war crimes trials in Serbia, Bosnia – Herzegovina and Croatia”, u: J. Batt, J. Obradović, W. Wochnik (ur.), War crimes, conditionality and EU integration in the Western Balkans, Chaillot Paper br. 116, Paris: Institute for Security Studies.

Hartmann F. (2009), “The ICTY and EU conditionality”, u: J. Batt, J. Obradović, W. Wochnik (ur.), War crimes, conditionality and EU integration in the Western Balkans, Chaillot Paper br. 116, Paris: Institute for Security Studies.

Jović, D. (2009), “Croatia after Tudjman: the ICTY and issues of transitional justice”, u: J. Batt, J. Obradović, W. Wochnik (ur.), War crimes, conditionality and EU integration in the Western Balkans, Chaillot Paper br. 116, Paris: Institute for Security Studies.

Kokolj M. (1993), Osnivanje međunarodnog krivičnog suda za prethodnu Jugoslaviju, Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Kreća, M. (1993), “Badinterova arbitražna komisija, kritički osvrt”, Jugoslovenski pregled, Beograd.

Martinov, Z. (2000), “U podnožju demokratskih propileja: izbori u Srbiji, 1990-2000”, Republika, Beograd.

Popov, N. (1989), Contra fatum, Slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968 -1988. Beograd: Mladost.

Ramet, S. P. (2005), Thinking about Yugoslavia, Cambridge University Press

Peščanik.net, 26.10.2009.

TEMA – JUGOSLAVIJA

———–    

  1. Poznata su uporna i dugo neuspešna nastojanja da se iz Krivičnog zakona SFRJ odstrani famozni član 133, kojim se inkriminisao svaki iskaz koji je po nahođenju vlasti netačno prikazivao stanje u zemlji. Vidi Bavcon, Popov, Vasilijević (1989).
  2. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2000&mm=10&dd=05&av_category=1&nav_id=13098
  3. Primer za ovo poslednje bilo je uklanjanje s Beogradskog univerziteta onih nastavnika koji su inspirisali studentske akcije 1968. godine: ono je postignuto posebnim zakonom. Vidi Popov (1989).
  4. Borba (edicija “Dokumenti”), specijalno izdanje, novembar 1991, str. 29.
  5. 31 International Legal Materials 1485 (1992).
  6. Mišljenje br. 5 od 11. januara 1992.
  7. Pred sam kraj, SFRJ je 1989. potpisala Fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, ali ga nikada nije ratifikovala. Nije to učinila ni rekonstituisana SRJ.
  8. Ljudi na čelu SPS i srbijanske vlade jedini su koji su otvoreno podržali pokušaje obaranja predsednika Gorbačova i Jeljcina u Rusiji u avgustu 1991. Umesto mnogih, vidi tekst i navedenu literaturu u Ramet (2005: 174); M. Vasić, “Moskovski mamurluk”, Danas, 29.10.2007.
  9. U tome se naročito isticao poznati filozof, sada glavni ideolog novog SKS i kasnije Socijalističke partije Srbije, akademik Mihailo Marković. Vidi Ramet (2005: 174); “Deset Miloševićevih godina u deset slika”, Vreme, 25. septembar 1999.
  10. Izbori su održani 18. novembra 1989. godine, a Miloševićevi protivkandidati bili su Mihalj Kertes, dr Zoran Pjanić i dr Miroslav Đorđević. Od ukupno upisanih 6.631.839 birača na biralište je izašlo 5.540.716, ili 83,54%, za Miloševića je glasalo 80, 36%, za Kertesa 8,67%, za Pjanića 7,31%, a za Đorđevića 3,66%.
  11. Ovo nije mesto da se raspravlja o regularnosti tih izbora. Činjenica je da su opozicione stranke pretile bojkotom, koji je otkazan posle nekih minimalnih ustupaka vlasti, i da neiskusne nove političke stranke nisu imale potrebna znanja da kontrolišu izbore. Posmatrači se ipak slažu da bi Milošević i SPS na nacionalističkom i populističkom talasu svakako pobedili.
  12. Vidi npr. Kokolj (1993), Čavoški (1998). Za pregled reakcija u regionu vidi Dimitrijević (2006).
  13. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?dd=5&mm=10&yyyy=2000
  14. Rezultati ispitivanja javnog mnjenja o stavovima prema MKTJ mogu se naći u godišnjim izveštajima o stanju ljudskih prava u zemlji, koje od 1998. godine objavljuje Beogradski centar za ljudska prava na srpskom i engleskom jeziku. Njihovi naslovi pratili su promene u nazivima države, od Ljudska prava u Jugoslaviji, preko Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori do Ljudska prava u Srbiji. Vidi i http://www.bgcentar.org.rs. O stavovima u Hrvatskoj: Jović (2009) i Hartmann (2009).
  15. Neke nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava objavljuju i redovne izveštaje koji se odnose na celu zemlju. Pored izveštaja Beogradskog centra za ljudska prava, pomenutih u prethodnoj napomeni, svake godine izveštaje objavljuje Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, a elektronske izveštaje i Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM).
  16. Sl. glasnik br. 83/06.
  17. Sl. glasnik br. 22/09.