Ako je čitalac pomislio da se naslov odnosi na sudbinu domaćih univerziteta, delimično je u pravu. Jeste, reč je i o univerzitetima, ali i o svima nama – ili ćemo se odbraniti ili nas neće biti, doslovno. Režim nam svima radi o glavi i to više ne krije (litijum, setite se litijuma). Vučić će svakako ući u istoriju Srbije, a možda – evo, da izađemo u susret njegovom neobuzdanom egu – ako ne baš i sveta, onda barem Evrope.
Pamtićemo ga, ako nas bude, kao osobu koja je dobrovoljno htela (valjda neće uspeti) da potencijalnom kolonizatoru preda/prepusti/budzašto proda sopstvenu zemlju (nema mnogo evropskih zemalja koje su se tako otvoreno i jeftino nudile, pogotovo ih nema danas: zato je Vučić jedinstven i vredan istorije, ne vredi mu da se poredi s Orbanom, Orban je ipak nešto drugo) na čije čelo je zaseo krađom i prevarom.
(Tužno je što potencijalni kolonizatori već stoje u redu, i što red nije kratak. To loše govori o svetu, ali popraviti to, daleko je izvan naše moći, pa mi ni svoju zemlju ne možemo da sredimo.)
Evo, da objasnim kako će nestati Srbija: bez univerziteta (a to je bio cilj i predloga zakona koji je prošle godine ušao u proceduru, pa je onda ipak sklonjen) neće biti potrebnog znanja, a bez potrebnog znanja „neko“ bi nas lako uverio da je 1. novembra 2024. nadstrešnica u Novom Sadu pala zbog greške arhitekte iz šezdeset i četvrte godine 20. veka.
Tako bi, u zemlji bez znanja, zgrada železničke stanice, koja je u svoje vreme bila otelovljenje stručnosti i graditeljske veštine i sposobnosti, sedam decenija kasnije postala navrat-nanos sklepana konstrukcija za koju se (čitavih šest decenija) samo čekalo da se sruši i nekoga ubije.
Sad iz bliže i dalje prošlosti skočimo u blisku litijumsku budućnost i zamislimo je bez univerziteta. Ko će to da kontroliše? Nemci, Nemci – dobacuje Vučić. Nije stvar u korupciji, stvar je u neznanju. Ne bismo danas imali ništa protiv da je renoviranje novosadske železničke stanice preplaćeno, a da se nadstrešnica nije srušila jer je novac uzeo neko ko zna posao i dobro ga je uradio, je l’ da?
Ali, novac su uzele gramzive neznalice, koje bi sad da pregaze univerzitet i sve nas. Jer, da ništa ne znamo, sve bismo im verovali. Pošto nešto ipak još znamo, jasno vidimo da lažu. Umesto da prestanu da lažu, oni hoće da ugase univerzitet. Bez univerziteta, a zapravo bez znanja, nema ni države ni društva; imaćemo samo njih, što je njima očigledno dovoljno. Nama ne bi smelo da bude.
Usred smo revolucije. Lagao je Porfirije Putina da u Srbiji imamo obojenu revoluciju studenata, ni manje ni više nego revoluciju – pravo iz prevarnih usta patrijarha – koja ugrožava identitet i kulturu takozvanog naroda, a zapravo žitelja Srbije. Sve je obrnuto od toga, patrijarh je izopačio istinu. Na delu imamo revolucionarni režim: taj režim, s Vučićem na čelu, iz temelja menja Srbiju i sprema je za rasprodaju.
Očistiti Srbiju od znanja (to je jedino što oni znaju, da „čiste“ – etnički, od obrazovanja… kako god), a posle i od ljudi, da ostane samo neživa priroda, jer ona ne može da se buni – to je plan. Studenti i pobunjeni žitelji Srbije brane zemlju od takve revolucije, oni su konzervativni na najčasniji mogući način: hoće da sačuvaju institucije i znanje nagomilano u njima. Porfirije je lažljivi revolucionar. I Vučić: premazani, a ne obojeni. S tim imamo posla – s premazanom revolucijom.
Pošto smo to objasnili, kako se pregovara s revolucionarima, a pogotovo s revolucionarima na vlasti? Pitanje nije retoričko, iako se čini da se odgovor podrazumeva. Ne podrazumeva se, ako se hoće mirno rešenje. A opet, tražiti mirno rešenje usred revolucije na državni pogon i s državnim resursima – ne zvuči kao realan i dobar scenario.
Sad je ponedeljak, 14:39. Na Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u Beogradu razgovaraju rektor, dekani i studenti – traže način da se spasi univerzitet. Nad univerzitetom i fakultetima visi pretnja prinudne uprave i novog zakona, koji je onaj isti stari, što prvi put nije prošao. Na ove pretnje neki fakulteti su preuranjeno odgovorili samostalnim merama, to jest pojedinačnim odlukama, mimo ostalih fakulteta i mimo studenata, da se vrate na nastavu. Loša procena, loš put.
Druga grupa fakulteta ušla je u štrajk, opet mimo drugih. I štrajk ne izgleda kao dobar put – on obavezuje na minimum rada, što obuhvata i nastavu i ispite. Nema velike razlike između štrajka i punog povratka na nastavu, što je pak treća opcija, koju za sada, pored mene (neka sam prokleti izdajnik zbog toga, ali mi se čini da to možda nije loše rešenje) otvoreno zastupa tek poneko iz redova profesora.
Mnogi su na ovu treću opciju odgovorili borbenim pokličom, kao četvrtom opcijom, da se obustava nastavi. Vesna Rakić Vodinelić je kratko iznela dobre argumente za taj zahtev. Ali, to opet vodi pravo ka prinudnoj upravi. A da se spreči prinudna uprava, moraće se koristiti sila. A hoće se mirno rešenje krize. Vrzino kolo, da. Čini se da nema dobrog rešenja.
Hajde da probamo ispočetka. Spram sebe imamo revolucionarni režim (dobro, ne baš avganistanske talibane, ali ne ni mnogo daleko od toga). Taj režim ne poštuje zakone kada mu oni ne odgovaraju. Brutalan je. Životi ljudi mu ništa ne znače (mislim na Mariju Vasić, da). Izgubio je kontrolu nad društvom, ali i dalje drži poluge moći i njima realizuje svoj – atmosfera je apokaliptična, videli ste to lice izobličeno u grimasu mržnje na sceni u Nišu, pa onda i njoj prikladan vokabular – pakleni preobražaj (jer to je revolucija, kada je negativna) društva i države.
Na drugoj strani imamo racionalne aktere: profesore, studente, pobunjene žitelje Srbije, opoziciju, pokrete, nevladine organizacije… Jeste, tu su još i nastavnici. Onomad su se oni povukli sa barikada da se oporave i spreme za novi talas pobune u školama. Tada je još bilo moguće igrati racionalno i na duge staze. Da ima pameti u redovima režima, trebalo bi da se plaše nove reakcije nastavnika. Ali nema pameti kod njih.
Ti racionalni akteri predlažu da se uđe u neki zakonski okvir ili da se ostane izvan njega, da bi se smanjio pritisak i sklonila pretnja nad univerzitetom. Ali, to su racionalni predlozi kada se pregovara s racionalnim „protivnikom“. Navodnici su tu jer protivnik nije prava reč. Pošto smo u revolucionarnoj situaciji, imamo posla s neprijateljem. Neprijatelj pristaje na sporazum samo ako oseti snagu na drugoj strani.
Umesto racionalnih predloga dakle treba demonstrirati snagu. Jedini način da se pokaže snaga jeste da ostanemo zajedno. Da univerzitet ne pustimo niz vodu kao što smo to uradili s nastavnicima. Ako je sve to tako, onda se menja redosled koraka. Prvo treba raditi na formiranju čvrstog zajedničkog fronta – profesori, studenti, pobunjeni žitelji Srbije… Pošto se to uradi, svaki predlog koji dođe iz tog zajedništva biće i dobar i verodostojan.
Peščanik.net, 20.05.2025.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Upoznajte se sa srpskim stradanjem - 17/07/2026
- Mogu li fašisti postati dobri? - 14/07/2026
- Revolver za predsednika - 10/07/2026
