Naslov se ne odnosi na nadstrešnicu koja je pala i pobila četrnaest osoba. Čitava železnička stanica u Novom Sadu, zbog rušenja njene nadstrešnice, sada mora da padne. Već danima se priča o tome, praktično već od subote, posle fatalnog petka – krov na novosadskoj železničkoj stanici ne može da stoji bez nadstrešnice.
Ako sam dobro razumeo, nadstrešnica je bila svojevrsni kontrateg, pa je taj krov zahvaljujući njoj mogao da stoji bez potpornih stubova unutar stanične zgrade. Reklo bi se, elegantno arhitektonsko rešenje darovitog i dovitljivog arhitekte iz 1964. (Njegova jedina mana, arhitekte i njegovog rešenja dakle, jeste to što pre više od pola veka nije bio u stanju da predvidi novoradikale na vlasti. Da jeste, napravio bi stanicu kao bunker, da ne može da je sruši kome god da padne na pamet da je obnovi.)
Ali sad nema ni nadstrešnice ni stubova što zgradu čini krajnje nebezbednom. Mađarski nadzornik je na to odmah upozorio, a ovde je na to upozorenje prikladno skrenuo pažnju i Rodoljub Šabić. Samo, to nije sve. Gredu (ili to možda nije greda nego samo serklaž) na koju se bočno naslanjala, nadstrešnica je, kažu opet stručnjaci, iskrivila kada je pala, i njena nosivost takođe više nije ista (u tom smislu, svejedno je da li je serklaž ili greda, poenta je u poremećenoj statici zgrade).
Da je samo do krova, to bi bilo dovoljno da se zgrada ruši, jer teško je zamisliti kako bi krov mogao da se naknadno obezbedi (dodavanjem stubova i greda unutar zgrade?). Ali, nije samo do krova, sada već i bočni zid više nije siguran. S jednim sigurnim zidom manje i krovom koji nema na šta da se osloni, železnička stanica u Novom Sadu osuđena je na propast.
Čitalac je u pravu, nije ovo tema za mene. Ja bih možda mogao nešto da kažem o konstrukciji priče ili nosivosti njenih zapleta, o zgradama ne znam gotovo ništa. Ali, ovde više nije reč o kompetencijama iz posebnih oblasti, stvar je zdravog razuma. Ta vest se probila u javnost i sada se njom polako širi – krov novosadske stanice može pasti svakog časa, kao i njen prednji zid.
Zato sad, uostalom, umesto na toj stanici, Novosađani hvataju voz s druge strane reke, na petrovaradinskoj stanici. (Eto nama brzih pruga i vozova i stanica. Jednom i kada smo dočekali prugu i voz, posle samo par godina, izgubili smo stanicu. Tako izgleda novoradikalska/naprednjačka obnova i modernizacija Srbije. Ko je živeo u Zemunu i gledao prvi „obnavljački“ udar lokalne radikalske vlasti na grad, sve to odavno zna.)
(Samo što to znanje ne pomaže.) Iako je priča jednostavna – novoradikali su dali desetine miliona evra za obnovu stanice (dobro, znamo, nije svih šezdeset miliona otišlo na stanicu, samo ne znamo kome je sve otišlo); jednom kada su obnovu (kao i prugu) priveli kraju, otvarali su stanicu više puta; deo obnovljene stanice nedugo posle otvaranja, sručio se na ljude i pobio ih – razum odbija da je shvati.
A onda, na sve to, korak po korak se artikuliše nova misao: netom obnovljena zgrada moraće da se ruši. I to je jednostavna misao – novoradikali obnavljaju tako što ruše i gaze sve pred sobom. Ali, razum odbija da je prihvati. Daš grdne milione, tobože uposliš stručne ljude, tobože stalo ti je da uradiš nešto za opšte dobro – a za tobom ostaju ruševine i smrt.
Neka mi čitalac oprosti za digresiju u bolju prošlost. Ta Jugoslavija iz 1950-ih i 1960-ih dičila sa svojim stručnjacima i graditeljima. Ona je projektovala i zidala za opšte dobro, ali i da bi se pravila važna pred svetom – vidite šta mi znamo i možemo, to su poruke ondašnjih zgrada , među kojima su i Hala 1 Beogradskog sajma (1957) i železnička stanica u Novom Sadu (1964). (Obe sada na udaru novoradikala.)
Čitalac zna kao i ja – te zgrade se tada podižu samo deceniju i po posle završetka 2. svetskog rata. Taj rat je razorio zemlju u svakom mogućem smislu. Tim zgradama nova vlast je, pored ostalog, demonstrirala i svoju sposobnost da upravlja zemljom. Treba to reći bez ograda – demonstrirala upečatljivo i ubedljivo. A šta imamo danas? To je legitimno pitanje, i čitalac ne treba da ga zaobilazi zbog svojih ideoloških preferenci.
Oni koji će na kraju srušiti novosadsku železničku stanicu, svojski su pre nešto više od tri decenije rušili i Jugoslaviju. Da se sad ne bavimo time – je li bilo dobrih razloga za to ili ne. (Za rat i masovne zločine, svakako nije bilo razloga. Ali, evo, za kratko, držimo i to po strani.) Srušili ste Jugoslaviju, krenuli da gradite novu zemlju – i, dokle ste stigli?
Ne samo da ništa uporedivo – dakle po inovativnosti, obimu i originalnosti ni blizu Hali 1 ili novosadskoj stanici – niste uspeli da podignete, nego i ono što je ostalo kao ipak prihvatljivo nasleđe iz te prošle zemlje ne umete da sačuvate čak ni kada pokušate. Pada čoveku na pamet da je po inerciji mržnje s kojom se rušila Jugoslavija morala da padne i novosadska železnička stanica. Ali, to je simbolika od koje se ovde ipak treba uzdržati.
Od gledanja u prošlost, važnije je da se pitamo kakva nam budućnost dolazi s novoradikalima na vlasti. Odgovor smo dobili nedavno – litijumska. Katastrofa u Novom Sadu – a na pamet mi ne pada da potcenjujem četrnaest izgubljenih života – biće ništa u poređenju s razaranjem koje nam ova vlast u svom obnoviteljskom i modernizacijskom zanosu veselo najavljuje.
Peščanik.net, 15.11.2024.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Proročanstvo - 29/11/2024
- Neka su se tukli - 26/11/2024
- And now release the children - 25/11/2024
